TeLo

ji je visio na jugoistočnom zidu. Sigurno je vrteo na prazno celu noć, pomisli. Priđe ugaonokuhinjskom element, pa otvori viseći stakleni deo i izvadi dve različite šolje. Džezvu od rosfraja je već imao spremnu na šporetu. Šolje su crveno-bela i crno-bela, na pruge. Sebi uvek nameni šolju u bojama omiljenog fudbalskog kluba. Službenom licu nameni onu drugu, crveno-belu. Mladić sa visokim zaliscima i zatupastim čelom ga pogleda znatiželjno izvijajući desnu obrvu. - Kako ste znali? Upita ga samozadovoljnim osmehom koji je počinjao u dnu usana da mu nekontrolisano titra. Tika ga odmeri još jednom ispitivački, pa suzi oči i reče: - Vidi se odmah manjak ukusa. Pa krenu da ispituje službeno lice dok je mešao crnu tekućinu, koja je u sredini džezve pravila čaroban vir. A da li vi možda znate koja je postava igrača bila u Dream Team-u Brazila iz 1962? Da li znate koji je nadimak Ronaldinja? Koju kremu za brijanje je reklamirao Bekenbauer ? Gde je rođen Euzebio? Tika ga još jednom premeri svojim prodornim zelenim okom između drugog i trećeg podizanja pene uzavrele kafe, pa više sebi u bradu promrmlja: - Tako sam i mislio. Znate, pobuni se sada službeno lice, ja nisam došao kod vas da razgovaramo o fudbalu. Fudbal je sport koji mi je najmanje interesantan, čak mi je nekako i gadan. Tiki na ovu konstataciju plavi čovek sa zaliscima počinje da biva još gadniji. Službeno lice nastavlja, imam nalog za pretres vašeg stana i odobrenje da vas privedem u stanicu milicije ako se opirete službenom licu na dužnosti. Ma ja sve dragi inspektore hoću nešto da vas pitam, naravno, ako dozvoljavate: - Zašto je meni, malom čoveku iz predgrađa pripala ta čast da sa vama popijem svoju prvu jutarnju nedeljnu kafu? I još me zanima, zašto mislite da bi se opirao istrazi. Meni ovo novo istraživačko iskustvo sve više postaje zanimljivo.Toliko sam radoznao da jedva čekam da krenemo. Tada se seti golog ženskog tela koje se nalazilo u njegovoj spavaćoj sobi. *** - Gospodine Tihomire, pa uz ime mi doda i moje čuveno istorijsko prezime, da li je vaš deda onaj poznati udbaš (prim.aut: član državne bezbednosti, bezbednosno-obaveštajna služba i tajna policija za vreme druge Jugoslavije ) što je 1948. godine na sednici CK SKJ ( Centralni Komitet Saveza Komunista Jugoslavije) napravio onu čuvenu papazjaniju sa bacanjem članske knjižice u lice tadašnjem sekretaru organizacije i vređao sve članove izvršnog odbora i bacio im na pod ključeve vile u Užičkoj ulici koju je od Komiteta dobio za zasluge u borbi i radu u UDB-i. - Jeste, rekoh, moj deda, glavom i bradom. Ali mi dragi inspektore još nije jasno, što u nedeljno jutro potežemo pokojnika, koji je već dugi niz godina spakovan u kovčeg i sahranjen u njegovom rodnom mestu, na njegovoj rodnoj grudi. - Polako gospodine Tihomire, doćićemo i do toga - A da li je vaš pokojni deda imao sestru? - Imao, rekoh. Mislim da je još živa. - A da li ta njegova sestra, živi u Londonu? - Živi, koliko ja znam. Deda je davno prekinuo sve kontakte sa njom, pošto se udala za komandanta jedne paravojne formacije, protiv koje se deda i borio. Mislim da ju je poslednji put video upravo te 1948. godine kada im je na surčinskom aerodromu dao dve avionske karte u jednom pravcu. - E, vidite Tihomire, naglasi punoću moga imena, ta vaša baba-tetka koje se vi i ne sećate nam je izašla u susret i dala vašu novu adresu stanovanja. Kod nje su prvo zakucali agenti MI6 posle otkrivanja čudne izbledele adrese na koverti pisma koje su pronašli u prostoriji zločina. Zločina, ponovi Tika, zbunjeno. Dada, tačnije ubistva. Kolege iz te strane službe su angažovali specijalnog forenzičara, pošto su postojali samo obrisi slova nekog čudnog pisma. Koverta sa vašim imenom, prezimenom i adresom na poleđini, doduše nečitka, pronađena je u kanti jednog luksuznog hotela u kome je boravio i gde je ubijen dotični ser. Pričam vam dragi Tihomire o gospodinu visokog ranga, koji je bio cenjeni ministar u gornjem domu engleskog Parlamenta, usko povezan sa članovima engleske kraljevske porodice i sa mnogim aferama koje su potresale već godinama “ Majku svih Parlamenata”. Od njegovih kolega čuo sam da nije bio baš omiljen. Mada nam to u ovoj našoj istrazi ne može baš pomoći. Tika ga pogleda sada još čudnije, pa suzi oči u polubesu i zbunjenosti. - Da li vi dragi inspektore znate koje je moje zanimanje? - Koliko sam uspeo da saznam o vama, Tihomire, vi ste sportski novinar. Ne baš uspešan, rekao bih, pošto sam obavešten da pratite samo drugu “B” ligu. - Uspešan ili ne, ne vidim kakve veze ja imam sa tamo nekim ubistvom engleskog ministra? Tu sam ja da razjasnim ovu zavrzlamu, reče inspektor sa malim ušima. - Da li ste možda Tihomire, svojoj baba-tetki nekada poslali pismo, paket, neki pisani dokument?. Možda bi nam za početak ta informacija pomogla, doda visoki plavi čovek. - Samo sam jednom baki poslao pismo sa dokumentima. Mislim da su to bili bakina krštenica i prepiska vlasničkog lista zemlje koju je posedovala u svom sada već starom životu. Ne sećam se kada sam slao dokumenta, ali davno je to bilo. - Eto, to bi moglo da nam pomogne, ni sam inspektor nije znao kako, ali je to izgovorio da bi smirio Tiku koji je počeo da se vrpolji na stolici. Da niste za još jednu kafu, vidim da ćemo se malo duže zadržati u priči, reče Tika ne čekajući odgovor i stavljajući novu vodu u džezvu. Pomislio je opet o ženskom golom telu koje je ležalo u njegovom krevetu. *** Reski zvuk mobilnog telefona prekinu prolećnu tišinu. Inspektor se javi na treće zvono. Drugi glas čuo se kroz šuštanje u pozadini. Inspektor je ponavljao rečicu “da” spojenu više puta sa dugim pauzama u čekanju i klimanju glave. Kada je završio razgovor naglo je ustao i skoro oborio stolicu. - Slučaj je rešen, reče sa osećajem olakšanja koje se osećalo u glasu i vazduhu, načelnik mi je upravo javio da su se javile kolege koje koordiniraju između njihove i naše službe. Tu reč službe izgovorio je malo tiše. - Dobro, rešeno je reče Tika, ali mislim da zaslužujem maker neku reč objašnjenja, neku reč koja bi mi spasila ovaj već propali dan. -Dragi Tiko, sada mu se inspektor obrati nadimkom. Mislim da neću prekršiti pravila službe ako vam kažem, da je ceo slučaj jedna zavrzlama u koju ste slučajno upali. Iz službe su mi javili da je to vaše pismo bilo svakodneno korišćeno u prepisci između vaše bake i njene dobre stare prijateljice. Jedne stare otmene Engleskinje sa roze šeširom na glavi i zlatnim paspulima opšivenim “CoCo Shanel” kostimom na sebi, sa kojom je vaša baka ispijala nedeljne čajeve i razmenjivala kulinarske recepte. Moram naglasiti da je ta stara dama potomak jedne još starije grofovske porodice iz Škotske. A znate kako to obično ide. Takve porodice hoće da iznedre neke čudne potomke, sa još čudnijim seksualnim opredeljima. To mu dođe kao neka kazna, šta li već, ubaci inspektor. Pretpostavka je da je vaša baka u kovertu ubacila ( koje se nalazi kod nje već dvadesetak godina, a sa vašim imenom i prezimenom adresiranim na poleđini, koje se jedva primećuje od bledila i godina) I poslala svojoj otmenoj engleskoj prijateljici neki recept. Unuk dotične, koji je bio kurir u ovoj prepisci, uzeo je dati koverat, misleći da se u njemu nalaze novci. Koverat je stavio u zadnji džep svojih uglačanih dendi pantalona. Kada se našao sa svojim vremešnim ljubavnim partnerom u tom otmenom hotelu, koverta mu je ispala iz džepa. Kovertu je našla sobarica te večeri kada je pronašla i telo golog mrtvog sera u krevetu. Kovertu je bacila u korpu pored ulaznih vrata. Pretpostavka je da je ubistvo učinjeno u afektu. Ljubavnom afektu. Kada su otvorili koverat u njemu se nalazio savršeni recept za tradicionalnu srpsku sarmu sa suvim svinjskim rebrima . To im je bio prvi trag. I jedini. Dok je ispraćao plavog čoveka sa malim ušima i zaključavao donju bravu, pomislio je da mu je inspektor dao savršenu ideju za nedeljni ručak. Tiho se ušunjao u spavaću sobu i legao pored toplog ženskog tela. 

 

  • Ko je? šušnu u bradu Tihomir –Tika dok se tetura kroz mračni hodnik šutirajući već vremenom išutirane cipele do ulaznih vrata u sopstvenim isparenjima burne subotnje noći. Misli da će uskoro povratiti sopstveni želudačni sadržaj. Uzdržava se. Koja budala zvoni nedeljom pre podne, pomisli za sebe.
  • Policija, javlja se duboki bariton sa druge strane kvake.

Tihomir se približi malom otvoru na već požutelim vratima, skloni metalnu klapnu i namesti oko na nišan. Trepne dva puta. Nešto veliko plavo sa malenim ušima namršti mu se u lice.

***

Tika otvori vrata i jednim brzim pokretom ruke pozva nepoznatog čoveka u svoj omanji stan. Kada je veliki plavi čovek zakoračio na hrastov parket, Tika levom rukom i jednim spretnim okretom zaključa vrata. Pruži  korak pre službenog lica ka maloj kuhinjici u dnu hodnika. Dok je pravio treći korak okrenu se ka televizoru koji je visio na jugoistočnom zidu. Sigurno je vrteo na prazno celu noć, pomisli. Priđe ugaonokuhinjskom element, pa otvori viseći stakleni deo i izvadi dve različite šolje. Džezvu od rosfraja je već imao spremnu na šporetu. Šolje su crveno-bela i crno-bela, na pruge. Sebi uvek nameni šolju u bojama omiljenog fudbalskog kluba. Službenom licu nameni onu drugu, crveno-belu. Mladić sa visokim zaliscima i zatupastim čelom ga pogleda znatiželjno izvijajući desnu obrvu.

  • Kako ste znali? Upita ga samozadovoljnim osmehom koji je počinjao u dnu usana da mu nekontrolisano titra.

Tika ga odmeri još jednom ispitivački, pa suzi oči i reče:

  • Vidi se odmah manjak ukusa. Pa krenu da ispituje službeno lice dok je mešao crnu tekućinu, koja je u sredini džezve pravila čaroban vir. A da li vi možda znate koja je postava igrača bila u Dream Team-u Brazila iz  1962? Da li znate koji je nadimak Ronaldinja? Koju kremu za brijanje je reklamirao Bekenbauer ? Gde je rođen Euzebio?

Tika ga još jednom premeri svojim prodornim zelenim okom između drugog i trećeg podizanja pene  uzavrele kafe, pa više sebi u bradu promrmlja:

  • Tako sam i mislio.

Znate, pobuni se sada službeno lice, ja nisam došao kod vas da razgovaramo o fudbalu. Fudbal je sport koji mi je najmanje interesantan, čak mi je nekako i gadan. Tiki na ovu konstataciju plavi čovek sa zaliscima počinje da biva još gadniji. Službeno lice nastavlja, imam nalog za pretres vašeg stana i odobrenje da vas privedem u stanicu milicije ako se opirete službenom licu na dužnosti.

Ma ja sve dragi inspektore hoću nešto da vas pitam, naravno, ako dozvoljavate:

  • Zašto je meni, malom čoveku iz predgrađa pripala ta čast da sa vama popijem svoju prvu jutarnju nedeljnu kafu? I još me zanima, zašto mislite da bi se opirao istrazi. Meni ovo novo istraživačko iskustvo sve više postaje zanimljivo.Toliko sam radoznao da jedva čekam da krenemo.

Tada se seti golog ženskog tela koje se nalazilo u njegovoj spavaćoj sobi.

 

***

  • Gospodine Tihomire, pa uz ime mi doda i moje čuveno istorijsko prezime, da li je vaš deda onaj  poznati  udbaš (prim.aut: član  državne bezbednosti, bezbednosno-obaveštajna služba i tajna policija za vreme druge Jugoslavije )  što je  godine  na sednici  CK SKJ        ( Centralni Komitet Saveza Komunista Jugoslavije) napravio  onu čuvenu papazjaniju sa bacanjem članske knjižice u lice tadašnjem sekretaru organizacije i vređao sve članove izvršnog odbora i bacio im na pod ključeve vile u Užičkoj ulici koju je od Komiteta dobio za zasluge u borbi i radu u UDB-i.
  • Jeste, rekoh, moj deda, glavom i bradom. Ali mi dragi inspektore još nije jasno, što u nedeljno jutro potežemo pokojnika, koji je već dugi niz godina spakovan u kovčeg i sahranjen u njegovom rodnom mestu, na njegovoj rodnoj grudi.
  • Polako gospodine Tihomire, doćićemo i do toga
  • A da li je vaš pokojni deda imao sestru?
  • Imao, rekoh. Mislim da je još živa.
  • A da li ta njegova sestra, živi u Londonu?
  • Živi, koliko ja znam. Deda je davno prekinuo sve kontakte sa njom, pošto se udala za komandanta jedne paravojne formacije, protiv koje se deda i borio. Mislim da ju je poslednji put video upravo te 1948. godine kada im je na surčinskom aerodromu dao dve avionske karte u jednom pravcu.
  • E, vidite Tihomire, naglasi punoću moga imena, ta vaša baba-tetka koje se vi i ne sećate nam je izašla u susret i dala vašu novu adresu stanovanja. Kod nje su prvo zakucali agenti MI6 posle otkrivanja čudne izbledele adrese na koverti pisma koje su pronašli u prostoriji zločina. Zločina, ponovi Tika, zbunjeno. Dada, tačnije ubistva. Kolege iz te strane službe su angažovali specijalnog  forenzičara, pošto su postojali samo obrisi slova nekog čudnog pisma. Koverta sa vašim imenom, prezimenom i adresom na poleđini, doduše nečitka, pronađena je u kanti jednog luksuznog hotela u kome je boravio i gde je ubijen dotični ser. Pričam vam dragi Tihomire o gospodinu visokog ranga, koji je bio cenjeni ministar u  gornjem domu engleskog Parlamenta, usko povezan sa članovima engleske kraljevske porodice i sa mnogim aferama koje su potresale već godinama “ Majku svih Parlamenata”. Od njegovih kolega čuo sam da nije bio baš omiljen. Mada nam to u ovoj našoj istrazi ne može baš pomoći.

Tika ga pogleda sada još čudnije, pa suzi oči u polubesu i zbunjenosti.

  • Da li vi dragi inspektore znate koje je moje zanimanje?
  • Koliko sam uspeo da saznam o vama, Tihomire, vi ste sportski novinar. Ne baš uspešan, rekao bih, pošto sam obavešten da pratite samo drugu “B”
  • Uspešan ili ne, ne vidim kakve veze ja imam sa tamo nekim ubistvom engleskog ministra?

Tu sam ja da razjasnim ovu zavrzlamu, reče inspektor sa malim ušima.

  • Da li ste možda Tihomire, svojoj baba-tetki nekada poslali pismo, paket, neki pisani dokument?. Možda bi nam za početak ta informacija pomogla, doda visoki plavi čovek.
  • Samo sam jednom baki poslao pismo sa dokumentima. Mislim da su to bili bakina krštenica i prepiska vlasničkog lista zemlje koju je posedovala u svom sada već starom životu. Ne sećam se kada sam slao dokumenta, ali davno je to bilo.
  • Eto, to bi moglo da nam pomogne, ni sam inspektor nije znao kako, ali je to izgovorio da bi smirio Tiku koji je počeo da se vrpolji na stolici.

Da niste za još jednu kafu, vidim da ćemo se malo duže zadržati u priči, reče Tika ne čekajući odgovor i stavljajući novu vodu u džezvu. Pomislio je opet o ženskom golom telu koje je ležalo u njegovom krevetu.

***

Reski zvuk mobilnog telefona prekinu prolećnu tišinu. Inspektor se javi na treće zvono. Drugi glas čuo se kroz šuštanje u pozadini. Inspektor je ponavljao rečicu “da” spojenu  više puta sa dugim pauzama u čekanju i klimanju glave. Kada je završio razgovor naglo je ustao i skoro oborio stolicu.

  • Slučaj je rešen, reče sa osećajem olakšanja koje se osećalo u glasu i vazduhu, načelnik mi je upravo javio da su se javile kolege koje koordiniraju između njihove i naše službe. Tu reč službe izgovorio je malo tiše.
  • Dobro, rešeno je reče Tika, ali mislim da zaslužujem maker neku reč objašnjenja, neku reč koja bi mi spasila ovaj već propali dan.

-Dragi Tiko, sada mu se inspektor obrati nadimkom. Mislim da neću prekršiti pravila službe ako vam kažem, da je ceo slučaj jedna zavrzlama u koju ste slučajno upali. Iz službe su mi javili da je to vaše pismo bilo  svakodneno korišćeno u prepisci između vaše bake i njene dobre stare prijateljice. Jedne stare otmene Engleskinje sa roze šeširom na glavi  i zlatnim paspulima opšivenim “CoCo Shanel”  kostimom na sebi, sa kojom je vaša baka ispijala  nedeljne čajeve i razmenjivala kulinarske recepte. Moram naglasiti da je ta stara dama potomak jedne još starije grofovske porodice iz Škotske. A znate kako to obično ide. Takve porodice hoće da iznedre neke čudne potomke, sa još čudnijim seksualnim opredeljima. To mu dođe kao neka kazna, šta li već, ubaci inspektor. Pretpostavka je da je vaša baka u kovertu ubacila ( koje se nalazi kod nje već dvadesetak godina, a sa vašim imenom i prezimenom adresiranim na poleđini, koje se jedva primećuje od bledila i godina)   I poslala svojoj otmenoj engleskoj  prijateljici neki recept. Unuk dotične, koji je bio kurir u ovoj prepisci, uzeo je dati koverat, misleći da se u njemu nalaze novci. Koverat je stavio u zadnji džep svojih uglačanih dendi pantalona. Kada se našao sa svojim vremešnim ljubavnim partnerom u tom otmenom hotelu, koverta mu je ispala iz džepa. Kovertu je našla sobarica te večeri kada je pronašla i telo golog mrtvog sera u krevetu. Kovertu je bacila u korpu pored ulaznih vrata. Pretpostavka je da je ubistvo učinjeno u afektu. Ljubavnom afektu. Kada su otvorili koverat  u njemu se nalazio  savršeni recept za tradicionalnu srpsku sarmu sa suvim svinjskim rebrima . To im je bio prvi trag. I jedini.

Dok je ispraćao plavog čoveka sa malim ušima  i zaključavao donju bravu, pomislio je da mu je inspektor dao savršenu ideju za nedeljni ručak. Tiho se ušunjao u spavaću sobu i legao pored toplog ženskog tela.

U stanu broj DVA

Julijana Jula Martinović bila je potomak stare ugarske porodice. Zajedno sa jednom očerupanom i starom persijskom mačkom i sa dvoje maloletne i musave dece iz prvog ugovorenog braka bila je u drugom pokušaju udata za Tomislava, Tomu. Svi su ga ipak u kraju znali kao majstor Tomu, buregdžiju svetskog glasa i čoveka koji je ceo svoj radni vek posvetio razvlačenju testa i filovanju istog.  Majstor Tomi je ovo kao i njegovoj prelepoj aristokratski držećoj ženi bio drugi brak. Rano je ostao udovac. U miraz je osim buregdžijskog zanata i pekare osnovane 1895. Godine, doveo isti broj musave dece kao i Jula. I ništa tu organizovanu i idiličnu porodicu, kažem ništa , ni njihov ritam življenja, navike, ne bi poremetilo ni izbacilo iz ravnoteže da Jula i Toma nisu u tom svom drugom pokušaju dobili još dvoje svoje zajedničke dece. Musave, naravno. Tako su dobili još šareniji život.

A ta njihova deca u svojoj generacijskoj i genetskoj različitosti imala su jednu zajedničku crtu. Urođenu muzikalnost. Njihova jutra započinjala bi horskim pevanjem      “Ode Radosti”, a završavala se jednim “ Seviljskim berberinom”. Deci su dani bili obojeni notama, violinskim ključem i horskim pevanjem. Da bi dopunili trenutke i retke momente tišine doneli su krišom  u kuću šest  krastavih zelenih žaba iz Mokroluškog potoka, koje bi kada deca uče ili odmaraju od pevanja udarala tercu kreketanjem. Jula je kao domaćica kuće i odgovorna majka pokušala ovoj pojavi da stane na kraj, ali avaj, deca su to opravdala gubljenjem intonacije u časovima mira. Mir u kući majstor Tome nije postojao. Zbog ovih kreketavih stvorenja i buke koju su danonoćno žabe pravile cela porodica bila je omraženi element zgrade u uglu gradske zelene oaze . Jula je često bila glavna tema kućnih saveta i ogovaranja komšiluka na poderstu između trećeg i četvrtog sprata. Sve to dostojanstvenog potomka jedne stare ugarske porodice nije doticalo. Ona je imala mnogo veći problem čiji se intenzitet pojačavao sa godinama. Zaboravljanje.

Kada supružnici iz stana broj dva legnu u svoj omaleni bračni krevet, koji je bio napravljen po njihovoj meri i od čiste orahovine,  laktove uguraju u perjani jastuk, saviju kolena pod ustaljenim uglom  i gledaju u plafon boje bele kafe. Tada se okrenu na stranu i potraže dragu ruku. Ruku stave na najmekši deo kože. Dok vode ljubav plitko dišu i preskaču svaki drugi slog. Izgovaraju češće samoglasnike od suglasnika. Ne menjaju strane. Svako ima svoju stranu kreveta. U mraku mu Jula opipa pupak. I tu zastane. Onda se okrene ka prozoru da izmeri količinu noći , pa onako za sebe u bradu prošuška:

  • Još malo pa će jutro. Treba zaspati, kaže. Kaže tiše da ne remeti boju sivila. Kaže, a zna da san neće doći. Nesanica je postala svakodnevni pratilac njihove zaboravnosti. Od umora su zaboravljali dečija imena, godine, navike, izgled duge i miris zove. Jula je bila zaglavljena u prošlom vremenu, a Toma u projekciji njihove budućnosti.

Posle  višeminutnog vrtenja po krevetu, ustajali bi i pili kafe do same zore. Gledali bi se tako nekim sanjivim zaljubljenim pogledima i dubokim uzdisajima remetili mrak. Toma je stiskao krupne šake i izvlačio prst po prst iz ručnog zgloba da pukne. Jula je imala uznemirujuć pogled i po malo puktala u šarenu mušemu na stolu. Umela je tako noćima da broji latice na mušemi i briše samo njoj vidljve mrvice hleba.

  • Tomo, da li golubovi jedu francuski hleb?
  • Jedu Julo i francuski i bavarski i naš domaći.
  • A kako onda Tomo, ne zbore na francuskom i nemačkom.

Toma bi je onda malo pažljivije pogledao da vidi da li joj desno oko šeta ili je dobro fiksirala purpurnu laticu u uglu stola.

Jula je želela da priča o ukusima i  mirisima sopstvene prošlosti. Toma nažalost nije mogao da sagleda ni sopstvenu budućnost. Dugo je već razmišljao da potraži stručnu pomoć. Obijao je cipele po raznim ustanovama, ali mu učena lica nisu mogla pomoći. Tada je počeo da traži spas po selima južne zemlje i priča sa babuškama koje su svoje marame potapale u salamuru da se stegnu. Ozbiljne starice koje pričaju čudne i vesele priče i ponekad pogledaju između srka kafe kroz krila slepog miša. Ni tu nije puno naučio, možda samo da ga smeh može spasiti sopstvene budućnosti. Zato se smejao najslađe  od srca uz treskanje ramena. Smejao kikotom i grleno budio komšiluk. Objašnjavao je to kao vraćanje “milo za drago” uštogljenom komšiluku, vraćanje za kućnosavetsko  ismejavanje njegove žene. Smehom bi tada zarazio i svoju Julu. Osmehom su vremenom bila zaražena i njihova deca.

– Neka ih nek” vide da nije sve u kreketanju žaba, ima u kući majstor Toma i puno “ smejanja na brašno”.

***

Deca su došla prvog dana proleća iz škole ozarena i nekako čudno srećna. Jula je to  pripisala uticaju polena koji se širio iz cvetnih latica prvih ljubičica. Toma je toj pojavi nadenuo starinski izraz “ vrbopuc”.

Ćuškala su se tu pred vratima stana i začikavala jedna druge. A onda su iskočila pred roditelje sa šiškicama na crtu i onim blagim izrazom u očima, koje samo deca imaju i rekla u dvoglas:

  • idemo na međunarodno takmičenje iz horskog pevanja. Svi smo izabrani od tročlane komisije, jednoglasno.

Jula I Tomas u se pogledali. Tražili su od dece neka dodatna obaveštenja, koja tada nisu ni mogla dobiti. Sreća je pojela taj dan i deca ga nisu rasipala na  druge reči. Tako smo zajednički shvatili.

 

A onda su nastupili dani zagrevanja glasa, produbljivanja raspona, terce, dinamike kontrole i ispravljanje grešaka, figurativnosti i nijansiranja, vibrata.

Deca su posle višemesečnih proba i svakodnevnih raspevavanja i pijenja živih jaja otišla na takmičenje. Sve lokalne televizije pratile su međunarodno takmičenje.

***

Majstor Toma je toga dana došao ranije iz pekare i seo na svoju omiljenu vremenski udubljenu tamnozelenu fotelju da gleda prenos. Ruke je okačio o vrat i disao tiho. Disao je sporo, da ne remeti deci koncentraciju. Tako je pomislio u sebi. Deca sve osećaju, pa i očeve treptaje i uznemirenost hiljadama kilometara daleko. Jula je prizivala sopstvenu tišinu avgustovske noći i stezala kariranu kuhinjsku krpu. Deca su im se osmehivala sa ekrana, poređana po glasovima koje su pevala u horu. Dvoje dece su im  namignula, a dvoje šeretski osmehnula. A kada su pustili slavuja iz nedra da poleti, tada je noć prizvalo slavu i duše drage su glasovima svojim pocepali severno nebo na froncle . Žiri je odskočio sa svojih udobnih firmiranih fotelja, udarajući dlanovima dok nisu  dobili rumenu boju obraza i dok im osmeh nije napravio još jednu boru na licu.

Te noći Jula i Toma legli su spokojno  u svoj drveni po njima skrojeni krevet od orahovine i zaspali snom pravednika. Sunce je u zoru pobacalo svoje zrake na dve zaljubljene glave koje su se dodirivale na perjanom jastuku, u stanu broj dva, zgrade na periferiji belog grada. Kada su se probudili žaba u njihovom stanu više nije bilo.

1503

CRNO PA BELO

 

Dok ste se vi igrale lutkicama, ja sam morala sa četiri godine već znati Dream Team  Brazila iz  1962.

U mojim šiškama vrteli su se uvek posloženi po redu startna formacija ( 4-3-3)

Pele
Vava Garrincha
Zagallo Didi
Zito
N.Santos D.Santos
Mauro Zozimo
Gilmar

Ja sam odrasla na fudbalskom terenu, utakmice gledala iz prvog reda. U mojoj kući driblinzi i početni udarci, ofsajdi i kostobrani, gol-aut i indirekt bile su deo kućnog folklora. Tata je došao iz malog fudbalskog kluba iz Bosne, malo pikao za Partizan sa Jusufijem, Miladinović,Vasovićem i Galićem ( očigledno, ne dobro, da bi igrao u toj sjajnoj postavi). A onda su ga te 1965 pozvali u Split da đuska za Hajduk. Al“ ne lezi vraže, tu se isprsio moj đed i strah i trepet, čovek od poverenja Leke Rankovića.

-A kud bi ti sine?

-U Split

-A nećeš ga tamo igrati, ne zvao se ja Miloš.

I tako je i bilo. Otac je posle toga igrao samo za nižerazredne beogradske klubove.

Da bude ironija, tradica u mojoj porodici se ponovila. Još jedan Miloš, onaj moj blizanački par bio je prava čigra od deteta. Ja sam znala fudbalsku teoriju, a on je igrao fudbalsku čaroliju. Brz, okretan, maštovit. Njega smo od malih nogu kada bi pao mrak majka i ja uvlačile u kuću da ga otac ne vidi onako kaljavog i u modricama od fudbala i tuče zbog prve bubamare koju mu je tetka donela iz Švabije. Dete je samo travu i loptu imao pred očima. I kuda sa njima, logično u Partizan, rekao je otac. A otac se sluša bez pogovora. Otac uvek najbolje zna šta je činiti. A onda Partizanova škola fudbala i neka nova fudbalska nada. Pa mali je vanserijski talenat i ide sa reprezentacijom na svetsko prvenstvo pionira u Argentinu ( da bi shvatili značaj moram reći da pričam o Jugoslaviji). Al“ ne lezi vraže, ode moj otac pre tog najavljenog puta u školu da vidi ocene svog prvenca. Ode rekoh i vrati se snužden. Pa sa vrata priupita moga brata:

  • A je li sine, ti bi u Argentinu?
  • Pa na spisku sam oče
  • Jesi sine, al“ ti ocene ne dozvoljavaju…

I eto, samo da vidite kako se sudbine ponavljaju, jer je taj moj bolji deo blizanca ostao tada u Beogradu, očajan i razočaran i nikada više nije zaigrao sa takvim žarom u očima sa kojim je slamao srca fudbalskih gledalaca. Tada su došli nižerazredni klubovi..Obilić, Sinđelić, Jugopetrol…

A ondaK sam stupila na scenu ja, ekspert za teoriju fudbala, napadač koji je prema formaciji najistureniji igrač svoga tima kome je osnovni zadatak postići gol ( izvor: Vikipedija) i sopstveno dete da izbegnem istu sudbu kletu,  umesto na fudbal i travu  bacila u vodu. Al“ pošto je tradicija tradicija i ne treba je kvariti morao je mali biti u istom crno-belom timu. Tako mu je deda naložio..A deda kad“ kaže to je amin. Jer lopta je lopta i okrugla je, gde god je staviš. Al“ klub, klub je jedan i crno-beli je.partizan

P.S.

Samo mi jedna stvar nikad neće biti jasna što su mene kao mladu lepu zgodnu i nadasve šaramantnu đevojku vazda jurili fudbaleri Zvezde. To valjda zbog ravnoteže u svemiru..CCC

 

 

 

I ŠTA SADA SA GOSPODINOM PETROVIĆEM ?

2811

Vidimo se juče drugarica i ja..i vidim ima neku brigu i crne kolutove oko očiju i zabrinuti joj pogledan neki. Ma to crno oko očiju, to ti je moja sve od nespavanja i gospodina Petrovića.
-Koji ti je taj lebacmu se ogadio?
-“se ti sećaš one godine pred bombardovanje, kada nismo imali kintu, pa smo za novaka pravili ukrase za jelku od kineskog testa ( eee sad” da me pitate što je kinesko od srpskog brašna i tuzlanske soli teško da ću uspeti da odgovorim )…Elem, sve je počelo od tada, mislim moje nespavanje je krenulo od te Nove godine.
-Ne spavaš već 16 godina sunce ti kalaisano..ja u čudu.
-Tako nekako, al” ajd ti kažem zašto, možda mi i dođe san.
-“se ti sećaš onog mog kolege, gospodina Petrovića?
– Jašta bree, lik čovek i lep, ko bi ga zaboravio.
Znaš da sam ja tada bila totalno skršena, izašla iz braka, čovek lep, duhovit, razveden..i ja utrčim u kombinaciju.
-III???
– Kada si ti otišla jedno veče pred novaka, tužna valjda što se ostalo lišće na granama mrzne i što je mrak već u 3 pao, rešim ja od viška testa ( kineskog, da budemo precizni ) da napravim tog mog gospodina Petrovića. Pa mu i leptir mašnu i začuđen pogled i harmoniku koju je svirao lepo izmodliram .I onda mi se desi peh. pravi pravcijati peh kada sam ga na papir za pečenje ( dobijen od tetka lize iz Nemačke ) stavljala. Iskrivim ti ja njemu desnu nogu, pa mu je nekako ispravim i stavim da ga pečem na 50C,
-IIIII???
Šta bree iiii…zove mene sutradan taj “moj” gospodin i reče da ne može da dođe, pošto se nalazi u Urgentnom centru i da je siroma polomio desnu nogu i čeka u debelom redu ( taj dan je padala ledena kiša u belom gradu )
da mu ture čizmicu na nogu. Ajdd prođe i ta Nova godina i gips i period fizikalne reapije. Te ja rešim taj kolač od gospodina Petrovića da oslikam, pa mi plava farba od pantalona kapnu na levu ruku i ispod oka. I ne bi to meni ništa bilo čudno, da me sutradan taj isti gospodin nije zvao i rekao da su ga kola na pešačkom oborila i da ima samo masnice. Ja izustih; na levoj ruci i ispod oka. A on meni..otkud znaš.
Rešim ja da nešto učinim po tom pitanju i kud bi, ajd u kontejner sa lutkom od kineskog testa, Pa se uplašim,jbt, a šta ako sutra otvorim dnevnu štampu i pročitam…gosp. Petrovič nađen u crnoj kesi u kontejneru u dorćolskoj ulici…Stani, mislim se, šavo odneo šalu. Pa ti draga moja ja tako odem do Lele i uzmem od Leline male jastuče i prekrivač od njene crne Barbike ( sa kojom nije želela da se igra) namestim ti ja u kutiji lepo njemu krevet, pokrijem ga roze barbi prekrivačem i još otvorim rupe na kutiji da može da diše ( jbt da ne pomisli da sam ga ugušila ).
-I gde ti je on sada?..ja izbacila donju usnu
-Eno ga u dnu plakara, u kutiji spava.
-I šta ćeš sa njim?
-Ma to ti pričam ( kroz plač) bem te luda, Šta da radim sa gospodinom Petrovićem?

AVIONI,KAMIONI

05063
Dragoš, zvani Dragi, bio je oličenje pravog muškarčine. Zaista, kada natrčiš na takvu divnu vrstu muške sorte, postaneš više nego srećan.Postaneš nasmejan sunčan lik koji poskakuje u hodu i zanosi u desno. To zanošenje je posledica nakupljenih hormona sreće u levoj predkomori, a pomalo i u desnom zalisku srčanog mišića. To je specijalna sorta sa zavodljivom energijom hranjenom godinama iz večitih ženskih nada i setnih pogleda.
Zaboravih da kažem, Dragi je pilot plavog oka u kojem se kupa jutarnje nebo i širi vedrina prolećnog smiraja. Radi u poznatoj privatnoj firmi i sve novce od prodaje osigurača iz Kine troši na let. Nije to „ let iznad kukavičijeg gnezda“. To su pravi sportski letovi sa šaranjem neba i dizanjem ega. To ježenje kože od strasti i podilaženje žmaraca prilikom poletanja koštali su ga kao svetog Petra kajgana, ali on za novac nije mario.
Deda mu je u amanet ostavio taj ludi avijatičarski gen. Stari je bio prvi letač na supertajnom avionu L-12, koji je krajem šesdesetih godina prošlog veka na jednom od svojih letova volšebno nestao. Bio je to rutinski let. Rutinski i tajni Nešto je kažu u izveštaju krenulo po zlu, instrumenti na tabli su poludeli i deda se spasio iskakanjem iz aviona . Tako stoji, iskočio je, piše u pedantno vođenom zapisniku, negde oko Bosanskog Broda, a da se o njemu nakon tog katapultiranja ništa više nije saznalo. Posle njega, jedne prave pilotske veličine, ostala je traka tajno nabavljena sa snimkom buke, vibracije i dedinog ushićenog glasa i opisa neba. Bio je to jedan od onih retkih prolećnih dana sa velikom vidljivošću i neopisivom hrabrošću.

I kako se taj dedin gen duboko ulogorio u Dragoševu desnu podlakticu, terao ga je da uzleće i juri. Juri svoju avanturu života i onaj zaokret kada vazdušne struje oslabe i naprave idealan prostor za manevar. Dragi se osim letenja ložio i na glamurozne priče, lažljive ljude i statusne simbole.
Moj letač je tih dana, upoznao nekog čudnog lika iz Švajcarske. Zvao se Tarik. Sa njim je počeo da se sastaje sve češće. Beogradski klubovi, restorani, splavovi. Bili su u nekoj čudnoj, previše intimnoj, za mene i previše blisko poslovnoj vezi. Vezi u kojoj jedno drugog često tapšu po ramenima i nesvesno dodiruju. Druženje uz grleni osmeh i sijaset izgovorenih gluposti. Bio je to čudan poslovni odnos. Isuviše intime za mene, pomislila sam. A možda je ljubomora po sredi, pomislih. Dragoš i ja počeli smo sve ređe da se viđamo, ali njemu nije ništa nedostajalo. Novac je krenuo da pristiže sa svih strana, bio je skockan po poslednjoj modi, popularnost u beogradskom ataru kretala mu se do neslućenih visina. Njegov život bio je tako dobro organizovan i poslagan, kao najbolja dalmatinska panceta, red noćnog života, redovan let do Ulcinja, red čudnih poslovnih partnera.
U nedeljno jutro, mamurna od noćnog učenja, bacih pogled na jučerašnje novine koje su izgužvano ležale na stolu. Sa naslovne strane smešio mi se Dragoš.
Na njegovom nebu, oko kumulonimbusa, bilo je nevreme i pravo vreme da ja iskočim iz aviona. Njemu se bližio zatvor , a meni sloboda bez leta. Na kraju vazdušnog fronta, napravila sam zaokret, nasmejala se suncu i iskočila iz priče.

ZIMSKE GUME 175-65-17

2406

Jesen je već mirisala na pečeno kestenje i metalne šine koje su se lenjo vukle duž Bulevara. Terala sam svoje trapave noge broj četrdesetijedan po tragovima puževa koji su nestali posle kiše. Kada dan krene po gluposti, ja kupim kuvani bulevarski đevrek da ga poteram na osmeh. A danas je baš takav, tupav i vlažan.
Na pauzi između dva poslovna ručka pedantno stilizovan čovek je istrčao iz elitnog beogradskog restorana na sredini Bulevara, držeći čvrsto u ruci telefon najnovije generacije i mlararajući rukama kao dirigent ni manje ni više nego bečke filharmonije. Istrčao, kažem, bez pogleda levo-desno i gurnuo me kao crveni autobus. Tada ispusti telefon i dok mu je u ušima proletao zvuk razbijanja, uhvati me levom rukom za revere bledozelenog mantila, pa povuče iz klovnovskog pada i helikopterskog mlataranja ruku. Scena mu nabaci širok osmeh na lice, a meni prepoznavanje lika i sjaj u oku. Na ulici koja vodi na zapad, sreo je mene, staru školsku drugaricu.

– Srce, oslovio me je našim starim, ličnim, nadimkom, pa ti se ni za milimetar nisi promenila.

Spiridon je išao sa mnom u osnovnu školu i bio je jednostavno rečeno, neprimetan dečko. Sada, ovako visok i skrojen po poslednjoj modi, isijavao je samouverenošću. Uhvatio me je za ruku i uvukao u zadimljenu prostoriju tog zvučnog restorana, iz koga je upravo istrčao. A onda upoznavanje sa petoricom istih takvih samouverenih i kravatiranih muškaraca. U tom periodu, novine mi nisu dolazile pod ruku, a kutiji od televizora sam još tražila mesto. Politika nije bila svera mojih interesovanja, ali sam od starih drugara čula da se Spiridon visoko kotira u tadašnjoj Vladi. Vladi njegove i moje oronule zemlje. Od tog“ trapavog bulevarskog susreta, zivkao me je svakodnevno i neprestano tražio povod za novi susret. Bio je uporan. Želeo je kaže samo ono što mu nedostaje. Više osmeha i puno humora. I kako nisam imala ništa pametnije da mi preokupira mozak i potera ga na produbljivanje vijuga, podlegla sam upornosti jednog iskusnog političkog tipa. Podlegla, kažem i legla. I tada je došlo vreme kada pupak na pupak naleže, kad“ sunce rub meseca na zub uhvati. Odlepila sam dupe od zida, pamet ostavila na polici u špajzu i provukla ruke kroz Spiridonovu kosu. Tako smo počeli da delimo vreme i ukus. Bio je to period genetskog poriva, više možda nagona, nego pameti. Razumećete me već. Vreme kada se pojede sopstvena savest.
Jednog kišnog jutra, želeći da utonem u zagrljaj, pokucala sam na njegova mahagoni vrata i nenajavljeno ga uhvatila u krevetu sa sekretaricom, jednog od sličnih kao on ministara. Bio je obučen kao Betmen , vezan za stolicu i preliven voskom.
Imala sam na jeziku toga jutra gomilu gadnih i prljavih reči sa kojima sam htela da ga pljunem, ali od svih tih neizgovorenih, setih se samo pljavih zimskih guma 175-65-17 koje su me čekale da ih zamenim.

KRAVE

krave

Ptice su kriknule to jutro. Nekako snažnije. Zatresle plavo avgustovsko nebo ispod Dinare. Jela se promeškolji ispod vunenog jorgana, letnjeg. Pogleda kroz mali drveni prozor.Dan je već dobro počeo da jede jutro.
Navuče štrikani džemper sa isheklanim ružama po rubovima i dva pauna u hladu drveta kako se ljube.Ubaci bosa ogrubela stopala u kaljače.Stavi kosu pod maramu boje jorgovana, pa liznu kraj da bolje napravi čvor pod bradom.Kokoške su već jako mahale krilima i kljucale jedna drugu nervozno.Krave su mukale iz štale. Prvo pusti kokoške, da se ne satru, pomisli.
Njene su krave blage i dobre. Svakoj je dala ime, svakoj znala dan rođenja i decu im davala samo u dobre kuće. Rumenka je bila kao purpurna zora, pa bi je sve ispod trepavica onako umilno gledala. Ona je bila glavna. Nosila klepetušu i dozivala stado. Žuja je bila kao sunce ogrejano sa belim belegom na čelu u obliku srca. Šarulja je bila kao polje u cvatu, sa pobacanim cvećem runolista po trbuhu. Mladenka je bila još malo tele, šepurila se najviše od svih i svoj trbuh sa malim vimenom najviše zabacivala u hodu.
-Oooo Jelooo, viče joj prva komšinica Daka sa malog brda Glavice
-ooojjj, odvaća Jela.
-Ne idi niđe danas, spremaj stvari, biće belaja, eno rekoše mi u selu, idu vojnici od Livna.Krenuli pred zoru.
-Ma to oni dolje, u selu, pričaju već mesec dana.Moram krave poterati.Imam danas naručenog mleka.Mora biti friško i slatko.
-Ne benavi se, nemoj zalud glavu pod panj stavljati. Ajd“ popakuj stvari, možeš na kola kod Vučena stati.Vodi on sve svoje i djecu je neku pokupio.Ima reče mesta i za tebe.
-Aj“te vi svojom rabotom, odo“ ja krave na Gnjat poterati.
Znala je Daka da se sa Jelom nikad nije ni moglo pregovarati. Tu tvrdoglavu crtu dolinarsku nasledila je još od svoga đeda Pere. I svi su joj u porodici nekako bili takvi, na svoju ruku.
Ode Jela do tora, pa pusti i ovce da po šljiviku pasu.Uze svoj vrbov štap i potera krave. Ide tako ona, ide uskim kamenitim putićem.Sa strane puta nabacano granje , pa upleteno i opšiveno rosom. Buka je jutros neka. Viču ljudi i dozivaju se sa brda. Misli Jela, još jedno nesretno jutro ove 1995. Misli, proćiće i ono, samo da se ove moje blage krave napasu i umire. Ide Mladenka na začelju kolone i repom tera muve. Uši joj mrdaju na jutru. Okrenu se Rumenka da vidi gde je Jela. Pogleda je blagim oćima i nastavi poznati put.
***
Prolomi se nebo, pucnji neki i dim se vidi. Krenulo sve na moju Jelu. Kao da je sam sveti Ilija krenuo u pohode. Juri Jela, juri sa pašnjaka ispod Dinare. Vatra neka jede joj žito u trećoj livadi podno kuće i dim neki crni od kokošinjca se vidi. Juri Jela, noge satire. Marama joj se odveza. Marama boje jorgovana, pa skliznu sa sede kose. Pletenica joj se od šnala odvoji, pa pade na ogrubela ramena. Šta to može biti, misli Jela. Koja to neman ili jad ili koje zlo ljudsko. Uvrteše joj se podsuknja i suknja, pa napraviše zabunu. Saplete se moja Jela, pade na ljuti bosanski kamen, pa pocepa crne štrikane čarape. Ustade, vrletna, pojuri još jače. Ovce mekeću, nebo cepaju. Crni dim joj pred očima, juri, juri kao dorat iz priča stare joj majke. Crni neki ljudi i crne im neke oči idu joj u susret. Pa pucaju, kao poludeli. Pucaju bez reda,u nebo, u ovce, u kamen. Pucaju i viču.Vika joj zapara uši, dim joj zamuti vid. Stade moja Jela, klecnuše joj noge na pragu kuće. Ptice kriknuše jače. Glava joj leže na stari djedov prag kamenite kuće u dolini, ispod šljive, u selu koje više muške glave nema. Vatra buknu jače.Jače, do neba.Jače da javi, da više živih u tom selu nema.

***
Ako vas kojim slučajem put potera duž Dinare ka moru, u jednom malom bosanskom selu gde najhladnija izvorska voda teče. U koritu ispod puta četiri krave mirno pasu i gledaju vas svojim pitomim i blagim očima ispod dugih trepavica. Zastanite i pomuzite ih. Tu mleko samo od ljubavi teče.

( u sećanje na baku koju upoznala nikada nisam.Mirno spavaj Jelena Jelo Nenadić ( rođ. Trkulja), 1922-1942, selo Grkovci, opština Bosansko Grahovo, Bosna , tvoga groba više nema. Sada na tom mestu ponekad rastu cvetovi)

SanDALe

28077 (slika: Hana Chroboczek)

Od trena kada je ostala sama, prikrivala je tugu, zakopavala je u dubunu duše i terala strast iz sebe da se nahrani i prikaže. Prikaže mlađim muškarcima. Prizivala ih je hodom i namirisanim uzdahom. Prizivala da budu voljeni,voljeni jednostavno i strastveno. Bez puno uvijanja i reči. Znala je to ona najbolje. Znala, da do smrti još smo živi dok treperimo, šapćemo, uvijamo se od požude. Govorimo tiho da izazovemo ježenje, da onaj preko puta nas oseti vekovno poznavanje i prepoznavanje.I da oseti spremnost da preskoči nemogućnosti. Ređali su se iznova u njenom krevetu mlađi muškarci. Grlila ih je tako nesretne, neshvaćene, željne reči i suza. Željne praštanja. Privijala ih je na usahle grudi kao mater tek rođeno dete i plakala i smejala se u isto vreme njihovim pričama. Regrutovala ih je po memoriji kao vojnike za novi pohod i neko novo ratište ostarele duše. Da, ona je rođena kao ratnik. Takve duše umiru brzo i na nogama. Slala im je poruke, pa čitala uzvraćene, bacala mamac, pa se sklanjala. Čekala da čežnu, puštala ih da sami priđu. Osećaje je ona davno pokopala. Duboko, da se više nikad ne vrate. Ostavila je samo strast da u njoj umre. A od muškaraca, od njih je uzimala samo slatki umor, da lakše zaspi. Umor za dobar san i poneki spokoj. Veče kada dođe, čita nove poruke. Iskaču na skajp privlačna lica. Tužne priče. Smešne price. Profili, razvedeni, ostavljeni, oženjeni, samci, domci, kuvari, pisci, ćutolozi, razvratnici. Odakle im toliko te putene slabosti i šmokljanskog nastupa.
Plaču li tako svi muškarci ispod oblaka od plavih resa sa tetkine čalston haljine?
***

Bio je već na kraju puta. Životnog. Delići vremena koji su mu preostali delio je njima. Skupljao ih je po internetu, po sajtovima za upoznavanje. Skupljao po geografskim dužinama , vesele horde uspaljenih žena. Skrhane, setne, lude, vesele. Žene okrenute na glavačke. On svoje vreme i tako imao nije. Ostalo mu je još toliko da povremeno sopstvenu kvrgavu kičmu zalepi za neki mlađi trbuh i ostane tako do jutra. Imao je gomilu skupljene nežnosti i ne toliko hrabrosti za jutarnje suočavanje sa sopstvenom kožom. Odlazio bi pre svitanja.

***

I onda jedna bezvoljna šetnja pored mora, jer more ume da napravi najlepšu ljubavnu priču, saplete ove dve duše u koraku. I dok su se u prolazu okrenuli na drugu stranu, da potraže odgovor, već su ga izustili. Shvatili su. Stare ljubavi se sretnu kada im se šeširi prepoznaju i pozdrave. Stare ljubavi se sreću kada ti ruka padne pored tela pa utrne naprasno iz čista mira. Stare ljubavi se sretnu kada ti korak napravi dodatni iskorak, pa ti život oprosti, kao sudija u basketu prekršaj u napadu. Ali tada moraš da staneš, smiriš loptu i uhvatiš dah. Stare ljubavi se ipak najčešće sretnu, kada ostare. U tim trenucima može se desiti da je neka duša još zelena i ne shvati suštinu u trenutku treptaja oka. Zato mora još jednom da se trepne. Za novi početak.
I tada dođe njihova zajednička kafa prva, onda za njom i druga, ruke neke jake. Reči koje dižu i bacaju. Treću kafu popila je u hladu njegovog dvorišta, na najzelenijoj travi. U dnu dvorišta na konopcu sušio se veš. I ljubičasti peškir. Peškir omanji, za lice, u gornjem uglu sjajnim koncem utkanim simbol njenog horoskopskog znaka.Videla je tamo u uglu bašte i čašu kako sija, zaboravljenu. U travi ostavljene i kožne sandale. Muške sandale. Dve čaše lozovače na stolu i tri mačke u igri. Komšijske mačke. Na maslinu se vešto penje treća mačka, najmlađa. Mačke su sestra i brat i ujak im.
Na belom zidu sobe vise slike. Njegove. U okretu da izusti pohvalu, odlepila je dupe od zida, za koji ju je prikovao njegov plavi pogled i rukom nehotice oborila čašu. Čaša je stajala na stočiću, pored komode. Provukao je ruku kroz kosu i nasmejao se. Od tada su počeli da dele vreme. I ukuse. Vreme su počeli da zauzimaju i zrikavci iz bašte. Vreme pomame i životnih nagona. Razumećete me.
Ostala je tu noć pod njegovim krovom. Ostala je i sledeću. I narednu. Bilo joj je tu mekano i toplo i nekako njeno. Kada je ustala iz belog kreveta, njihovo prvo jutro, skuvao joj je kafu, a ona je stavila svoje roze sandale sa svetlucavim kamenčićima pored njegovih. Da razgovaraju. Prepoznale su se.

GaGA

05128
..nedelja curi niz lice i skuplja se u nabore več ostarele kože.

– Ajd kreni , turila sam 3/1- stiže poruka od Gage
– Letim- vraćam kratko.

Onda vukući japanke po vrelom beogradskom asfaltu, preko puta moje osnovne škole zvonim na interfon prezimena koje nije njeno, ulazim u stan koji će sutra deliti na pola,ali koji je montirala u crveno, zbog dobre energije.

– Si normalna,mislila sam da si negde opandrknula. Njena briga je u skladu sa njenim humanim zanimanjem medicinske sestre na jednoj beogradskoj klinici.

-Je l” ti smrdi u stanu? pita Gagićka
-Ma jok ( a smrdi k”o kuga ), uviđajna ja.
-Danas sam sama i kuvala sam moje omiljeno jelo, Nogice, kokošije, dodaje. Stavila sam na poslužavnik tanjih, so i hleb i bila sam tako srećna, reče.
– A je l” znaš da pečeno prase bez repa, nije nikakvo prase. Takvo pečenje, nikad ni ne probam. Nema tu lepotu, nastavlja o gurmanlucima.

Zvoni joj mobilni,službeni, zovu je sa klinike, čujem.

– Kako bre umro, majku vam vašu..urla
– Je l” ti znaš bree da moji pacijenti ne umiru, nastavlja.
– Kako, pitaš se…lepo bree, nedam im…ne mogu da umru kada su kod mene. Nek” umru nekom drugom. Kad je moj, onda je moj pacijent, Gagini ne umiru, nema tu alternative.Ja mu jednostavno nedam da ode…Da li si me razumeoooo??? sada već vrišti na sagovornika.
– Kako je moj, pitaš, lepo bree, ja sam ga primila na odeljenje. Moj je.

I seda na crveni krevet tužna i pretužna, razočarana, izneverena, sjebana..

– I nema,reče mi, onako suznih očiju, nema moja lepa Danče , nema više sposobnih medicinskih radnika. Danas ti je fazon samo da imaš sreće i naletiš na nekog humanistu, iole pametnog i sa nešto malo više mozga,i nekog ko voli svoj zajeban posao i poštuje pacijenta.

I što sada na ovoj vrućinštini ja pišem..Pišem da znate da heroji još negde postoje.Samo je pitanje sreće da kada vas strefi neka zdravstvena tegoba i nepogoda i pandrc, naletite na Gagu. Gagu koja neda da ” njeni ” umru.

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Мој мали блог

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

Priče o rečima

Odakle dolaze, šta znače, i još mnogo toga

Anton The Fighter

Anton je misteriozni stranac zarobljen u telu dvadesetjednogodišnjaka. Mašta, proze, njegov život.

evoblogamoga

žica na ptici