ZaBoraV I NjeGovA DecA

2212

Kada u zimsko prohladno jutro Natalija donese čaj i posluži ga na omaleni stočić između dve ofucane bidermajer fotelje, ja u ušima imam već pripremljen raspored slova i reči koji će posle prvog gutljaja koji joj ugreje staro grlo krenuti kao uplašeno mlado ždrebe da se propinje i beži. Svako joj slovo pomalo pobegne za nijansu i izigrava sopstvenog bundžiju u njenim glasnicama. Stanje njene priče i govora se tokom svih ovih naših zajedničkih godina vidno pogoršavalo, ali joj ja ni jedan suglasnik ili samoglasnik nisam zamerio.Svikao sam se, šta li već.
Staračke oči krije ispod predugačko skrojenih šiškica. Okreće pogled ka prozoru i mraku decembarskog jutra. A zatim nabere čelo i omreži ga borama, pa mi onako kroz miris zelenog čaja reče:

– Dok“ sam se okrenula, opet je došla nova godina. Da li ona juri ili mi stojimo? A, Aleksa, šta ti misliš?
– Stojimo moja Natalija, stojimo ukopani u mestu, valjda rekoh, da joj ne pokvarim misao.
– Htela sam nešto da ti kažem Aleksa, nešto što mi stoji, a ne želim ako sutra pođem na onaj daleki put da ti ne kažem: Znaš, ovo što nismo imali decu, nije nam se dalo, al“ veruj mi, nije mi žao ni jedan tren. Eto, imamo jedno drugo i ja sam do neba zahvalna stvoritelju i datoj sreći.

Aleksa joj se setno osmehnu. Znam, bajaderice, znam i namignu joj da ne vidi tugu u njegovim očima.

– Odoh ja lepoto do prodavnice, brzo ću, kroz ubrzan dah, sporo obuvajući cipele dobaci mi . Pa se ipak seti rutine. Priđe mi i poljubi me u glavu. Ćalavu.

Podižem noge na taburet, nameštam se lenjo i hvatam daljinski upravljać. Ovaj „Animal Planet“ baš ume da me razbudi. Volim čudne i lude priče o životinjama, ono u stilu da li ste znali da je zebra bela sa crnim prugama, a ne obrnuto i da komarci više vole plavuše nego brinete i da morževi mogu da izgore na suncu?

Puštam radio, starinski. U daljini neki stari šlager Ive Robića klizi prostorom, a šum mora čuje se u pozadini. Usne same traže reči, pevam u sebi:

„ Moj brod kad je poš“o u dalek tuđi svijet,
Taj put niko meni ne dade barem cvijet
Ja kad napustih tužno svoj rodni grad
U zrak bijeli golub poleti tad

