ČuDnI Neki dAni

 

 

Kada je osetio da bolest brza i da mu jede nokte na palcu leve noge i da mu je linija glave na desnoj ruci dobila modru boju prezrele šljive odgovorio je na njeno tridesetidrugo pismo i rekao da će doći. Sigurno će doći, naglasio je, ovog proleća kada cvet na trešnji bude dobio boju snega. I nije baš bio siguran zašto joj je takvim redosledom reči odgovorio na njeno pismo, ali je shvatio da brzina u njegovim odgovorima nije imala baš neki obećavajući ritam.

 

***

Rozamunda, Rosa držala je prkosno podignuto svoju ružnjikavu glavu sa malim upalim očima i upletenom riđom kosom u obliku dva jastuka sa leve i desne strane iznad uha, bez osmeha i bez sna. Telo joj je bilo veće od radnih mantila boje bledog jorgovana koje se prelivalo u naborima ispod plećki i nabujalih grudi. Radila je za tri radnika i samo dok radi pevala stare sevdalinke ostale u tragovima već zaboravljenog sećanja i osmehivala se svakom drugom odmorištu na velegradskim soliterima koje je čistila. Čistila od jutra do mraka, od mraka do sutra i jutra. I tako u krug. Vreme joj je pojelo snove i ona je znala da ima samo još malo snage za svoje ruke i svoje srce. I tada je došao odgovor na tridesetdrugo pismo.

***

Dok je čekala na izboranom peronu da voz iz njenog starog kraja hukne tri puta i da mašinovođa namigne fenjerima koji su se klatili u ritmu velegradske košave, još jednom je povukla vazduh i šišnula kroz nos. Rosa dugo nije videla Milutina i nije ni znala koje je njegovo crkveno ime i kada je počeo da dobija sede iznad čela i uha i koje je dečije bolesti preležao, ali je bila sigurna da je samo sa njim umela da gleda u zvezde i da ubranu travku „voli-ne voli me“ kidajući listiće uvek natera da voli.

Kada je treći huk lokomotive naterao vazdušni front iznad plavog neba da posivi i prospe narandžastu kišu nošenu iz Sahare da se pomeša sa mrko sivim asfaltom, Milutin zvani Mile iskoračio je iz voza i mahnuo u pravcu riđe kose sa frizurom u obliku dve velike ćufte. U sebi je pomislio da joj je kosa još više dobila boju neravnomernosti, a da su joj grudi porasle toliko da može da ih stavi ispod pazuha. Dok su se grlili na peronu, Rosa je pomislila grleći ga drugi put nekako nežnije, da se njen Mile smanjio za sigurno dve veličine grombi kaputa koji joj je stajao u ormanu  kao uspomena na njegovo poslednje prisustvo. Izgledao je tako sićušno da ga je kao veknu hleba mogla staviti pod mišku. Grleći ga treći put shvatila je da je vreme pojelo mesece.

***

Nije ovo bilo prvo njihovo odustajanje i pronalaženje. Imali su Rosa i Mile u svom životu više odlazaka i  ponovnih spajanja i  progutanih litara suza i nekih grubih reči , ali mnogo više grlenih osmeha i treptućih dodira nego sa nekim drugim slučajnim ljudima koje su sretali u pauzama sopstvene gluposti. Bili su od onih ljudi koji vole da utihnu i odu, da presahnu i nestanu i da kao nabujala voda u proleće ponovo dođu i spoje se. Ima tih, kažem ljudi  koji dožive neka nova uzbuđenja kada žena promeni kožu dva puta u godini, pa muškarac dodirne tu novu  sa starim mirisom strasti, koja se godinama taložila.

Kada su se te večeri prvi put u stanu broj tri na mesečini meseca maja skidali i gledali direktno u oči nisu znali da je jedan od njih već veću koricu hleba pojeo i  sve neizgovorene reči na zemlji u tu istu veknu hleba upakovao.

Levom rukom je otvarala plavi kofer oivičen tugom, a desnom rukom u svoj stari na ćoškovima oguljeni orman na kome su se vrata držala o dve šarke polagala Miletove stvari. Stavila je na drvene ofingere tri košulje bele i jedno teget odelo, teško kao sumnja . Nije znala ili nije htela da shvati da ovaj put neće biti igre. Ovaj put Mile je došao da ostane.Dok ga je pakovala u svoj pretrpani mali stan broj tri, Rosa je razmišljala da je vreme da promeni način češljanja kose. 

U stari nasleđeni đedov krevet prvo je legao Mile. Rosa je posteljinu belu kao oblak pred jutro uštirkala i namirisala jorgovanom i nanom. Povadila je iz škrinje perjane jastuke dobijene u miraz od pokojne ujne. Miraz koji nikada došao nije. Iznad kreveta je okačila dve slike oivičene srebrnim ramom i reljefom kao morski talasi, da joj šušte dok spava. Na jednoj su bili tek ubrani đurđevci u staklenoj vazi boje purpura, a na drugoj crno beli pas sa  velikim kudravim repom koji je mahao u ritmu odobravanja. Rosa je sela na rub kreveta, pogledala u svoje ruke, pa ih okrenula u krug u pravcu kazaljki na satu. Kada je kukavica dvanaesti put izašla iz kućice sata, Rosa se okrenula ka Miletu, pogledala ga dublje u oči i zalepila sopstveni pupak o njegov. U mraku su dugo ćutali i ježili se. Rosa je kasnije ogledalu pričala da nikada kao tada ptice u njenom gladnom stomaku nisu lepšu pesmu pevale. Da je osetila kako raste trava pod temeljom zdgrade  i da je jasno mogla čuti vuka u petoj šumi kako zamuckuje. Mile je prebacio svoju desnu nogu, onu bliže njoj preko njene leve i zavezao tako čvor do jutra. Ruku je stavio ispod njenog vrata i držao je za uho tako  celu noć. Jedino tako je umeo da prevari sopstvenu nesanicu. Rosa je drugo slobodno uho stavila na kudrave usahle grudi da je greju i glavu ugnezdila ispod Miletove trouglaste brade. Tako je mogla celu noć da sluša ritam sopstvene ljubavi.

 

Advertisements

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Мој мали блог

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

Priče o rečima

Odakle dolaze, šta znače, i još mnogo toga

Anton The Fighter

Anton je misteriozni stranac zarobljen u telu dvadesetjednogodišnjaka. Mašta, proze, njegov život.

evoblogamoga

žica na ptici

%d bloggers like this: