Negde na kraju puta…

29063

Iskoračio je lenjo iz izgužvane postelje satkane od sopstvenih snova. Izvukao ispod toplog pokrivača prvo desno, pa levo stopalo. Stari dedin pirotski čilim mu je grebuckavo poželeo dobrojutro. Sedeo je tako jedno vreme na rubu kreveta, oslonjen o savijene pegama išarane šake. Prste je podvukao ispod butina, da ih ne gleda. Nokti na rukama su mu se poslednjih godina po malo krivili na rubovima. Nerviralo ga je to. Nije smeo da se pogleda u ogledalo. Sopstveni odraz ga je sve češće podsećao na lik ribolike figure iz  Lepenskog vira, od koje je imao jaku želju za povraćanjem. I sopstvene jutarnje misli su mu nekako uvek išle ka kraju. Godinama je ulagao veliki napor da ne ostari tako brzo pod sopstvenim okom.

Da bi preživeo sumorne dane gajio je pod desnim okom umetnost sećanja. Ukorenio ga je u svakom najsitnijem detalju, čoveku, prostoru. Smatrao je da se samo na kraju puta mogu susreti sećanje i duše koje odlaze. Zato je pasionirano obilazio groblja i bio nezaobilazni član sprovoda. Hranio se žitom i pogačom na tuđim sahranama. Komšinica sa trećeg sprata kupovala mu je dnevne požutele novine. Svakoga jutra čekale su ga uredno okačene o mesinganu bravu. Dok bi listao novine, obično sa kraja, zadržavao bi se na nekom zanimljivom imenu, nekom broju koji bi sabirao i oduzimao od vremena rođenja ili smrti. Od datuma je pravio algoritme, a od slova slagalice. Pogled bi mu u sopstvenom oku napravio kakav ram slike nekog običnog ženskog lika koji je video na papiru. A onda bi ga prizivao u lavirintima sopstvenog sećanja. Imao je neki čudan osećaj da sve ljude u belom gradu poznaje i da red nalaže da ih na kraju puta i isprati. U potaji sopstvene duše nadao se susretu. I to ne bilo kog, samo onom koji je više puta sanjao, a nije mu delove snova zaboravljao. Čekao je svoju šansu života i ženu snova. Još kao malog učili su ga strpljenju. Majka je jednog letnjeg dana, dok je sunce grabilo da pojede oblake došla iz gornjeg sela, sva zadihana i sa vrata u poverenju ocu šapnula.

– Ima nade i za njega, ali na kraju puta, reče naglašavajući lenjo suglasnike.

I još reče ocu da joj je bela ciganka iz gornjeg sela bacajući sasušene pileće kosti, u trenucima kada sam se davio u sopstvenom zamomčivanju, rekla da ga moramo učiti strpljenju. Sreća je reče na kraju puta. Verovao sam da taj put može biti samo jedan jedini, onaj životni.

 ***

 Bio je sam. Godinama sam. Toliko usamljen da bi se sve tuge i nesreće utopile u njegovoj osami. I nije se do dana današnjeg svikao na nju. Grickala ga je u trenu, pa puštala da malo predahne. Morila ga je u predveče, gušila ispod rebara noćima. Listovi novina su lenjo padali preko pegave ruke i savijale se u sopstvenom nemiru. A onda je pažljivo preko okvira naočara pogledao u crno-belu sliku sa donjeg ćoška i pokušavao da dozove sećanje. Promrmlja onako za sebe:

– Eeejj moj ti i na tebe dođe red, tako lično reče, kao da ga zna. Srećo moja lepa, samo da si ti meni mirno usnio san i da te đav”li neki nisu gonili i saplitali.

 

Prišao bi prozoru, masnom od tuge , zavese smandrljao u ćoše i otvorio širom okna da udahne jesen. Sa koga mora stiže ovaj miris soli koji se odmah lepi za trepavice, pomislio je. Zatvorio je oči i dozvao lik bledunjave žene kojoj su se kike iznad ušiju savijale u salčiće. Dolazila mu je iznenada i ostajala samo onoliko koliko je ona htela. Nikako nije uspevao da je zadrži duže,  da je namami u osamu. Došla bi par trena, bacila mu miris vanile i cimeta u nos i odšetala bez okretanja u prošlost ili budućnost. Šta god da joj je to značilo. A on je ostajao da treperi i čezne. Onda se sastavljao u sopstvenom nemiru i kretao put nekog od groblja, jer sreća je na kraju puta, odzvanjalo mu je u ušima. A gde može drugde, no na groblju, nekom pomenu, sahrani. Oblačio bi svoju uštirkanu plavu košulju sa rupom na mestu gde mu rumeni lakat dodiruje tkaninu. Preko košulje bi navukao plitak kao olovo obojen prsluk sa prorezom za starinski sat. Kravatu nije nosio. Klonulost sopstvenog lica sa bradom koja se joguni u pokretu, uokvirio bi crnim grombi kaputom.Glavu nije pokrivao, voleo je  kada mu paperjastu kosu vetar zanese u jednu stranu.

 ***

 Zurio je u dane bez nedelje i one koje su živele na preskok. Dok se vozio jednim od crvenih tramvaja, koji  se u ritmu talasanja šina i neravnina naginjao čas na desnu, čas na levu stranu  voleo je da gleda  znake. Bili su to samo njemu važne slike. Figure od slatkastih oblaka u kretanju, mrlje od sputanog kolskog ulja na sivom  asfaltu, senke na zgradama koje su pravile krošnje drveća koje su stalno zanovetale na vetru. Zatvarao bi oči i zamišljao simbole koji su nosili tajnu i veru, crvene kineske zmajeve i staru mapu drevnog turskog grada Katal Hudžuka. Izlazio bi na istoj stanici i kupovao jedan cvet u istoj cvećari već godinama. Dok je stajao jednom nogom na mamurnom trotoaru, a drugom hvatao trenutak da zakorači u miris frezija, čuo je poznati glas prodavčice cveća.

– Čekala sam vas.

 

A onda je u njenim rukama video toplu gibanicu koja je poskakivala od radosti užitka. Cimet  se baškario na rumenilu njene zapečene korice, a miris vanile je pretio da obuhvati svaki ćošak prostora. Pružala mu je u masni papir uvijenu gibanicu. Tada je podigao pogled sa svojih flekama išaranih šaka i video njeno bledo uokvireno lice sa dve uvijene kike upletene kao salčići.

–   Čekala sam vas, opet je ponovila.

Advertisements

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

jelenadilber

Tragač za zrnom dobra

My corner

Isječci moje životne filozofije, plodovi moje inspiracije, eksplozija mojih misli.

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Уместо дневника ...

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

%d bloggers like this: