KaKo PoJEStI KiLo SviLENiH bOMbONa

2201

( ŠTA SE DOGODI KADA SE UDRUŽE ĐEVREK & JEDNA MARKA & BENZIN & SPLAV & JEDNO UBISTVO )

Ti nisi rođena da se iseliš, ti si bogomdana za kruženje, al” kruženje oko sopstvene ose. Tako su govorili moji bližnji, a ja sam uvek volela da se inatim. I poštovala inat kao najveće sveto srpsko oružje.

– Ma jok, samo me gledajte. Iseličiću se na najzapadnije pacifičko ostrvo.

I kada je došao mesec koji ima svoj lični princip, ja sam poletela ka ostrvu u srcu velikog mora, sa željom da ga bacim na kolena. Ma još grđe, da ga bacim na leđa i da ostane bez daha.
***

Moje bežanje, možemo ga i tako nazvati, nije bilo uslovljeno mojim likom i naličjem, već čudnom i nametnutom komplikovanom situacijom u kojoj se našla moja zemlja. Elem, pošto sam “okusila” razne nemoguće holivudski izrežirane situacije tih devedesetih godina rešila sam da ostatak života provedem mirno, penzionerski na nekom tihom i belom ostrvu. Iskustvo za preživeti sam sakupila u tih par vatrenih godina sedeći na buretu baruta. Bilo ga sakupljenog makar za narednih pet života.
I tako jednog simpatičnog jesenjeg dana u kome su se sreli đevrek, jedna marka, benzin, splav i jedno ganstersko ubistvo ja sam rešila da odem.
Život nije život ako ti se makar jednom tokom njegovog toka ne dogodi da ti kola stanu na nekom lokalnom putu u bestragiji u tri ujutru. Ali život je dobar život, ako imaš u gepeku plastičnu flašu od jedan litar u kojoj se bućka žućkasta spasonosna tečnost. Jednostavnim osmatranjem možeš zaključiti da u toj boci i nema ceo litar tečnosti, ali će te i tih osamstosedamdesetpet grama rumunskog benzina spasiti od noćnog čekanja i učiniti da tvoje karoserijski urušeno vozilo marke Yugo 55 ( luksuznija varijanta njegovog starijeg kragujevačkog brata) poleti pre svitanja.
Naravski, da sam posle te noćne avanture i odsanjane noći zvane benzin, zakasnila na posao. Moj prvi zvanični posao bio je vredan jednog đevreka. Ali ne bilo kog đevreka, već onog čuvenog bulevarskog, kuvanog. Gazda projektnog biroa u kojem sam već četvrti mesec vozila lenjire po hameru i premerila više potkrovlja, nego što ste ih vi u životu videli, sačekao me je sa polukiselom facom i položajem tela u “ Ф ”. Ne sluti ovo na dobro, vidi se još sa ulaznih vrata. To moje četvrto minimalno kašnjenje od dvadesetak minuta bilo je dovoljno za šutkartu. Ni smišljeni alibi da sam komšinici čekala mleko od pet ujutru, niti razložno opravdanje da sam se borila za veknu hleba i stajala ispred “Dafiment “ banke celu noć da podignem ocu ostatak devizne ušteđevine nije bilo dovoljno za opstanak. Šta sam mogla posle toga nego da za ostatak plate u vrednosti od jedne marke svratim do pekare preko puta posla i kupim jedan đevrek. Došla sam kući emotivno srozana. Moj prvi posao završio se kao totalni fijasko. Moj stariji brat je likovao:

– A “sam ti lepo govorio, sedi kod kuće i ćuti dok ovo usrano vreme ne prođe.

– Pa kad” će moj brate više da prođe, majke ti tvoje Mile? (tako nam se inače zove majka, Mila )

Sleže on ramenima u neznanju i ode na posao da konobariše.Tako nas je moj stariji brat održavao u životu, od bakšiša, kafanskog.
A ja sam te mesečaste večeri rešila da oteram maler i poteram kosmički krug i vasceli moj beli grad zajedno u kolo. Ako može bilo bi idealno da odigraju “ žikino”, izgledala bi tako scena kompletna. Kompletna, kao komlet lepinja, zlatiborska. Dok su splavovi igrali na vodi , a žestoki momci podeljeni u ekipe kačili se jedni drugima o ramena , a devojke poskakivale po stolovima i sijale kao novogodišnji lampioni i dok je neki turbo folk pevač pevao:

Dvesta na sat, u krivinu
dvesta na sat, obožavam tu brzinu
dvesta na sat, ko će brže, ko će bolje
dvesta na sat, ludujemo sve do zore…
Neko je te večeri poželeo da bude „crni biser“ velegradskog asfalta i poželeo da ga niko više u životu ne zove Klempa i uzeo sudbinu u svoje ruke. Muzika je tukla iz zvučnika, a ja sam poletala ka daščanom podu uz upozoravajuću vrisku „ lezidoleee“. I dok sam padajući hvatala karirani stoljnjak da mi bude uteha u tim trenucima upozorenja kao detetu kakvo ćebence i dok su mi čaše padale po glavi, neka teška ruka mi je u tom ležanju preklopila noge. Nisam smela da se pomerim. Ležala sam tako u tišini, sve mi se činilo vekovima. Nisam disala, samo me je neki preskočeni uzdisaj odavao u životu. Teška tuđa ruka se nije pomerala, sada je već bila topla. Vlažno topla. Pomerila sam glavu i sklonila pepeljaru koja mi je zajedno sa polomljenim čašama zaklanjala vidik. Tada sam se sa obe ruke odgurnula o daske, izvila leđa i uhvatila hrabrost za rep i pogledala unazad. Ćelavi mladić otvorenog i ukočenog pogleda sa prebačenom rukom preko mog lista i prepletenim nogama posmatrao me je mrtvo. Pomeri se, pomeri, vikala sam u sebi, a panika me je zakucavala za pod. I dok su svi bežali ka pokretnom mostiću sa splava koji se ljuljao i ka obližnjoj šumi koja će ih zaštiti ružne slike večeri i ovu scenu pretvoriti u zaborav, ja sam se polako izvlačila iz ovog položaja i terala sopstvene vijuge da se koncentrišu i prebroje i da shvate da je sada jedini izlaz beg. Beg pre nego dođe interventna policija i inspektori i pre nego nego što celo veče poprimi jedan mučan ton. I tako sam ja sa okrvavljenom nogom pobegla u mrak.
Sutradan na jutarnjim vestima, išao je na vestima klasičan izveštaj jednog propalog vremena o još jednoj u nizu pucnjavi i tragediji u obračunu žestokih momaka željnih slave , koji se završio pogibijom Klempe. I tako će ga voditelj nacionalne televizije još jednom tog sutrašnjeg jutra iznova na vestima nazvali, nadimkom. Fljusnem se šakom o čelo i pomislim, što ti je život surov i kada umreš, neki drugi ljudi u izgovoru tvoga uokvirenog života sa datumima i vremenu bitisanja na ovoj planeti, iznova će pored imena i prezimena staviti i taj životno obeležen nadimak od koga si povazda bežao, da te zakucaju kao tačku dok te sahranjuju.
Ova kap zvana loša noć u još grđem danu, je već prelila moju čašu. Odoh južno, pomislih, ostavljajući moj severni deo srca da oživi i da da sebi šansu i ne bude više margina i paradoks života.
Dok je majka ronjala suze i ubacivala ih u rukav teget belog mornarskog komleta, ja sam se upakivala sa najnužnijim stvarima u oronuli autobus nekada elitnog autobuskog prevoznika moje zemlje. Put me je vodio severno. Moja zemlja imala je zabranu avionskog leta. A danas nisam ni sigurna , da li je imala i neki avion u svom hangaru.
– Javi se sine kada stigneš, da ne brinemo. Majčinska briga otvari joj srce i ona trenutno zaćuta od bure emocija koje su je preplavile.
– Hoću kevo, ne brini. – mladalački samouvereno sa viškom hormona pružih joj željenu utehu.
***
Peto jutro je od kako sam zakoračila na ovo tle, pustinjsko. Neki ga nazvaše rajem, a ja još tražim tu rajsku voćku. Hodža peva sa susednog brda i poziva vernike na molitvu. Ja još tražim veru u sebi. Na aerodromu sam prilikom sletanja dobila mesečnu vizu. Ako u skorije vreme ne dobijem posao, počeće panika da me savladava. Sreća se osmehnula. Telefon je toga jutra pretio da iskoči iz svog ležišta. Zvala je “veza”, tako se predstavio hrapavi muški glas. Kumovska veza, ponovi preciznije. Za početak počeđeš sa radom, reče mi, kao kafe kuvarica u Citi banci. A za kasnije, kasnije ćemo videti, možda te ta tvoja diploma dovede i do neke naše “off shore” firme ( drugi naziv za trange-frange biznis i pranje para nekog našeg visprenog političara ). Nisam bila u mogućnosti da biram, zato rekoh samoj sebi u sebi, ćuti. Kada odeš od sopstvenog kamena i vazduha, nema tu puno vrdanja. Lične granice tada imaju jako male amplitude.
I tako sam ja za početak kuvala slađe i gorče kafe. Obavezno grčke, nikako turske. Sa mlekom ili bez njega , ali sa obaveznim osmehom. Tako piše u opisu posla. A onda je posle hiljadudvadesetiosme skuvane kafe došao i onaj obećani kumovski posao. Ali to mi nije bilo dovoljno. Što sam više radila, više sam emotivno i tonula.
Kada sam toga jutra rešila Rubikovu kocku u sedam poteza, moje emocije su otišle u peršun.Nisam htela više da zatvaram oči. Danima sam se vukla kao prebijena mačka, sa glavom u kojoj su se brkali snovi i definicije. Moje boje su polako počele da gube nijanse, a zvuci su nestajali. Uveče, kada hodža, šetajući po minaretu, otpeva svoju pesmu, ja zapalim cigaru, uhvatim flašu piva i kao najgori jugonostalgičar pustim neku “našu”„ i tada cmizdrim. Neutešno. Cepam se na froncle sopstvene duše, po šavovima. Pijem i mislim, a možda meni ne treba zemlja koja će da me otrese, možda mi samo treba zemlja u koju ću ja da se zatresem. A ova ovde goluždrava, južno od moga srca, definitivno nije ta.
Sutradan sam spakovala kofere, kupila kilo svilenih bombona koje sam kroz suze pojela još na aerodromu. Pozvala sve nove i stare prijatelje poželela im hiljadu novih čudesa i odletela do moje rođene zemlje na majčinu božićnu sarmu.
U ušima sam držala roze slušalice lošeg kvaliteta iz kojih je krčala pesma :
Mi smo kosmonauti iz zvezdanog grada
idemo na mars jer tamo nema rada
tamo žive neki mali, zeleni i plavi
desiće se brzo neke promene u glavi

Idemo na mars jer tamo neke druge
traže na ljubičastoj plaži
da se lišimo gnjavaže
to je novo mesto gde se nešto novo zbiva
odlazim ja a ti si kriva

***
Kada je avion kiparske avio kompanije sleteo na budimpeštanski aerodrom, posle moje višemesečne avanture zvane pokušaj emigracije, imala sam u jednoj ruci krmaču (onu pravu kariranu, švercersku) punu kozmetičkih peparata, toalet papira i uložaka, dok sam drugom rukom, u džepu stezala ukradenu kasetu, koju sam makla iz donje fioke stilskog regala, koji je figurirao u hodniku iznajmljenog stana u Nikoziji. Službenik carine, našeg severnog suseda sa nakrivljenom šapkom udesno, pogleda me značajnoispitivački i upita, pokazujući očima i trzajući glavom u pravcu torbe:

– A ovo je? Tada me pogleda još jednom pažljivo da mi premeri poreklo.

A ja u sebi razmišljam , što da trošim reči, kada ti ništa razumeti nećeš brate. Pa mu samo kroz zube odgovorih:

– Trauma. (dok se i dalje iz slušalicaje koje su ležale na mome ramenu vrtela pesma..idemo na mars, idemo na marsss)

Advertisements

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

jelenadilber

Tragač za zrnom dobra

My corner

Isječci moje životne filozofije, plodovi moje inspiracije, eksplozija mojih misli.

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Уместо дневника ...

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

%d bloggers like this: