U Folkoteci u Vrčinu, koju je držao neki lokalni lopov, devedesetih godina bile su strašne svirke. One šizenje-ludenje, montirane utegnute devojke, minići-kolačići i momci sa šarenim havajskim košuljama preko kojih su izletali lanci ( k“o katanci ) sa figurom Isusa u skoro pa prirodnoj veličini. Baje koje su džempere u pantalone turali, da bi sopstvene strukiće naglašavali crnim kaišem sa nitnama veličine rajsnadle. Svirke i žurke na kojim, ako nisi na stolu, a ono makar moraš da obrneš dve-tri ture „Džoni“ šetača u krug po šanku veličine modne piste. Žurke na kojima se pomeša „ Rama Lama Ding dong“ od Vampira i „Čaše lomim“ od Rize Hamidovića. Bila su to čudna vremena gde se i poslednja banka daje na dobar provod. Vremena u kojima turbo folk postaje životna filozofija, pa krene da ti se širi venama i pruži ti neki dobar zaborav, pa čovek tada postane „obnevideo“ i uđe u stanje „ udri brigu na veselje“ i „ dvesta na sat u krivini „ Čudna smo ti mi sorta, ova balkanska, šašava.
Subota veče, jedva čekano. Znate ono kada u srcu napravite spisak želja, a jedno od njih bude, uživo videti Čolu. Ko je Čola, pitate se? A ja vas pitam: Ko to pa još sa ovih južnoslovenskih prostora ne zna? Čola je faca, raja, legenda. Čola je pevač svetskog glasa, faca koga i moja majka, baba, teča i strina vole. Čola je uglađen i fin i pravi tatin sin. Čola je jedan jedini, nacionale. Pevač koji je pevao za Esmu, Kristinu, Krasivu, Šeri, Rušku i devojku selen velen, al“ nikad za mene.
Svirka kreće. U zadimljenoj sali, na improvizovanoj mini bini izleće legenda. Maše glavom u desno, tera šiške sa čela, nabacuje ritam i kukovima pravi osmicu u zraku. Žene od tog prizora pošandrcaju, pa krene sveopšte stanje padanja u nesvest i čupanja kose. Kreće sa prvom u nizu “Pjevam danju, pjevam noću”. Gomila devojaka u histeriji vrišti. Crnka pored mene viče: Bože, kako je lep. Brineta sa moje leve strane, dok Zdravko hvata vazduh između strofa kliče: Čolo, oženi me.
Moram naglasiti, da sam i ja duboko u sebi imala ideju o udaji za legendu, ali sam po prirodi uvek bila stidljiva i bilo me je sram” da tako nešto izustim.
U tom metežu gde su tela zbijena igrala u istom ritmu , na pesmu “ E draga draga da je sreće”, skoči idol mladih, najveća hodajuća zvezda moje raspadnute zemlje i krene ka meni. Okrećem glavu lepo, pa desno, gledam, bokte, ide ka meni. Fiksira me osmehom. U desnoj ruci drži mikrofon, levu mi pruža. A ja gledam u nebesa, da nisam možda već opandrknula, pa sanjam ovu scenu kande. Ma jok. Drži me stažno i nežno. Gleda u oči, direktno gleda i peva:
…
Miriše evo opet zima, snjegovi
i kod nas već se peku mladi kesteni
E draga, draga da je sreće
bila bi samnom ali ti se neće
…
-Ma, gde neće, lepoto, mislim se ja, gde neće?
Al” spopadnu tu mene moje “ frke ” i bube u glavi i spetljam se ja o sopstveni manjak samopouzdanja i počnem da se kreveljim kao neka klinka iz predškolskog. Pa mi vazduh počne da nestaje, a znoj da klizi niz kičmu, a ispod levog pazuha isti taj tok napravi i neku lokvu. I tada ide prekid filma. I koliko je jedan jedinstveni stajao pored mene i koliko me je snažno za ruku držao i naginjao se ka meni da mi na uvo otpeva poslednju strofu i poljubi nežno za kraj. A i da kaže, onako u njegovom stilu:
-Ne bi ja tu ništa dir”o ( menjao )
-Ma ne bi ni ja na tebi, ne bi, očiju mi, reče mu ja u istom fazonskom sarajevskom žargonu, da ne remetim onaj miris bosanske pite i “ pet u pola sa lukom” koji mi se pojavio tog trena pred očima.
Ako me pitate za nastavak koncerta, ne sećam se. Imam, mislim I danas blaži oblik amnezije. Sećam se samo da mi je na izlasku iz folkoteke, prišao Čolim menadžer i dao papirić. Usput mi reče: Šalje ti legenda broj telefona, javi se mala.
P.S.
Odgovori na zadatu temu, tipa frajer, dečko, šema, kombinacija kreću se brzo I direktno, iz stomaka. Nema tu, uključiti mozak. Ali, avaj, ova pevačka zvezda u uskom srebrnom trikou koja sa kosom koja poskakuje peva “ Glavo luda” prevazilazi moje usputne frajere sa faksa, kraja, morske i planinske tipove. Ruši mi ustaljeni ritam i iskače iz granica mogućeg. Počinjem da čitam “ Rat I Mir”, možda odgovor neki dođe. Al” jok, nema ga. Koja si ti dileja Danijela, gledam se u ogledalo i samo što se ne zapljunem. Druge devojke jure, hvataju u letu, otimaju..Druge devojke idu ispred nas prvih. I ajd” sad pošteno, šta bi ti sa Čolom i radila?
Gledala ga. Gledala ga, sigurno danima. Gledala ga dok se potpuno ne otopiš i istopiš tako ga gledajući.
Danas, danas mislim drugačije. Kažem često sebi dok u pozadini klizi neka prepoznatljiva pesma sa toplim muškim glasom..eeee, kokoško jedna.
ludanasta 