Kad na tvoj prozor bijeli golub sleti
Tada se naše ljubavi žarke sjet „ …
***

Nikada nije zaboravila mesto svog nastanka. Nikada nije zaboravila beli dvor sa divnim četinarskim drvoredom i belom krivudavom stazom. Roditi se na dvoru nekada može biti slično nekoj kazni. Bila je najmlađe dete ađutanta jednog već bivšeg kralja, jedne iste takve bivše zemlje. Odgajana kao mala kraljica, sa urođenim manirima i naučenim stilom. Od malih nogu spremali su je za velika dela i uspešne kavaljere. Visoki oficir kraljeve garde iz isto takve jedne poznate velegradske porodice bio je ugovoren mladoženja, još pre njenog rođenja. A onda je došao rat i snovi su se raspršili. Ja sam bio prvi mladić koji sam je na subotnjoj igranci u „Loli“ zapazio i zamolio za jedan vrući tvist. Od tog dodira više se nismo odvajali. Uvek je morala da vodi računa i kako hoda i kako je namestila porub na haljini i da li su joj ruke položene pod dobrim uglom i da li je glava na pravu stranu nakrivljena sa poluosmehom spremnim na pozdrav. Rukavice i šeširi bili su obavezni garderobni detalj. Toliko obavezan, da je i meni vremenom nametnula isti dres kod. Detalji življenja išli su toliko daleko da smo morali da vodimo računa i kojim tonom se jedno drugom obraćamo, gde stojimo, kako dišemo i da li uzdišemo. To uzdisanje se već nije podrazumevalo u fine manire. Bila je neumorna u biranju maramica za sako, da bi mi u toku dana više puta menjala, u skadu sa bojom košulje koju sam nosio, a koje sam isto tako više puta u toku dana morao da menjam. Tako su njena pravila nalagala. Da li mi se previše nakrivio šešir, da ne pomisle ljudi da sam neki mangup ili hoštapler. I o tome je razmišljala. Maniri, maniri, poješče me jednog dana. Ako pre toga ne pojedem ja njih.
Ja sam jedno seljačko dete, odraslo na kačamaku i krompiru. Običan državni službenik. Pa ajd“ da ne kažem baš običan. Dogurao sam ja do finansijskog direktora, ali nikada mi to nekako nije bio cilj. Trudio sam se godinama da je nekako oslobodim te uštirkanosti i oslobodim nepotrebne skučenosti u ophođenju, da joj oslobodim hod i raširim osmeh. A sve sam nekako mislio, samo da se ne naljuti moja bajaderica. Srđba nam u ovim godinama nije nikako trebala. Nisam znao kako da joj kažem da ni cipelu pored cipele ne mogu paralelno staviti od bolova u četvrtom i petom pršljenu i da ne vidim više dobro da li sam te godinama iste paradne cipele dobro imalinom nauljio i dovoljno po njenim instrukcijama doveo do zvezdanog sjaja. I hteo sam joj reći da ne mogu više od ovih bolova u kukovima ni dobar iskorak da napravim , niti dobar luk rukama, kada skidam šešir i izgovaram u maniru prave dvorske lude „ljubimruke“. Kažem, sve me je to pomalo razdraživalo, al“ nisam hteo da se ona naljuti. Ne bi da je uvredim sada na kraju puta. I deca. Ahhh, meni se duša zaveže u mornarski čvor od tuge za tim nemanjem. Ja umirem svakoga jutra i vaskrsavam i tromo pomeram udove za viđenje jednog, ma samo jednog dečijeg osmeha. Osmeha koji će me rasturiti na deliće i pretvoriti u zvezdu.
Više smo na kraju, a ona kao da se zalaufava u dubokim kantovskim analizama, zamišljanjima i premišljanjima. A ja, ja sam se izgubio u dnevnim komentarima sportskih novinara, previše pametovanju starih prijatelja i u premalo osmeha. Fali mi igra koja će me spasiti ove egzistencijalne učmalosti i bede i ovih manipulativnih gadova koji izviru iz svake rupe ovog društva. Mojih vršnjaka sve je manje na zemlji, više ih je na ispovesti kod svetog Petra. O sebi drugima retko i govorim. O sebi biće najčešće i lažemo. Prečesto nekako mučemo i mekećemo kao kakve krave ili ovce. Kažemo, dobro smo, biće bolje, tešimo se sa svakim novim jutrom i ovaranjem očiju. Pričamo o sopstvenom životu kao o vremenskim prilikama i nebeskim frontovima. Svaka nam je priča slična, lišena bilo kakve topline.
***
Natalija dolazi iz prodavnice i viče onako veselo sa vrata:

– Eto je nova na korak već, reče. Pozvala sam sestru i zeta, ne ljutiš se? Kao pita me reda radi, a zna da se nikada nisam ni na jednu njenu odluku naljutio. Al“ ipak čeka neku moju reč. Stoji sa cegerom i čeka.
– Biće mi drago bajaderice, biće mi drago, izgovaram u dahu, približavajući daljinski do vrha nosa, kako bi video brojke.

Na jutro pred prasak petardi i vatrometa boja koji će dovesti Novu godinu u naše živote bio sam miran i spokojan. Sve je bilo na vreme spremno za tako očekujič događaj. Kostim uvijen i ispeglan, uzet prekjuče iz obližnjeg bešeraja. Velika žena sa pegama na licu i mokrom kosom od vlage, predala mi je crveni kostim sa šeretskim osmehom.

– Spreman je komšija, reče mu , otkrivajući da još uvek veruje u Deda Mraza i čuda.
– Znači deda, bićeš Deda Mraz, ponovi dva puta reč deda sa važnošću i namignu mu.

Posle tradicionalnog novogodišnjeg ručka, Natalija i njena mlađa sestra sipale su konjak, zet je zaposeo fotelju i lagano hvatao zalet za jedan dobar san, a ja sam našao izgovor da izađem. Pomislio sam, ako se i ne vratim na vreme, pre ovog večernjeg mrcvarenja stare godine, uvek se mogu pravdati zaboravom. U mojim godinama u bilo koju priču koju bi servirao teško da bi iko posumnjao, ali i poverovao. Priča je i meni samom bila veoma čudna.

– Bajaderice, odoh po cigare, rekoh joj.
– Važi, kroz šuškanje starog pergamenta i listanje porodičnog albuma, odgovori mi Natalija.

Veliki čojani crveni džak, pun malih šarenih paketića sa kojih su sijale srebrne zvezde i smešio se Sneško Belić, sa poklonima koje sam mesecima kupovao, čekao je pored vrata prostorija kućnog saveta. Bio sam sasvim miran. Niko ne zna za moj plan. Ključeve od prostorija kućnog saveta imam samo ja. I neće biti ništa čudno kada neki maskirani Deda Mraz izviri iz ovog solitera i krene bulevarom, pa toliko je već krstarećih maskiranih Deda Mrazeva u ovom belom gradu, koji šetaju sredinom ulice i govore ho-ho-ho, da me niko od komšija neće prepoznati u tom kostimu. Put od zgrade do kuće kuda sam se zaputio ima manje od trista koraka.

***

Aleksa se nije vratio te večeri. Natalija, rano, pred zoru prvog januarskog jutra prijavljuje njegov nestanak na poznati telefon organa reda. Veseli dispečer MUP-a, da ne remeti kolege u zanosu slavlja i slavujskom pevanju ..polomiću čaše od kristala.., kasni sa prijavom nestanka starca od osamdeset godina još dobrih dva sata. A onda se i dve patrole između sebe gledaju i jogune kao mala deca. Vreme lagano curi. Tada odluče da vade slamku, pa ko bude imao „više sreće“ da krene u ekspediciju po ovom hladnom i mračnom jutru , ostavljajuči tako toplinu TA peći, rusku salatu i pečenje iz Čačka.
***

Dispečer javlja dežurnoj patroli koja kruži periferijom belog grada:

– Nađen stariji muškarac obučenen u kostim Deda Mraza na klupi ispred Doma za nezbrinutu decu. Upravnik doma nam je upravo sada javio. Reče, da deda liči kao da je upravo usnio. Da, samo tako liči. I još nam je rekao da je taj isti starac predhodnih dvadesetak godina u danu ispraćanja stare godine uvek u isto vreme dolazio i donosio poklone. I to samo zbog osmeha, tako mu je jednom rekao. I rekao mu je još i to, da dečiji osmeh može da porobi celi svet i da to čudo sreće može da se izdigne do trećeg neba, otvori ga i donese zrno nade za bolje jutro.
***
Na staroj klupi ispod ogolelog jasena, nedaleko od Doma za nezbrinutu decu, oslonjen na stablo sedeo je Deda Mraz. Sneg je počeo jače da pada. Kapa mu je dobijala belinu brkova i brade. Tišina prvog januarskog jutra pretila je da pojede svet, a na dedinom licu video se stidljiv osmeh. Zvezde su treperele, a dečiji smeh lomio je nebo. Smeh od koga se i čudesa dešavaju.

Advertisements

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

jelenadilber

Tragač za zrnom dobra

My corner

Isječci moje životne filozofije, plodovi moje inspiracije, eksplozija mojih misli.

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Уместо дневника ...

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

%d bloggers like this: