O ZaGRLjaJu I DruGim SNOVIMA

29093

U mojoj zemlji, ispod oštre, velike planine žive orlovi. Da li lete u kišnim noćima?
Bljesak munje održavao je gubitak svetlosti u meni. Udaljena i potmula grmljavina na severu iza trećeg brda davala je noći sablastan izgled. Nebo od aluminijuma.Čak su i kišne kapi bile blistavo crne. Kada sam prošla južnu kamenitu stazu iskoči mi stara trešnja ispred oka. Rodila. Setih se mirisa sena ispod bašte na kojoj smo sadili krompir i kikota devojaka. Setih se. Ptice spavaju ili su se uplašile? Srce je počelo da se boji. Sa svakim novim korakom jače me stegne. Klopara kišnica po kamenju kao da će potop. U ovoj mojoj zemlji ni nebo noću nije mirno. Dete tiho spava u mom naručju, ušuškana u pregib vrata sa poluotvorenim ustim iz kojih teče tek popijeno mleko. Podvezala sam maramu kao nosiljku. Klatimo se i zanosimo moj teret i ja. Pokušavam pogledom na crne kovrdže da oteram jad. Ja nosim nju, a ona vuče mene. Par koraka isped nas korača najmlađi brat i nosi dva kofera. Jedan je nanin mirazni, crveni. Ćutimo. Tiho ćutimo. Brojimo udahe i izdisaje. Ja brojim suze koje mi teku niz obraze. Da me brat ne bi video, gutam ih. Gorke su. Od sela do puta ima dva sata dobrog hoda. Odlazim noću, da nam svima bude lakše, tako mi otac reče. Da ne vidimo jedni drugima zenice.

– Na drumu te čeka prevoz, dao mi je poslednje uputstvo za odlazak. Ličilo je kao na blagoslov, ali su mu dikcija i ton kvarili tu uokvirenu sliku.

I tako su me jednim velikim kolima na čijem krovu je svetlela tabla i nešto nepoznato pisalo prebacili u drugu zemlju i drugi grad i drugi život. Mene i moj teret. Teret je mirno spavao i tiho disao na kožnom i lepljivom sedištu tih velikih kola. Bradati čovek je nešto žustro govorio, kao da se svađa sam sa sobom, ali ja nisam ništa razumela. Ne govori moj jezik, to sam shvatila.
Do pre nekog vremena nisam ni znala da se ljudi ugovaraju, da ih možeš spojiš sa drugim čovekom na reč i obraz. Ima tome već dve debele zime kako neki strani ljudi hode i šetaju selom i dovode neke još tuđije, pa se kao koze veru po ovoj našoj pustahiji nenaviknuti na uspone i padove. Rekoše mi devojke da roditelji i provodadžije, rodom iza ove naše velike šiljate planine dolaze nama u prosidbu. Provodadžije kao zabavljači i pripovedači u našem vrletnom selu gde ljudi jedu skoro živo zmijsko meso i gde je bolest retka. I mislila sam grešna ja, da sam pošteđena te patrijahalne cirkusijade. Pravedno pošteđena sopstvenim teretom i viškom godina. U mom kamenitom selu gde žive Arbanasi, devojke se udaju kad“ zapupe. A ja, ja sam već ispod pazuha nosila višak godina i grešku jedne vedre letnje noći, kada sam se spotakla o želju i čežnju. I tako sam dobila moju malu tajnu sa bademastim očima o čijem nastanku nisam htela nikom da se ispovedim, pa neću ni vama. Moje dete, jeste bilo moj teret, ali ako govorim pošteno, beše to najlepši zavijutak, iznikao iz tog zaljubljenog zvezdanog neba. Ali ako sam ja tako i mislila, moj otac, a ni otac mog oca, nisu zasigurno. Bila su to još jedna usta više u ovom svetu bez nade. Muški savet kuće, sastavljen od oca i njegovog oca i ujaka i starije braće rešio je da mi nađe drugi dom. Pregovori su vođeni iza zatvorenih vrata. Muški pregovori o ženskoj sudbini. Majku nisu ni pitali za savet. Bežala je i krišom plakala u maramu, više nego prethodnog leta. Žene u mom mestu, spuste glavu i podvuku ruku pod kecelju, prebace maramu preko usta, da jauk ne iskoči. I srdžba. Čoveka sa kojim ću živeti nisam ni videla. Rekoše mi da je on video mene, a to je sasvim dovoljno.

