DeVoJkA sa NoGAmA Od MiLIon DoLARa ( FuDBaLerKa – VeZni IgRAč) :P

Noge

Postoje pejzaži koje pamtiš kao cipele bez pertli i miris bez zaprške. Postoje teški koraci i desni iskoraci. Postoje zapisi u snegu u ovom malom bosanskom mestu. Postoji i moja vera da će to mesto trajati još dugo godina, naravno ako ga opet neki novi rat ne pojede. Postoji i danas moja prva fudbalska lopta, čuvena „ bubamara“ u selu ispod planine Šator, na putu između dva glupo skrojena grada koji vodi ka jednom bivšem moru. Postoje trenuci koji se nikad više ne omirišu. Prvi plastični tranzistor i pita savijača baka Dake.Televizor u boji, kupljen na nekom lokalnom ilindarskom vašaru, svečano postavljen u sredinu lakovanog plakara, sa majčinim heklerajem na njemu, koji mu je većim delom zaklanjao ekran.

Postoje u mojim sećanjima i prve fudbalske utakmice u sobi punoj umornih muških nogu i veselih duša. Sreda veče, udarni termin, dvadeset časova, posle drugog nacionalnog dnevnika.Liga šampiona.
Bila sam jedino dete u kući Časlava Grujića. Žensko dete. Ženska deca u ovoj sirotinji nikada nisu dobrodošla. Mala snaga za dobar teret i težak rad koji ih je čekao u životu. Da bi umanjila očevu teskobu, majka me je šišala na kratko. Kao muško. Rano sam naučila da igram fudbal. Možda čak i pre nego sam prohodala. Fudbal je bio u mojim venama i neuronima ukotvljen još u prenatalnoj fazi. Rođena sam sa talentom i krivim nogama. Krivim nogama i dobrim šutom. Preciznim.
Kada sam pojela kilo mušmula i uhvatila svog hiljaditog svica, tata me je poveo na neki lokalni fudbalski turnir u susedno selo. Nosila sam iznošene „startas“ patike i neki musavi fudbalski šorc, isuviše velik za moju mršavost. Na levoj nogavici svilenim koncem bio je izvezen broj 10. Fudbalski broj mog omiljenog igrača.

Turnir se održavao svake godine u isto vreme. Poslednjeg dana leta, kada senka koju pravi najstariji hrast u selu obuhvati desnu stranu terena. Otac i ja stajali smo po strani kako bi pogledom uhvatili svaki pedalj terena. Da imamo bolji pregled igre, tako mi reče.Poskakivala sam u mestu i teret svoje mršavosti prebacivala sa palca na petu, da umanjim dosadu. Čekanje se produžavalo, utakmica nikako da počne. A onda je udolinom krenuo žamor i nezadovoljstvo. Fali im jedan igrač, a sudija ne dozvoljava da se utakmica odigra van pravila, reče nam komšija po trenutnom mestu stajanja.Tada kum Simo, koji je za ovu priliku dobio čast da bude trener plave ekipe, povika mom ocu:

– Ajd“ Časlave, daj nam ćerku za utakmicu. Evo, časti mi neće joj se ništa rđavo dogoditi. Pazićemo je.
– Jel“ tako momci? Potvrdno očekujućim pogledom prostreli svoje igrače kumašin.

Mada su svi u okolini i dalje od okoline, znali za moj talenat, otac mi je branio da igram fudbal. On branio,a ja igrala kradom, za svoju dušu i svoje noge.
Sve oči bile su uprte u oca, a on je uporno stezao donju usnu do krivljenja. Uskoro je i gornji desni kapak počeo da mu poigrava. Popustio je tek kada mu je stric Pero treći put zaredom svalio svoju tešku ruku među pleća. Tada se valjda osvestio. I pristao.
Tu čuvenu utakmicu između donjeg i gornjeg sela,plave i crvene ekipe, igrali su momci fer i pošteno. I oprezno. Ne može im se ništa zameriti. Igrali oni, ali ne i ja. Nisam im tolerisala greške, pogrešne korake, propuštene šanse. Pred mojim očima stajao je samo go i razapeta mreža. Stara mreža prošarana nekim čudno šarenim koncima, krpljena već dugi niz godina. Mreža između dve nejednako obojene stative i velike želje i žara za igrom. Igrom i golovima. Nije mi smetala ni loše pokošena trava, ni vika lokalnih seljana koji su svojim grlenim navijanjem nadjačali zvuk pištaljke. Ja sam uživala. Svakim novim dodavanjem i centriranjem ja sam se topila od emocija. Uskoro ću biti puding, pomislih . Puding ili sladoled, svejedno.
Svi su bili u euforiji. Svi sem mog predobrog oca.On je bio pomalo posramljen, pa u sebi stalno ponavljao:

– Što bre Časlave da ti ćerka tera loptu? Zašto tvoje žensko čeljade, pa u mušku rabotu da se petlja?

I možda bi mu ova bezvezna nedelja bila još bezveznutija i po sećanju teška i jalova, da ne ću reči nepoznatog čoveka, koji je stajao na starom panju, tri koraka od njega. Čovek više nije mogao da smiri frekvenciju sopstvenog glasa i bujicu emocija. Uskoro će početi da šišti kao gusan, pomisli otac u sebi. A kada sam postigla drugi go i bacila u stranu mog daljeg rođaka iz crvene ekipe, koji je tog dana dobio svečanu ulogu golmana, nepoznati čovek je naprosto počeo da urla:

– Ne znam kako se ovo dete ovde izgubilo, ali sve što se izgubi, sigurno se jednom i nađe. Za nju je potrebno i dušu izgubiti i noge polomiti. Ona sjaji zvezdanim sjajem.

Tako je započelo prijateljstvo između mog predobrog oca i mog budućeg trenera, zvanog El Komandanto. Značenje njegovog nadimka, shvatiću već sledeće godine.
Te šašave i čudne prestupne godine napunila sam sasvim dovoljno godina za dobre partije driblinga i duplih paseva i jedno pokazivanje i dokazivanje u najboljem nacionalnom ženskom klubu. Bosna, složićete sa mnom i nije neko plodno tle za fudbal. A tek za ženski fudbal, prava je egzotika, kao Sejšeli ili Maldivi. Možda?
El Komandanto imao je čudne i šašave metode rada. Umeo je da nas posle svakodnevnih treninga okuplja u kafani „Stari Zumbul“, preko puta stadiona i na kariranom stoljnjaku, uflekanom od pileće čorbe, od kašika, viljušaka i slanika pravi taktiku. Umeo je preko viljušaka koje su za taj dan imale ulogu bekova i slanika koji je izigravao veznog igrača da objasni celu formaciju igre. Pričao nam je o zakonima zdravog razuma i kauzaliteta, pa nam objašnjavao da svaki uzrok ima i svoju ličnu posledicu. Pa kada vi deco moja zamahnete krilima, kao zmajevi sinji, u ovoj vukojebini, izazovete jedan veliki uragan u Kini. Baš tako nas je učio. Novim vežbama, menjao nam je ritam igre. Delio nam je petkom tri klupka vune i osmišljavao štrikeraje. Klot ili frket, nije mu bilo bitno, samo da ručni zglobovi rade. Smatrao je da četvoročasovni rad ruku pomaže boljoj koordinaciji nogu. Pred utakmicu nam je zabranjivao izlaske, a kući nas je slao sa knjigama, koje je on po ličnom viđenju birao za nas. Analizu datog dela prepričavali smo mu na treninzima između dva driblinga.
Tog leta moj klub osvojio je prvenstvo države. Pozlaćeni pehar sa nalepljenim nazivom kluba i prestupnom godinom smešio mi se sa čojanog stola, pozajmljenog iz kafane „ Stari Zumbul“. Stola na kome se pripremaju virtuozne taktike El Komandanta. Kada je došao red do mene i kada me je hiljadu mrava napalo u glavi, uzela sam pehar drhtavim rukama i vinula ga ka nebu. Da ga i sunce pogleda. Potekoše mi tada bujice reke iz oka. Onim drugim, neplačućim okom, iz samog krajička, pogledala sam majku i oca, doterane kao za lokalni vašar, srećne i nasmejane, kao nikada do tada.
El Komandanto me posle jednominutne pauze između sopstvenog stanja „ dodirnuti nebo „ i „ izduvati se kao balon“ cimnu za lakat i pozva u stranu.

– Mala, reče mi, žele neki ljudi da te vide i pričaju sa tobom. Znaš engleski? Klimnuh izgubljeno glavom u znak odobravanja.

Razgovor koji se vodio između mene, mojih roditelja i menadžera najboljeg ženskog fudbalskog kluba na svetu nije za prepričavanje. A nije ni ponuđena cifra, ni količina nula. Morate shvatiti. Nakon tog napisanog i ugovorenog broja, koje je ulickani menadžer sa lakovanim kao ogledalo cipelama izgovorio pred mojim roditeljima, oni sui ostali nemi par dana.
Ugovor je potpisan sutradan u zoru, kako već i sreća nalaže, da porani. U istoj toj staroj kafani. Tada sam promenila zemlju i nebo i važdušne mase i ciklone. Ostalo mi je samo da se naviknem na baru punu krokodila. Ženskih krokodila. Devojke iz kluba bile su već zvezde i zvezdice, mamine i tatine bebice sa šljokičastim lakom na rukama i anti-age kremom na licu, suviše ubeđene i već sviknute na uspeh. A ja, mala bosanska vezna fudbalerka sa krivim nogama i kratkom podšišanom kosom, ja sam kretala od nule. Nule kao griničkog meridijana. Početka, onog samog samcijatog, iz utrobe zemlje. Glad me je progonila sa svakim novim jutrom. Glad za uspehom i igrom. Možda je drugim ljudima bilo dozvoljeno u životu da veruju u svece i vile i čudesa, meni odrasloj u kući Časlava Grujića u maloj opustošenoj zemlji, jok. Meni je bilo zabranjeno da verujem u čuda. Takvi su mi koreni. Koreni i tradicija.
Ništa mi se na ovoj zapadnoj obali, iste ove zapadne i kišne zemlje nije sviđalo. Ni miris idealno pokošene trave, ni ukus jagode, promene ciklona, ni kapitalistički goniči robova po idealno skrojenim kancelarijama, ni trendovske boje, stilizovani ljudi, ni vetar koji mi se zavlačio u dlanove. Ništa ili možda ipak nešto. Nešto ili neko?
Neko je bio mlad, uspešan i predan. Pa uz to još i moj klupski trener. To mu dođe u ovom svetu ludog profesionalizma kao „zabranjeno voće“. A takva voća obično se najviše vole i žele. Do bola sujeveran, pomalo opsesivan, a pre svega strastven. Kada bi vodio trening preskakao bi bele linije, kao jelen lopatar i gledao da ton svede na najmanju moguću oktavu, jer tada se uši prilagode da slušaju misli. Tako je nekako govorio ili sam ja to tako prevela, jer njegov sleng još nisam savladala. Bio je originalan i lep. Zgodan i neodoljiv. I kada smo gubili i kada smo dobijali on nikada nije zanemarivao svoju fudbalsku filozofiju.

– Gde god i sa kim“ god i protiv koga da igrate, kod kuće, u gostima, na ledu, planini, ispod nivoa mora, suština igre je konstantni napad. Upamtite to, žudnja za trijumfom je ostatak našeg antropološkog razvoja, kao umnjaci ili slepo crevo.

Od rada se topio kao malo dete. Vredan i pomalo lucidan. Vremenom je postao moj superheroj. Kažu da je nastajanje herojstva obično posledica kakve traume. Možda ga je ujeo radioaktivni pauk ili je pogledao u oči andaluzijskog psa, pojeo brdo ljubavi? Nikada ga nisam pitala. Naš odnos bio je čisto poslovan i profesionalan. Možda sam mu bila simpatična, ali me je držao podalje od sebe. Moji leptirići, zumbulići i ostali cvetići mogli su uzalud da cvetaju u mojoj glavi. Gledala sam ga, upijala, pasla. Da bi shvatila ko sam i gde sam i da ne pobrkam dane u nedelji, kupila sam gaćice na kojima je pisalo „ ponedeljak“, „ utorak“… Na terenu sam bila sve bolja, a u glavi sve luđa. Podočnjake sam nosila kao ordenje, a krive noge kao lične aždaje i ale.Topila sam se u sopstvenoj ljubavi i njegovom prilepljenom za kožu najnovijem parfemu. Igra mi je bila sve bolja, a distanca sa njim sve jača. Da bi pomirila levu hemisferu i desnu predkomoru često sam u noćima punog meseca samoj sebi kao mantru ponavljala:

– Tisenjemunimalonesviđaš,tisiapsolutno nezanimljiva, do zla boga nesimpatična, više onako ružnjikava krivonoga bosanska seljanka, da ne kažem kokoška, guska ili ćurka ( pa se naljutim na sebe, što vređam ovozemaljsku perad ).

Video je on tu moju utreptalost. Visila je ona na kapljicama znoja i ponosa blesava, kao putanja između gluposti i ponosa. Visila je ona kao bandži-džamping sa vriskom i glavom koja se klati. Video i ignorisao. Ništa gore neko kada se oklizneš na jebeni strah od ljubavi. A onda je na prijateljsku utakmicu, doveo najbolju manekenku zapadne obale, kojoj je umesto semaforu, 90 minuta slao čežnjive poglede i poljupce. Bila je apsolutna apstrakcija, kao ono najlepše u fudbalu, ono između početka i kraja. Između brojeva i konfeta. Bila je oličenje svih muških pogleda i želja. Bila je muški san i moja noćna mora.
Kažu stručnjaci da me nikad u gorem izdanju nisu videli od kako sam iskoračila na tu zapadnu travu. Sve je bilo uzaludno. Nisam više imala ni miris, ni ukus igre. Moja naslada je potpuno isčezla. Te usnule i tihe noći uzaludno sam vikala „ volim te“, toliko glasno da su se i ptice u ulici poplašile i odletele, a oni manje hrabri plakali i ridali na ton čežnje u mom glasu.

EPILOG:

Sledeće sezone prodata sam manje poznatom severozapadnom klubu, sa mnogo manje novinarskih patki i mnogo više para. Aranžman je bio milionski. Koliko milionski, neka ostane tajna. Trener se oženio najboljom manekenkom zapadne, a sada i istočne obale, čije su noge vredele manje nego moje. Ona ga je varala na svakom koraku, a on je bio sve zaljubljeniji, kao tetreb ( opet vređam perad).
Elem, meni se vratio žar igre i šum rasta trave i vera da imam sreće. Sreća mi se pojavljivala pred zoru, naročito sredom i subotom. A za fudbal, moj mali svet i krive talentovane noge jednog veznog bosanskog igrača, samo su mi ti dani i trebali. Dani, kao poručeni.

Advertisements

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Мој мали блог

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

Priče o rečima

Odakle dolaze, šta znače, i još mnogo toga

Anton The Fighter

Anton je misteriozni stranac zarobljen u telu dvadesetjednogodišnjaka. Mašta, proze, njegov život.

evoblogamoga

žica na ptici

%d bloggers like this: