PozDraVi jE PozDraVi

Mislim da je moje interesovanje za Bakija i međusobno očijukanje počelo jednog blentavog jesenjeg jutra. Ta jesen ume da donese dunje i svadbe. A ja svadbe volim do ludila. Na svadbi uvek doživim pravi dobri emotivni lom. Al“ onaj pozitivan. Volim i napirlitane tete i skockane uštirkane košulje i muškarce sa ulepljenim razdeljkom i cvetne aranžmane koji kao vodopad klize niz stolove i ljubičaste trake na naslonu stolica i starog svata i ovna na ražnju. Volim i bidermajer. Ja sam profesionalni hvatač bidermajera. U mojoj ličnoj kolekciji , u staklenoj vitrini sa matiranim staklom, stoji preko deset nalakiranih i preparirano-osušenih cvetnih najrazličitijih kompozicija bidermajera. Volim i devera kad“ potera „ užičko“ i pevačicu sa dekolteom odavde do večnosti koja leči umorne duše na sopstvenim grudima. Volim i onu nesrečnicu kumu, koja se presamitila preko ograde i bljuje li bljuje, dok joj kum naručuje pesmu „ Ti si žena mog života“. Volim i svekrvu i taštu zagrljene i spojene hladnim trajnama i nadom u dugovečnost sklopljenog braka.
Taj moj, Branislav-Bane-Baki bio je vrsni muzičar, harmonikaš u orkestru sa egzotičnim imenom- „Adam & Eva „ Pored „ moje milice“ naučila sam sve pesme Bore Spužića-Kvake,Silvane Armenulic, Ljube Aličića, Save Radusinovića i Meha Puzića. Moj harmonikaš je pasionirano kupovao ploče, iako gramofon nije imao već dobrih deset godina.
Na svadbi kumovog kuma sapleo me je na „momačko“ ili „ nevestino“ kolo, pogledom plavljim od plavetnila samog. Bio je to susret hoću-neću, ma hoću. I tako je krenulo naše godišnje lumpovanje i ludovanje. Sa njim sam obišla sve svirke tipa prve trube i Guču, sve velike vašare od Mionice u januaru do Velike Mionice u decembru i kobasijadu u Turiji i rakijadu u Pranjanima i slaninijadu u Kačarevu.
A onda su me pamet i emocije ostavile na nekoj fensi svadbi lokalnog baje u Svrljigu. Slučaj je hteo da je neki opasni gangster u poodmaklom stadijumu alkoholizma i nadmenosti pokušao sedeći pored mene i izvlačeći fazone iz malog mozga da svoju istetoviranu ručerdu spusti sa naslona stolice na moj produžetak leđa. Kada me je uhvatio za tur, nisam ni znala koliko sam luda.
O toj tuči u Svrljigu u kojoj je bezmalo učestvovala cela palanka još se i danas priča. Pristojnost mi nije dozvolila da ga mlatnem više puta. Prva pivska flaša koja se našla za stolom napravila mu je lep ožiljak na ćelavoj tintari koja je sada verovatno izgledala kao afrički tektonski rov na njegovom globusu od glave. Mislim da tip i nije bio omiljen u datom mestu, pošto je više ljudi bilo na mojoj strani „ratnog“ bojista koji se odigrao između mladinog i mladoženjinog tabora. U tom letenju flasa utočište sam našla iza zvučnika, dok je orkestar bez prestanka sviralo „ izgubljeno jagnje“ sprdajući se na celu tarapanu koja je nastala. A Baki,Baki me nije ni pogledao. Nije pokušao ni da me zaštiti. Bio je u nekom stvom emotivno-muzičkom transu. I tako ti dođe tren i prosvetljenje u vidu spoznaje:
– Koji će ti klinac neko u životu, kad“ ne zna da skoči u vatru.

Šta sam mogla nego da uhvatim zalet i prekočim zvučnik kao košuta, da me ne bi dokonost lako odvela u dramu.
Spajdermen u vidu mladinog devera izvlačio me je na sporedan izlaz lokalne sale za venčanja. Put me nikada više nije skrenuo u Svrljig. Put me nikada više nije skrenuo ni na Bakija. Tako je to mesto i ta čudna avantura i taj vrsni muzičar ostali potisnuti kako u mojoj glavi, tako i na geografskoj karti. Setim je se ponekad kad“ neko na svadbi poruči Miroslava Ilića i „ Pozdravi je pozdravi“. Ja tad“ otmem mikrofon pevačici i otpevam pesmu da klizi.

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

View all posts by danijelita →