Pred jutro, kada se noć već umorila od silne kiše i kada se jedan stidljivi sjaj svetlosti usudio da izađe moj bradati saputnik i ja došli smo do kraja puta. Dalje se i nije moglo. Ispred nas iskoči kakva gvozdena kapija na čijoj su metalnoj čipci sjajile kišne kapi kao svici. U dnu dvorišta velika kuća, kakve u našem selu nikada nije ni bilo. Kroz voćke u vrtu probijali su se vretenasti kolutovi magle, a na travu se sručio roj blistavih kapljica, kao pčele pred let. Na tremu su stajali nepoznati ljudi. Taksista me izgura sa sedišta i bukvalno šljepi mesnatom rukom po ramenu. Moj teret još spava, umilno sanja. Polako je uzimam u naručje, da se ne razbudi. Čekaju me. Koračam.Teško hodan i zanosim u jednu stranu. Pokušavam da uhvatim ritam sa detetovim disanjem. Smiruje me. Iz ruku bradatog taksiste stariji čovek uzima kofere. Žena je malu četvrtastu cvetnu maramu savila i šnalama zakačila za kosu. Liči na moju majku. Uzima mi teret iz ruku. Nevoljno joj ga dajem. Sada mi treba sigurnost dečijeg zagrljaja i topli dah na vratu. Teškim koracima umornog igrača, sa gornjeg sprata spušta se čovek. Stepenice su drvene, škripe pod teretom. Na pragu hrče pas. Trže se na moje prisustvo, pa njuškom potraži moje stopalo. Veselo je mahnuo i istrčao u dvorište. Vazduh je imao težak poluprozirni sjaj isčekivanja. Tada čovek, moj čovek stade pred mene. Nasmeja se. I bi mi čudno nešto u tom pogledu i izrazu lica, ali se i ja nasmejah , da umirim nemir.
Tada mi na perfektnom italijanskom reče:

– Benvenuto bella donna (dobro došla lepa ženo )

Poznati jezik me uvek od sreće izuje iz cipela, a kosa počne da mi poigrava kao uštirkani veš na vetru. U poznatom jeziku sam svoj na svome. Osmehnuh se i ja njemu da oteram ovog zabrinutog šišmiša u glavi. Tada moj muž pruži lepljivu ruku i pokloni mi jedinu moguću ljubav koju je mogao da pruži. Drugom slobodnom rukom uhvati majku pod ruku i povede nas u kuću. Tada me pogleda ispod oka onako dečije nevino i kleknu i zavuče se ispod stola da uzme šarenu loptu.Od toga trena sam gajila dvoje dece.Jedno moje i drugo isto moje.

Ovo moje drugo čeljade sporo je govorilo i pomalo zamuckivalo, ali je divno pevalo serenade. Sećam se bio je neki šašavi utorak u noći u kojoj su se zvezde sa severnog dela neba prebacivale na južni i padale, a on bi ispred štale sedeo i kravama pevao. Svake subote svekar nas je vozio prašnjavom ulicom do lokalnog bioskopa , koji se zvao „ Šansa“ . Popodnevni termini bili su rezervisani za stare italijanske filmove. Muž je znao sve glumce i glumice, pa bi mi na tečnom italijanskom, kao da peva deklamovao : Vittorio de Sica, Ettore Garofolo, Franco Citti, Marcello Mastroianni.. Znao je i sve glumice i režisere i kaskadere kao da se u Sorentu,a ne u staroj Crnoj Gori rodio. Potajno je bio zaljubljen u Sophiu Loren i Ginu Lollobrigidu, a možda i u neku Julijetu koja je živela na obali Sardinijskog ili Tirenskog mora, nije umeo tačno da mi kaže. A kada bi ga zadirkivala, smeuljio se i glavu u glavu zavlačio, pa ramena u stranu obarao, a lice rukama pokrivao, kao da se stidi. Sedeo bi duboko zavaljen u bioskopsku pocepanu fotelju prikovanog pogleda za slike koje se kotrljaju na platnu, pa naglas čitao kao školarac sa zastajkivanjem, crni uokvireni tekst sa belim slovima ispod filmskog platna. Ljudi su ga čudno gledali, gurkali se međusobno , a meni nije smetalo. Ja sam se grleno smejala kao srećno dete. Tada bi na kraju filma, da ne remeti svoj ustaljeni ritam, prebacio desnu ruku preko mog ramena i snažno me zagrlio i poljubio u kosu. A dok su ljudi napuštali svoja mesta i odlazili iz bioskopa on bi jače gurnuo dupe na bušno bioskopsko sedište, namestio leđa u znak pitanja, izvio vrat kao kakva ptica pevačica i zapevao glasom pravog Adriana Celentana našu omiljenu pesmu …
Non spogliarti per me
Io non merito tanto
Mi bastava di te
Solamente uno sguardo
Tu sei bellissima
Sei come l’acqua limpida

Advertisements

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Мој мали блог

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

Priče o rečima

Odakle dolaze, šta znače, i još mnogo toga

Anton The Fighter

Anton je misteriozni stranac zarobljen u telu dvadesetjednogodišnjaka. Mašta, proze, njegov život.

evoblogamoga

žica na ptici

%d bloggers like this: