I PTICE UBIJAJU, ZAR NE?

301012
Mi ne živimo dugo da bi smo sebi dozvolili kapric i pričali o merama. Nije nam dato ni visoko ni duboko. Dobili smo kratku formu i još kraći sadržaj. Jedino se nekako prodrmamo kao neka tektonska ploča pred smrt i poslednji ropac. I pred poj ptice, rekao bi Šareni.
Šareni je imao detaljan plan za taj dan, ali mu je falilo još malo ptičijeg pevanja da bi se opasuljio. Razvlačio se po krevetu, okretao leđa zidu, pa lice komodi i persijskom tepihu. Od pre svitanja žuljao ga je materijaj na kolenima. Izvlači nogu ispod toplog pokrivača i jednim potezom cepa svoju najnoviju pidžamu.
I dok živi na spratu iznad ostarelog tasta i tašte, nema san o odlasku. Fino mu je tu, ulogorio se, iskopao temelj na njihovim glavama. Umirio kormilo i spustio sidro. Njegov život bio je suviše miran i nezanimljiv, a njegovo kicoško oblačenje previše iritantno po okolinu. Zanimanje: uzgajivač egzotičnih ptica i svih drugih ptica pevačica. Komšiluk ga je izuvao iz cipela svojim stalnim prijavama komunalnoj inspekciji, puštanjem hevi metal muzike, koju je on mrzeo još iz srednje škole. A on im je svesrdno vraćao istom merom. Otvarao bi širom svoje stare drvene venecijanere i puštao ptice iz kaveza da lete, prave nesnosnu buku, grakću i cvrkuću. Svakoj ptici znao je ime i rodoslov. Poznavao joj je i strica i tetku, znao njihove ljubavne jade, omiljenu pesmu. Tvrdio je da se ptičiji život ni malo ne razlikuje od ljudskog. Svakoj ptici pravio je posebno gnezdo u čipkastom kavezu i specijalan prsten od kakve plemenite legure. Kitio im je kavez tropskim cvećem, a ljuljaške pravio od čiste ebanovine. Kada bi se ptice prepoznale i zaljubile, bio im je matičar i kum i stari svat. Poslednjeg petka u mesecu otvarao bi svoje najbolje francusko vino, zavalio bi se u kožnu crvenu fotelju i otvarao prozore i puštao ih da odlete. Ni jedna ga nije napustila. Žena i deca, već odavno.
Već dva puta u svom burnom polufilmskom životu menjao je identitet. Menjao navike, korake, naglasak, dubinu pogleda, menjao imena. Menjao sopstvena lica i lična dokumenta. Bile su to već neke lude dvehiljadite, a Šareni je za predhodnih deset godina okrenuo već po paralelama i dijagonalama staru i deplasiranu gospođu Evropu. Rutinu nagona preživljavanja stekao je na beogradskom asfaltu, a zanat potvrdio na ratištima svoje bivše zemlje. Sahranjene. Za poslednji naručen posao dobio je više od deset godišnjih činovničkih plata komšija Mileta sa trećeg sprata. Ne zanima ga ni ko je meta ni ko je naručilac. To mu je posao. Zove se Šareni. Često farba kosu i menja boje odeće. Nekako kao da je počeo da liči na sopstvene ptice. Nije ni skup, ni jeftin egzekutor. Ima i boljih i gorih od njega. Ima svoj potpis i ko ga zna, prepoznaće ga na prvu. Rođen je bez straha i uvek je nekako samo sumnjao da će ga ubiti, baš onaj ko mu i naruči posao.
***
Mnoge stvari koje sam o svojoj raspadnutoj zemlji imala u rukavu, više ih nemam. Isčupala sam svoje korene ranih devedesetih i presadila se na novo i bolje tle. Zapad, taj tamni vilajet, bio je sada već moja navika. Kada sam kročila na severozapadno tlo, bila sam im onaj tipičan arhaičan materijal, istovremeno i liričan i mračan. Onaj materijal koji dolazi iz ljutog krša, gde je i bog rekao lakunoć. Dok mi je u trbuhu svemir ključao i dok sam pravila planove o profesoru slavistike na obližnjem Univerzitetu, administracija ove obećane zemlje je već napravila dugometražni film sa mnom, a da me za ulogu nije ni pitala. Rekoše mi : Trebaju nam tvoje usluge. I dok su pričali o aranžmanu, ja sam kao zapetljano pile u kučinu, treptala okicama. Neće biti česte te usluge i to mi rekoše, kao neki vid ublažavanja ludila koje me je već hvatalo. Aranžman sam potpisala na informativnom razgovoru prilikom dobijanja stalnog boravka u njihovoj blagorodnoj zemlji. I šta sam drugo pa mogla ? Ja sam tikva bez korena, a one rode, gde god ih posadiš. I tako sam dobila pipire i svet na dlanu. Papire za uslugu likvidacije. Da li sam ja to mogla ? Ne znam, ali znam da sam radila.
Mama je teško bolesna, njeni dani brojali su se satima. Došla sam na svoje staro tle da budem sa njom na kraju. Na kraju njenog puta i na kraju mog ropstva. Poslednji zadatak, tako rekoše i onda si slobodna. Šta je sloboda? Pravo na potragu za srećom ? Apstrakna imenica u američkom Ustavu. Jutros sam kupila cveklu na Bajlonijevoj pijaci. Oporoslatkasti miris širi se kuhinjom. Ispijam svoju kafu i gledam sliku mete. Muškarac, visok i lep, kakav već može biti i kako već ume da iznedri ovo tle. Četrdesetak godina. Moj vršnjak. Brzina mu se vidi u oku. Motiv: odmazda za dva strana operativca, njihova. Adresa, nedaleko od mog beogradskog stana. Kupiću hrizanteme danas i dva struka praziluka da napravim pitu, mislim. Srčem kafu i lomim tišinu. U glavi smišljam korake ka cilju za slobodu. Američki tip slobode.

***
Šareni je tog dana krenuo da „ potera kera“ i popije kafu u svom omiljenom fensi kafiću na prvom ćošetu levo od kuće. Ritualno. On voli da bude viđen i da vidi čežnjivi pogled na sebi. On je još dobrodržeći frajer jednog izgubljenog vremena. Posle jutarnjeg rituala i naleta bezvremenske sreće kreće ka starom majstor Tozi, čuvenom dorćolskom obućaru i najboljem pendžeteru na Balkanu. Tamo ga čeka koverta i uputstvo. Uputstvo za sledeći posao.
Lenjo se vuče dorćolskom mahalom. Tuče košava od reke i tvrđave, a on razmišlja o novom uvozu čileanske zvizdare i pevajućih opalina. Dolazi kući i otvara kovertu. Slika lepe žene pada na već oronuli persijski tepih. Trza se. Trza se jednom i još jednom. Napad panike ga bode u pleksus. Ona! Zašto baš ona ? Da li ga neko provocira? Okreće se, gleda paranojično po sobi. Njegova prva i jedina. Njegova vanvremenska ljubav i tiha patnja. Njegovo sve. Njegova nada i želja i potreba i snovi i svet na dlanu. Ovo je greška, potrčava mu glavom. Debela greška. I gde sada da pobegne? I kako sada da laže, manipuliše, vara sopstvena osećanja. Boli ga, a ne razume ovu bol. Danima leži . Leži budan i jadan. Leži i traži izlaz. Izlaz iz života.
***
Bio je neki čudan dan, onako baš šaren i promukao. Beba je plakala na drugom spratu. Da li ću ja ikada biti majka? Ma jok, zakasnila sam u čekanju i traženju princa i konja. Materica mi je već debelo deformisana i više liči na kelj. Ne volim kelj. Ne volim ni prokelj. Danas je dan za prvi korak ka meti. Popiću jutarnju kafu na obližnjem ćošetu desno od kuće. Za ovih par nedelja proučila sam deteljan plan njegovih kretanja i navika. Čekaću ga na njegovom terenu, za susednim stolom sa umilnim nabačenim osmehom i nezapaljenom cigarom. Znam, znam, deplasirana fora koja se ponavlja vekovima, ali priznaćete pali uvek.
Šareni se lenjo vuče kaldmom. Vuče noge i zapliće u desetom koraku. Malo se spotakne i kosa mu poskoči i izgubi formu. Napokon je svoje utučeno dupe naterao da se rastane od kreveta i opet poprimi prvobitnu formu i izađe. Razvlači desnu ruku u laktu. Nekako se u poslednje vreme češće plaši mogućnosti da će mu brzina umaći pred sopstvenom mišlju. Samo se uplaši. U dobroj je formi. Vežbe pet Tibetanaca radi svakoga jutra, a veče ostavlja za trčanje po keju. Jednom rečju, spreman je. Spreman fizički. Psihički i emotivno poljuljan. Izgovore za odustajanje od posla još traži. Prebira mogućnosti i eventualne kazne. Miris pileće supe širi se ulicom. Gladan je, ali on uvek dan prvo započne kafom.
U njegovom omiljenom kafiću na ćošetu sunce je već reklo dobar dan i zavirilo u svaki ugao. Neka negovana žena sedi za susednim stolom okrenula leđima. Negovana vidi. Vidi on to po koži i lakiranim noktima. Žena traži nešto po tašni, prevrće. Savila je lepo oblikovan vrat. Prevrće i okreće neki metal po tašni. Metal zvecka, lupka noktima po njemu. I tada se okrene ka njemu i pruži mu lik nje. One njegove detinje, prve.
– Upaljaš, da li imate?
I zaronim tada ruku u spolji džep somotskog sakoa pokušavajući da umirim treskavicu koja je naglo krenula iz trbuha. Par sekundi koje sam imao na raspolaganju iskoristih za stidljiv osmeh. Toliko sam uspeo. Gusti ljubičasti dim ispuni mi levu nozdrvu. U kosu mi se upetlja njen parfem i osmeh . Glava mi je već bila luda. U nju nije više ništa stalo. Samo ludilo. Žena mi pruži ruku . Ime nisam ni čuo. Znao sam ga. Sada sam imao samo san o begu. Begu iz sopstvene kože. Dobro, popiću sa njom samo i kafu i kidam. Reč po reč i poznati vekovima glas i koža koju sam nekad dodirivao, sve me je bolelo. Cepao sam se. Cepao na dronjke. Bože, da li je moguće da sam se toliko promenio? Nije ni posumnjala. Ni miris kože mi nije prepoznala.
– Konobar mi reče da vi gajite ptice, reče moja. I poče tada kao najlepši štiglić da pevuši pesmicu kako njena majka obožava ptice i kako bi joj ona na dar kupila dve, ali još nije sigurna koje. I eto traži od mene preporuku. I kako bi došla ovih dana do mene, ako to nije ništa neuobičajeno i to je spomenula, pošto eto mene bije glas da sam prvi i najbolji uzgajivač u zemlji.
I šta sam sada mogao i kuda već u ovom kolapsu od sopstvenog života da se metnem i denem, no da pristanem na dati predlog. Došla bi reče, prekosutra , oko drugog nacionalnog dnevnika, da ne remeti ptičiji poj i cvrkut i red mahanja krila, i to je rekla, uviđajno. Tako smo se rastali u hodu i obećanju.
Mislio sam da će me noć približiti cilju. Izistinski sam to mislio, a onda su bubnjevi u ušima počeli da udaraju toliko jako, do pucanja. Želeo sam, stvarno sam želeo da se povučem i odlutam od sebe samog. Želeo, kažem. A onda sam otvorio kavez i otvorio stare i izanđale žaluzine i prozore i terao ptice od mene. A kada nisu htele da odlete, ubijao sam jednu po jednu. I nisu bežale, samo su pevale. A onda je zvono na ulaznim vratima prekinulo moj plač i ludački ples. Dok sam se saplitao o vrela tela ptica, jurio sam kao bez duše ka vratima, da je vidim. Da je osetim, da je vratim, da je volim, da joj kažem i sve priznam i da se samo skupim tu u njenoj kosi.

***
Stajala sam pred vratima sa pločicom. Starom presvučenom patinom i imenom. Njegovim. Vrata su stogodišnja, stara i imaju već rupice od crva. Vrata, kao i sva druga u ovoj starini od vremena liče jedna na drugu. Kao da su sva ista u kaldmisanim ulicama donjeg grada. U zgradi se oseća miris kiselog kupusa. Udahnula sam jače, da miris ponesem dalje. U srcu. Korake sam uvežbala i potvrdila. Brzinu imam. Vreme nemam. U desnom džepu kaputa stiskam pištolj marke Bereta. Trofejni.

NA KRAJU KRAJA:
Komšije u donjem, a i gornjem gradu kažu da se u toj noći, nekako usnuloj i mirnoj, drugačijoj i potpuno čudnoj mogao čuti vrisak i jauk težak kao celi svet. I poj ptica na samrti koje su pevale najlepšu poslednju pesmu, njemu , Šarenom. I da je muškarac puštao krike o ljubavi i raspaljivao nebo i da su zvezde jače treperile uz eho i volite koje se čulo duboko u noć. A onda je pucanj dozvao tišinu.

Advertisements

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Мој мали блог

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

Priče o rečima

Odakle dolaze, šta znače, i još mnogo toga

Anton The Fighter

Anton je misteriozni stranac zarobljen u telu dvadesetjednogodišnjaka. Mašta, proze, njegov život.

evoblogamoga

žica na ptici

%d bloggers like this: