U stanu broj DVA

Julijana Jula Martinović bila je potomak stare ugarske porodice. Zajedno sa jednom očerupanom i starom persijskom mačkom i sa dvoje maloletne i musave dece iz prvog ugovorenog braka bila je u drugom pokušaju udata za Tomislava, Tomu. Svi su ga ipak u kraju znali kao majstor Tomu, buregdžiju svetskog glasa i čoveka koji je ceo svoj radni vek posvetio razvlačenju testa i filovanju istog.  Majstor Tomi je ovo kao i njegovoj prelepoj aristokratski držećoj ženi bio drugi brak. Rano je ostao udovac. U miraz je osim buregdžijskog zanata i pekare osnovane 1895. Godine, doveo isti broj musave dece kao i Jula. I ništa tu organizovanu i idiličnu porodicu, kažem ništa , ni njihov ritam življenja, navike, ne bi poremetilo ni izbacilo iz ravnoteže da Jula i Toma nisu u tom svom drugom pokušaju dobili još dvoje svoje zajedničke dece. Musave, naravno. Tako su dobili još šareniji život.

A ta njihova deca u svojoj generacijskoj i genetskoj različitosti imala su jednu zajedničku crtu. Urođenu muzikalnost. Njihova jutra započinjala bi horskim pevanjem      “Ode Radosti”, a završavala se jednim “ Seviljskim berberinom”. Deci su dani bili obojeni notama, violinskim ključem i horskim pevanjem. Da bi dopunili trenutke i retke momente tišine doneli su krišom  u kuću šest  krastavih zelenih žaba iz Mokroluškog potoka, koje bi kada deca uče ili odmaraju od pevanja udarala tercu kreketanjem. Jula je kao domaćica kuće i odgovorna majka pokušala ovoj pojavi da stane na kraj, ali avaj, deca su to opravdala gubljenjem intonacije u časovima mira. Mir u kući majstor Tome nije postojao. Zbog ovih kreketavih stvorenja i buke koju su danonoćno žabe pravile cela porodica bila je omraženi element zgrade u uglu gradske zelene oaze . Jula je često bila glavna tema kućnih saveta i ogovaranja komšiluka na poderstu između trećeg i četvrtog sprata. Sve to dostojanstvenog potomka jedne stare ugarske porodice nije doticalo. Ona je imala mnogo veći problem čiji se intenzitet pojačavao sa godinama. Zaboravljanje.

Kada supružnici iz stana broj dva legnu u svoj omaleni bračni krevet, koji je bio napravljen po njihovoj meri i od čiste orahovine,  laktove uguraju u perjani jastuk, saviju kolena pod ustaljenim uglom  i gledaju u plafon boje bele kafe. Tada se okrenu na stranu i potraže dragu ruku. Ruku stave na najmekši deo kože. Dok vode ljubav plitko dišu i preskaču svaki drugi slog. Izgovaraju češće samoglasnike od suglasnika. Ne menjaju strane. Svako ima svoju stranu kreveta. U mraku mu Jula opipa pupak. I tu zastane. Onda se okrene ka prozoru da izmeri količinu noći , pa onako za sebe u bradu prošuška:

  • Još malo pa će jutro. Treba zaspati, kaže. Kaže tiše da ne remeti boju sivila. Kaže, a zna da san neće doći. Nesanica je postala svakodnevni pratilac njihove zaboravnosti. Od umora su zaboravljali dečija imena, godine, navike, izgled duge i miris zove. Jula je bila zaglavljena u prošlom vremenu, a Toma u projekciji njihove budućnosti.

Posle  višeminutnog vrtenja po krevetu, ustajali bi i pili kafe do same zore. Gledali bi se tako nekim sanjivim zaljubljenim pogledima i dubokim uzdisajima remetili mrak. Toma je stiskao krupne šake i izvlačio prst po prst iz ručnog zgloba da pukne. Jula je imala uznemirujuć pogled i po malo puktala u šarenu mušemu na stolu. Umela je tako noćima da broji latice na mušemi i briše samo njoj vidljve mrvice hleba.

  • Tomo, da li golubovi jedu francuski hleb?
  • Jedu Julo i francuski i bavarski i naš domaći.
  • A kako onda Tomo, ne zbore na francuskom i nemačkom.

Toma bi je onda malo pažljivije pogledao da vidi da li joj desno oko šeta ili je dobro fiksirala purpurnu laticu u uglu stola.

Jula je želela da priča o ukusima i  mirisima sopstvene prošlosti. Toma nažalost nije mogao da sagleda ni sopstvenu budućnost. Dugo je već razmišljao da potraži stručnu pomoć. Obijao je cipele po raznim ustanovama, ali mu učena lica nisu mogla pomoći. Tada je počeo da traži spas po selima južne zemlje i priča sa babuškama koje su svoje marame potapale u salamuru da se stegnu. Ozbiljne starice koje pričaju čudne i vesele priče i ponekad pogledaju između srka kafe kroz krila slepog miša. Ni tu nije puno naučio, možda samo da ga smeh može spasiti sopstvene budućnosti. Zato se smejao najslađe  od srca uz treskanje ramena. Smejao kikotom i grleno budio komšiluk. Objašnjavao je to kao vraćanje “milo za drago” uštogljenom komšiluku, vraćanje za kućnosavetsko  ismejavanje njegove žene. Smehom bi tada zarazio i svoju Julu. Osmehom su vremenom bila zaražena i njihova deca.

– Neka ih nek” vide da nije sve u kreketanju žaba, ima u kući majstor Toma i puno “ smejanja na brašno”.

***

Deca su došla prvog dana proleća iz škole ozarena i nekako čudno srećna. Jula je to  pripisala uticaju polena koji se širio iz cvetnih latica prvih ljubičica. Toma je toj pojavi nadenuo starinski izraz “ vrbopuc”.

Ćuškala su se tu pred vratima stana i začikavala jedna druge. A onda su iskočila pred roditelje sa šiškicama na crtu i onim blagim izrazom u očima, koje samo deca imaju i rekla u dvoglas:

  • idemo na međunarodno takmičenje iz horskog pevanja. Svi smo izabrani od tročlane komisije, jednoglasno.

Jula I Tomas u se pogledali. Tražili su od dece neka dodatna obaveštenja, koja tada nisu ni mogla dobiti. Sreća je pojela taj dan i deca ga nisu rasipala na  druge reči. Tako smo zajednički shvatili.

 

A onda su nastupili dani zagrevanja glasa, produbljivanja raspona, terce, dinamike kontrole i ispravljanje grešaka, figurativnosti i nijansiranja, vibrata.

Deca su posle višemesečnih proba i svakodnevnih raspevavanja i pijenja živih jaja otišla na takmičenje. Sve lokalne televizije pratile su međunarodno takmičenje.

***

Majstor Toma je toga dana došao ranije iz pekare i seo na svoju omiljenu vremenski udubljenu tamnozelenu fotelju da gleda prenos. Ruke je okačio o vrat i disao tiho. Disao je sporo, da ne remeti deci koncentraciju. Tako je pomislio u sebi. Deca sve osećaju, pa i očeve treptaje i uznemirenost hiljadama kilometara daleko. Jula je prizivala sopstvenu tišinu avgustovske noći i stezala kariranu kuhinjsku krpu. Deca su im se osmehivala sa ekrana, poređana po glasovima koje su pevala u horu. Dvoje dece su im  namignula, a dvoje šeretski osmehnula. A kada su pustili slavuja iz nedra da poleti, tada je noć prizvalo slavu i duše drage su glasovima svojim pocepali severno nebo na froncle . Žiri je odskočio sa svojih udobnih firmiranih fotelja, udarajući dlanovima dok nisu  dobili rumenu boju obraza i dok im osmeh nije napravio još jednu boru na licu.

Te noći Jula i Toma legli su spokojno  u svoj drveni po njima skrojeni krevet od orahovine i zaspali snom pravednika. Sunce je u zoru pobacalo svoje zrake na dve zaljubljene glave koje su se dodirivale na perjanom jastuku, u stanu broj dva, zgrade na periferiji belog grada. Kada su se probudili žaba u njihovom stanu više nije bilo.

1503

Advertisements

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

6 responses to “U stanu broj DVA

  1. veshtichanstvena

    Mnogo mi se dopada prica. Ulepsali ste mi jutro 🙂

    Like

  2. Ovo je toliko dirljiva pripovest i tako tiha i meka naracija. Zaista sam uživala, i doživela. Hvala ti. 🙂

    Liked by 1 person

  3. Mene tvoje pisanje podseća na Pavića i na Markesa, al’ nekako domaćije, bliže srcu, pitomije i lepše.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Мој мали блог

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

Priče o rečima

Odakle dolaze, šta znače, i još mnogo toga

Anton The Fighter

Anton je misteriozni stranac zarobljen u telu dvadesetjednogodišnjaka. Mašta, proze, njegov život.

evoblogamoga

žica na ptici

%d bloggers like this: