DRVO

947258_425755717522886_1185026216_n

 

Hodala je  cik-cak po sobi i škripavu muziku starog naslaganog parketa u obliku riblje kosti dovodila do savršenstva. Škripa parketa iritirala je žabe u stanu broj 2 koje su se još više pomamile i kreketale do ludila, kao pred kišu.  Numerološki broj njenog stana bio je 3 /sabran od  broja 1+2/. Po kitnjastim vratima i roze ofarbanim šarkama moglo se zaključiti da tu živi sanjar. Oslikana saksija sa leve strane vrata u kojoj se baškarila jedna muškatla, samo je potvrđivala dati utisak. Otirač koji je imao tri nacrtane bele pseće koske, govorio je da mlada dama u stanu broj 12 ne živi sama.

Hodala je, a  onda je naprasno sela, skupila ruke u svoje malo krilo kao lastavica kada se gnezdi i oborila ramena. Naspram stolice  u visini očiju bilo je okačeno krivo ogledalo, okićeno kovanim bršljanom kao kakva ograda. Pogledala se. Zbunjeno je gledala sadržaj svoga pogleda. Znala je ona da žena u ovim prezrelim godinama može da pobeli preko noći, ali ne i to, da joj se duboke  bore urežu oko usana kao zimske oranice. Čekala je još jedno vreme da odraz u ogledalu promeni sliku. A onda se stresla i naglo ustala, tako da se stolica strovalila uz jaki prasak. Dugo je sama, predugo. Crni mali pas, koji je spavao u svojoj korpi otvorio je samo jedno oko i podigao samo jedno uvo. Drugo mu je bilo gluvo. Po ležernom meškoljenju može se zaključiti da je već navikao na  tupe tonove i čudne pokrete svoje gazdarice .

       Šivaća mašina koja je stajala pod prozorom, akumulira je sunčevu svetlost i oslikane ruže boje lavande pokazivala u punom sjaju. Zorka je prišla mašini i pomazila njen crnolakovani vrat. Singerica je bila njen hranitelj. Na njoj je  šila i perje i sopstvenu kožu. Čekala je mušteriju. Kasni, kao po običaju, pomisli. Sve njene mušterije kasne, kada ona rani. Protegla se da oslobodi neku nagomilanu nemir u ramenima. Tada spusti pogled na stopala i ma“ne rukom da skine konce, koji su se nahvatali po svilenim čarapama.

 

***

U noći kada mesec zariva svoje krajeve u tamu, Zorka ustaje iz svoje samotne postelje bez mirisa i ukusa  i prilazi omađijana zapadnom prozoru. Tada gleda prozore koji svetle na zgradi koja se oslanja o red lipa. Skida svoj ogrtač i lepi bradavice o hladno staklo. Ne pali svetlo, ne narušava belinu golog stomaka. Tako zalepljena, sa usnama boje trulavišnje, tršavom kosom  i vitkim telom izgleda kao kakvo drvo koje sniva. Ona ne izaziva, mirna je tako zalepljena o staklo. Diše, vidi se da diše, jer mali zamagljeni prostor ispod nosa počinje da curi kao nakupljena vlaga posle kiše. Toplo je u stanu. Čuju se zrikavci iz gornje šume. Spušta ruke lagano pored tela, kao da su se ruke-grane umorile. Tada vidi preko puta isto takvo jedno golo zalepljeno o staklo telo. Muško telo. I on je u istom tom prepoznatljivom trenutku spustio ruke. Prilepljene su mu pored vrelih butina. Ona tada traži trenutak i razmačinje  butine i sopstvenu vrelinu hvata desnom rukom. Leva ruka još ne zna šta će. Žmuri, čak ni ne trepće. Čovek bi rekao, sanja.
Žmuri, jer želi da oseti jače taj muški pogled. Oseća da će je taj pogled privući i glavom još više razmaći pupak koji je ulegao u belinu. Noćima ona tako ima nadu da će joj taj muški jezik pokupiti sav sram koji je skupljala  godinama. Sram od krivina sopstvenog tela na koji se nikada nije navikla. I kada treći put udahne isprekidano, tako da joj grudi po staklu zašripe, ona čuje kroz zatvoren prozor kako taj muškarac krikne od strasti i kako mu glava lupi, onako mokra po jedinom zamagljenom  prozoru zgrade koja se oslanja na red lipa.

***

Podrhtavajući, Zoki je uspevao nekako da se odlepi od sopstvenih sokova zalepljenih po staklu. Golo dupe je jedva doteturao do fotelje koja je stajala najbliža istočnom prozoru. Niz leđa i grudi su mu curile kapljice znoja. Nije palio svetlo. Levom rukom je tapkao po mraku  i bezuspešno tražio paklu cigara na malom ovalnom stočiću. A kada ih je opipao coknuo je srećno kao malo dete. Izvadio je vešto jednom rukom cigaru, paklu pustio da slobodno padne na sto i zvukom prekine tišinu. Otvoreni kraj cigare iz koje je virio duvan lupio je o levi rukovhat stolice i zapalio. Uvlačio je i ispuštao dim tako brzo, kao kakav šiparac. Web sajt za neku stranu kompaniju koja se bavila uvozom i izvozom papaje još nije uradio. Rok za slanje datog sajta je za par sati. Probija rok, već vidi. Pare će mu opet kasniti par meseci. Nije ni trepnuo, više ga je nekako zanimala ta žena u obrisu prozora. Odlepi dupe od fotelje i leže na pločice, da se hladi. Iscrpljivala ga je ova noćna predstava dva gola tela koja se ponavljala već par meseci, ali ga je i urođene sramežljivost sprečavala da napravi korak i pozvoni senci žene  u zgradi koja je gledala na njegovu. U uglu sobe ležao je beli pas. Pas je dahtao od nagomilane toplote. Zoki je ispružio levu ruku po pločicama da se hladi. Na spoljnom delu podlaktice istetovirao je toga dana jedno drvo. Drvo ga je sada peklo. Drvo je ličilo na telo žene sa tršavom kosom i rukama koje se njišu na vetru. Koža oko tamno indigo slike bila je naježena od vreline. Hladio je to svoje drvo-ženu o hladne pločice, isto kao što je i prava žena iz zgrade preko puta njegove hladila žudnju.

Beli pas je izdigao grudi. Niz njegov dugački jezik curile su bale i pravile baricu po podu. Kada mu se Zoki obratio, dopuzao je vukući zadnje šape u ritmu šuštanja lišća lipe, koja se čula u noći zaronjenog meseca. Legao je pored njegove desne ruke i počeo da je liže.

  • Matori, hoćemo jedan đir?

Pas ga pogleda okom plavim od najplavlje dubine. Zoki nije čekao odgovor.

  • Donesi povodac

Dobrivoje je bez  laveža vukao plavi kožni kaiš po pločicama koje su cvilele u ritmu psečijeg hoda. Zoki je prebacio neku ispranu reklamnu majicu preko znojavog tela i krenuo sa Dobrim da okrene krug.

Noć je bila duboka i bilo je toplo da su se i zvezde razvlačile po nebu od vreline. Sa naslonjenog drveta se izazovno oglašavao ćuk. Zoki u hodu vide drvo. Drvo je ličilo na nju. Ili je to bila ona. Trepnu. Dobrivoje zalaja jednom da prekine vrelinu noći i potrča ka nekom malom crnom psu. Psi su se njuškali. Iza psa je tiho da ne remeti zvuke noći išla žena. Ličila je na drvo. U tom noćnom klizanju ženskih malih stopala po asfaltu, Zoki je u jednom pogledu prepoznao. Vrelina istetoviranog drveta na njegovoj levoj podlaktici ličila je na nju.

 

 

 

 

Advertisements

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

2 responses to “DRVO

  1. Odlična. Svidjela mi se ova… igra dvoje usamljenih ljudi na prozorima. Tako bliska, a opet tako daleka.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Мој мали блог

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

Priče o rečima

Odakle dolaze, šta znače, i još mnogo toga

Anton The Fighter

Anton je misteriozni stranac zarobljen u telu dvadesetjednogodišnjaka. Mašta, proze, njegov život.

evoblogamoga

žica na ptici

%d bloggers like this: