DesEt kiLa ČisTe SReĆe

08093
Pozvala me je u cik zore onim svojim samouverenim glasom večite devojčice. Bilo je tri sabajle, ali njoj nije smetalo da cvrkuće preko dva okeana i tri mora i prosipa svoju sreću zbog skorašnjeg viđenja. Grleno se smejala i po tom smehu bila je poznata u tri poslenje generacije Arhitektonske škole. I ne samo po tom smehu. Bila je vrhunska riba, na koju su se ložili sve te pubertetlije iz tri generacije jos posle naše. Lepotica sa osmehom od milion dolara, tako su je zvali. Njeni zubi sijali su na suncu kao čista mesečina.
Ana je bila moja best drugarica, koja je odmah posle srednje škole maznula najboljeg frajera sa Bulbudera i zapalila sa njim za Australiju. Izrodila troje, isto tako prelepe dece sa isto tako grlenim osmehom i zubima belim koji su sijali kao najbelja zrna pirinča.
Zarozana od spavanja pogledala sam ka plafonu u ogledalo koje sam tamo natakarila. To ogledalo okačeno o plafon, bilo je tamo iz čisto praktičnih razloga tj. zbog podizanja samopouzdanja u fazama mojih padajućih emotivnih I neerotičnih kriza koje su me plavile u skorije vreme sve češće.

– Mače spavas ? , pevala je Ana na iskrivljenom srpskom sa elementima groznog englesko-australijanskog akcenta.

– Ma jok – rekoh joj…radim jogu. Sada sam sklopila ruke u malu molitvu, stavila molitvu na srce, podigla je do trećeg oka, dala tom mom trećem oku sunce, poljubila ga, stavila ga opet na srce, pa spustila u zemlju, posadila dlanove u majku zemlju, posadila i pete, istegnula chi i dala sve to nebu. Udahnula auru, pozdravila nebo levim laktom i sada sam vezana u gordijev čvor i da me pitaš nemam pojma kako da izađem iz njega.

– Zezaš me, cvrkuće moja australijanka.

– Zezam te, naravno – rekoh.

– Slušaj luče, nastavlja ona. Rekla sam juče Staši, ostavljam mu decu i dolazim na 10 dana. Moram da dođem cakana, kaže, izludeću ovde sve sa kengurima, koalama i svim ostalim torbarima. Bože, prošlo je deset godina od kako te nisam videla, a nekada nismo mogle ni deset minuta razdvojene. Jao, jedva čekam, a i ta proslava desetogodišnjice mature i naša „Šansa“ opet, baš sam uzbuđena u dahu izgovara .
– Jao, je l“ se sećaš one male plave vrckave koja nam je pevala na maturi. Kako se ono zvaše… Bela Rada ili neka Buba?
Ana je očigledno bila raspoložena za priču, ali moje oči i uši i glava su se protivili tolikom primanju informacija. Rekoh joj samo:

-I ja jedva čekam da te zagrlim…kroz zevanje sam uspela toliko da promrmljam.

– Slećem sledeće nedelje,sreda, deset uveče… čekaš me?

– I da slećeš u Plovdiv, čekam te.- rekoh joj kroz prislonjenu šaku, koju sam zalepila na usne, a sve u cilju da ne pojedem sopstveni telefon.

***

Utegnuta u izlizane uske firmirane farmerke, sve sa kaubojkama na nogama i kariranom košuljom ušetala je Ana u hol aerodromske zgradena na periferiji Beograda . Falio joj je samo laso i šešir sa trofejima na glavi da bi bila pravi lovac na krokodile . Prošlo je deset godina, a ona se nije pomerila ni santimetar od one vamp cice iz srednje škole. Ni muž, ni troje deca, ni kuća od trista kvadrata koju je sama održavala, ni aligatori, ni izuzetno suv vazduh nisu umanjili njenu lepotu.
Poletela mi je u zagrljaj i ostavila kolica natrpana koferima po sred izlaza za dolazne letove. Zagrlila me je čvrsto i počela da plače, neobazirući se na čudne poglede taksiste koji su isčekivali naivne turiste, niti na poslovne japijevce sa podignutim kartonima i imenima istih takvih. Pustila sam je da se razmaže i rastopi tu na aerodromu i čuvala svoje sopstvene suze radosnice za neko skrovitije mesto. A kada smo ukrcali njene ogromne kofere sa teleskopskim točkićima koji se vrte na sve strane u moj omanji prtljažnik, počela sam da ridam.

– Šta si se sada ti zarozala, sunce ti kalaisano? – pita me Ana

– Ma šta znam, spopade me ovaj oslobađajući hormon.

Vozeći se osvetljenim auto putem E75 ka mom novobeogradskom stanu, Ana me onako studiozno zagledajući upita:

– Otkud tebi ovoliko nabačenih kila?
– Od čiste sreće, rekoh joj sa osmehom. Ali o tome ćemo sutra.

Zorom, kada sunce baca najlepši odsjaj na reku, sa šoljicom kafe u ruci i bosim nogama prebačenim preko ograde od terase, sa koje su se kao vodopad prelivale viseće muškatle, pričala sam Ani o mom dobrom vickastom stanju duha i novoformiranom telu neke Botičelijeve Venere. I nisam sigurna, da li sam pričala po redu, ali sam probala sve da stavim na gomilu. Gomilu od deset kila.

***

U-Uroš-je bio moj prvi dečko.Vrhunski kuvar, koga je otac poslao na prestižne studije i školovanje u neku tamo Visoku školu Francuske gastronomije, a da me ubiješ sada, ne znam da li je bio specijalizovan za supe, ribu, salate ili kolače. Tata mu je bio ugostitelj i vlasnik stare kafane na Zelenom vencu, koju je nasledio od svog oca i bilo je sasvim logično da i njegov prvenac nasledi istu. Tu kafanu tata Žika je preobukao u novo ruho , napravio od nje fensi mesto za beogradski jet set i predao sinu da od nje napravi čudo o kojoj će se govoriti generacijama.
A taj moj dečko bio je čovek teorije. Praksa mu je teže išla, a o organizaciji da i ne govorim. Od njega ste mogli mnogo da naučite. I kako izgleda kiwano (ali mi ostade nepoznato zašto ga zovu i „engleska rajčica“ , kada ima sve žive ukuse krastavca, tikvice i banane ) i durian i zmijsko voće i i okinavski slatki krompir. Znao je on i koje je jelo najskuplje na svetu i koji krompir ima cenu 350 dolara i kako japanske mramorne krave imaju najbolje meso, jer posećuju kozmetčke salone sve sa manikirom i pedikirom i da je najbolji kavijar onaj koji se dobija iz ikre jesetre iz Kaspijskog jezera. Često je kukao zašto ga bog nije pogledao i nije toliko srećan, pa da živi u Istri i samo gaji najbolji beli tartuf na svetu.

Situacija u zemljici Srbiji tih godina, nametnula mu je nešto sasvim drugo. Školu koju je završio u Francuskoj, zamenio je italijanskom kuhinjom. Sa tom odlukom morao se složiti i veliki tata. U Srbiji brale, uvek je bolje išla italijanska kuhinja. Spanđao se i sa ortakom iz kraja koji je radio kao pomoćnik režije na državnoj televiziji. U svom restoranu, svakoga ponedeljka u cik zore snimala se reportaža. Nisam se puno udubljivala niti u kuhinju , niti u recepte. Ja sam samo jednostavno volela da jedem. Imao je pet-šest recepata koje je čuvao kao zmija noge. I tako sve što vam je zabranjeno, postaje interesantno. Kao i meni. Umela sam da se sakrijem i posmatram čaroliju nastanka testenine na najraznovrsniji način. Rižota sa šafranom ili penne sa povrćem, pršutom i crnim tartufom, pizzette sa paradajzom i mozzarellom. Krajnju začkoljicu koju je mađioničarski stavljao u jelo nikome nije otkrivao. Ali pošto već deset godina nisam sa njim u vezi, mislim da vam moj-njegov omiljeni recept mogu odati i da me neće tužiti na račun krađe autorskih prava.

Penne s povrćem, pršutom & crnim tartufom

Priprema
1. Očistite, operite i izrežite svo povrće.
2. Posolite i pirjajte u tiganju na ulju uz dodavanje supe od povrća. Dodajte so i biber. /ovde je fazon u belom biberu i soli iz Izole/
3. Skuvajte testeninu i pomešajte sa povrćem ( insistirao je da se testenina kuva u jednoj određenoj vrsti posuđa, koju je on zvao „srećno“ posuđe i koje je specijalno doneo iz Francuske ) Dodajte pršutu ( preporuka – dalmatinski ) i crni tartuf ( mora biti istarski ), te promešajte.
4. Kod serviranja, ukrasite sa svežim bosiljkom ( koji je sam gajio u plavo beloj šerpi na tufnice, okačenoj na okapnici kuhinjskog prozora ).

D-Dragoš, zvani Dragi, bio je oličenje pravog muškarčine. Zaista, ima takvih muškaraca. Onih iz poezije i proze, sa zavodljivom energijom pothranjenom iz večitih ženskih nada i pogleda. Pilot plavog pogleda, koji se hranio istim tim plavetnilom od neba. Radio je u nekoj privatnoj firmi i svu kintu od prodaje osigurača iz Kine trošio na iznajmljivanje aviona i letenje na CESNI 172. Ta lepota i dobar osecaj koštali su ga kao svetog Petra kajgana, ali on za novac nije ni mario.
Deda mu je bio prvi letač na supertajnom avionu L-12 ,koji je krajem šesdesetih godina prošlog veka na jednom od svojih letova volšebno nestao. Bio je to rutinski let. Nešto je krenulo po zlu, instrumenti na tabli su poludeli i deda se spasio iskakanjem iz aviona . Iskočio je, kažu, negde oko Bosanskog Broda, a da se o njemu nakon tog katapultiranja ništa vise nije saznalo. Za njim, ostala je traka , verovatno tajno nabavljena sa snimkom buke, vibracije i dedinog ushićenog glasa i opisa neba . Bio je to jedan od onih retkih prolećnih dana sa velikom vidljivošću kada je iskočio i zauvek nestao.

I Dragoš je jurio svoju avanturu života i onaj zaokret kada vazdušne struje oslabe i naprave idealan prostor za manevar. Ložio se na glamurozne priče, pomalo lažljive ljude, statusne simbole i lovu.
Upoznao je tih dana, nekog čudnog tipa iz Švajcarske. Zvao se Tarik. Sa njim se sastajao često po beogradskim klubovima i restoranima. Bili su u nekoj čudnoj, previše intimnoj i previše blisko poslovnoj vezi. Onoj u kojoj jedno drugo često tapšu po ramenima i nesvesno dodiruju i prečesto se smeju tuđim glupostima. Bio je to čudan neki poslovni odnos za moj ukus ili sam možda bila ljubomorna, razmišljam naglas. Dragoš i ja počeli smo ređe da se viđamo, ali njemu nije ništa nedostajalo. Lova je počela da pristiže sa svih strana, bio je skockan po poslednjoj modi, popularnost u beogradskom ataru išla ka neslućenim visinama. Njegov život bio je tako dobro organizovan i poslagan, kao najbolja dalmatinska panceta, red noćnog života, redovan let do Ulcinja, red čudnih poslovnih partnera.
U nedeljno jutro, mamurna od noćnog učenja, bacih pogled na jučerašnje novine koje su izgužvano ležale na stolu. Sa naslovne strane smešio mi se Dragoš.
Na njegovom nebu, oko kumulonimbusa, bilo je nevreme i pravo vreme da ja iskočim iz aviona. Njemu se bližio zatvor , a meni sloboda bez leta. Na kraju vazdušnog fronta, napravila sam zaokret, nasmejala se suncu i iskočila iz priče.

E- Evgenije, od milošte zvani Genije. Njegov nadimak je upravo srazmeran količini obožavanja koje sam gajila prema njemu. Bio je tih i spor. Nije voleo tehniku i tehničke uređaje, kucanje parkinga sa mobilnog, sveštena lica koja ne silaze sa tv-a. Nije voleo ni novinare, ni lažne informacije, muziku, bučne mehaničke tastature čiji se eho odbija o zidove. Zato se često sa mnom igrao pantomime. Rukom bi po vazduhu provlačili reči. Bila je to divna isceliteljska igra za oboje. Igra bez unapred osmišljenog teksta. Za druge smo često izgledali kao par gluvonemih nasmejanih zezatora.
Njegovi roditelji bili su Crnotravci koji su se sjajno snašli u beogradskoj džungli bez granica zvanoj građevinarstvo. Umesto njega , jurila sam majstore i pogađala stolariju i keramiku i radila statičke proračune i obračun za armaturu i beton. Moja završena Arhitektonska škola se u ovoj vezi višestruko isplatila. Radila sam projekte i skice na AutoCad-u i za taj posao regularno dobijala platu od njega. Bilo je to duboko isplativo partnerstvo.
Taj genijalac gubio se iz svačijeg videokruga obično jednom mesečno i to oko ponoći. Tada niko nije mogao da ga pronađe.Kao da bi se sapleo o samu zemlju ili kakav kamen, neku lažnu vest. Ili možda o sopstvenu senku. Ume je prečesto da ponavljanja reči moral, etika i čovečanstvo.Negde duboko u sebi, sumnjala sam da je Genije član slobodnih zidara i da je sigurno i član srpske masonske lože. I tako me moja luda radoznalost dovuče do izučavanja masonerije. Kulminaciju te iste radoznalosti bilo je otkrivanje da su svi naši pantomimičarski pokreti, za koje sam ja mislila da je igrarija i koje smo svakodnevno upotrebljavali, ustvari dvanaest znakova slobodnih zidara. Stiskanje šake i „OK“ znak i ona piramida rukama u fazonu „ vrh brate „ i ruka na srcu i pogled iznad naočara i izvrnuti pogled prema nebu kao da si niko drugi do sam Isus. Sva ta nevina igra nije mi se više sviđala. Mogla sam da ukapiram da masonerija nije tajna organizacija, možda više filozofija ili kakav pokret, ali šta ću ja u tome? Da li me je spremao za masone ? Možda i jeste, ali mi to nije rekao. A opet sa druge strane ,kada bolje sagledam, ja bre rođače i brate, bilo kakva udruženja, skupove, sastave i bilo koje organizacije i zidove ne volim. Nisam ja iz te priče. Ja volim da se organizujem sama i primenjujem etiku bez moranja. Kada sam mu rekla da odlazim, nije se začudio. Upita me onako u raskoraku:
– Pa šta ti hoćeš?
– Odgovoricu ti pitanjem, rekoh : Šta misliš da li je vatra pozitivna ili negativna pojava ?
A malo zatim, čulo se poznato oglašavanje nove pošte na mailu. No nije mu se žurilo. Znao je da je stigao mail koji očekuje, pa se nasmeja na glas od sreće sam sa sobom. I tako je i bilo……

B-Branislav-Bane-Baki , vrsni muzičar, harmonikaš u orkestru sa egzotičnim imenom- „Adam & Eva „ bend,sa kojim sam obišla sve svirke tipa prve trube i Guču, sve velike vašare od Mionice u januaru do Velike Mionice u decembru i kobasijadu u Turiji i rakijadu u Pranjanima i slaninijadu u Kačarevu. Događaj koji mi je obeležio ovu vezu odigrao se na jednoj velkoj svadbi lokalnog baje u Svrljigu. Opasni gangster u poodmaklom stadijumu alkoholizma i nadmenosti pokušao je sedeći pored mene i izvlačeći fazone iz malog mozga da svoju istetoviranu ručerdu spusti sa naslona stolice na moj produžetak leđa. Kada me je uhvatio za tur, nisam ni znala koliko sam luda. O toj tuči u Svrljigu u kojoj je bezmalo učestvovala cela palanka još se i danas priča. Pristojnost mi nije dozvolila da ga mlatnem više puta. Prva pivska flaša koja se našla za stolom napravila mu je lep ožiljak na ćelavoj tintari koja je sada verovatno izgledala kao afrički tektonski rov na njegovom globusu od glave. Mislim da tip i nije bio omiljen u datom mestu, pošto je više ljudi bilo na mojoj strani „ratnog“ bojista koji se odigrao između mladinog i mladoženjinog tabora. U tom letenju flasa utočište sam našla iza zvučnika, dok je orkestar bez prestanka sviralo „ izgubljeno jagnje“ sprdajući se na celu tarapanu koja je nastala. Moram reći da me je mladin dever pre završetka tuče izvlačio na sporedan izlaz te lokalne sale za venčanja. Put me nikada više nije skrenuo u Svrljig. Tako je to mesto i ta čudna avantura ostala potisnuta kako u mojoj glavi, tako i na geografskoj karti.
Pored Bakija naučila sam sve pesme Bore Spužića-Kvake,Silvane Armenulic, Ljube Aličića, Save Radusinovića i Meha Puzića. Pasionirano je kupovao ploče, iako gramofon nije imao vec dobrih deset godina.
U po noći ili dana morala sam da znam, ako nista a onda bar refren njegovih TOP 10 pesama :

1. Sa namerom dođoh u veliki grad-Šaban Šaulić
2. Zanela me svetla velikoga grada- Marinko Rokvić
3. Rekla si mi da ne volis zimu- Kemal Malovčić
4. Pozdravi je pozdravi – Miroslav Ilić
5. Zasto su ti kose pobelele druže-Muharem Serbezovski
6. Ima jedna krčma u planini-Nedeljko Bilkic
7. Janičar- Predrag Gojković Cune
8. Čaše lomim-Rizo Hamidović
9. Kafana je moja istina-Toma Zdravković
10.Beograđanka(vraćam se majci u Bosnu)-Halid Beslić

LJ-Ljupko – Ljuba, diplomirani profesor istorije koji je brat-bratu već petu godinu posle završenog fakulteta boravio na birou za zapošljavanje.Taj isti Ljuba rešio je jednog dana da okrene drugi list i posveti se onome što mu je išlo kao od šale. Magija je bila drugo ime za njega, a biti mađioničar njegov san. Upravo u to vreme nekako, vraćajući se sav pokisao sa biroa na Gundlićevom vencu, prošao je pored iskrivljene drvene bandere. Na banderi je bio okačen plakat na kome je pisalo:
Internacionalni Cirkus CORONA sa tradicijom preko dva veka, gostuje na platou ispred stadiona vašeg omiljenog fudbalskog kluba. Dođite i uverite se. Čekaju vas najbolji krotitelji životinja i žongleri i virtuozi na trapezu. Predstava počinje u 18 i 20 časova. Crnim flomasterom ispod slike gutača vatre stajalo je:

– Traži se mađioničar. Doći lično i poneti rekvizite. Javiti se Šarlu, druga kućica od šatre.

Pomislio je, sam mu je bog poslao ovaj oglas i da mu se lično javio sveti Pantelejmon, zaštitnik njegove kuće. Previše je u njegovom životu bilo čekanja. Ovo veče, to je baš taj trenutak koji je sanjao godinama. Da se razumemo, kako ne bi zaboravio trikove Ljuba je danonoćno vežbao. Prsti moraju uvek biti vreli, tako je pričao. Rekvizite je još ranije kupio na buvljaku u Pančevu. Trikove sa kartama izvodio je zatvorenih očiju, dok su zečevi Lolek & Bolek bili njegovi stalni cimeri koji su se slobodno šetali po stanu i oštrili zube o drvene noge ostarelog troseda Ljubine nane. U niskom letu bela golubica Micika preletala bi slobodno kuhinju, nadgledajući ručak koji se krčkao na rešou. Za izvođenje čuvene tačke kada testera seče asistenkinju pored mene koja sam tada bila prava mršavica i mogla da stanem u kutiju, angažovali smo i malu Ljubicu sa trećeg sprata. Ljubica je bila jedino dete u toj zgradi. Veselo bi prekinula svoje igranje lastiša ili školice i uskakala na uvežbavanje te dramatične tačke sečenja na pola. Da nam ne dosadi često smo menjali mesta i raspored u kutiji. Nekada bi ona izbacivala svoje mršave nogice na sto, a ja se savijala i skupljala kao fetus u tom omalenom prostoru i obrnuto.
Ljupko je bio primljen u cirkus na probni rad koji se odužio. Cirkus je gostovao po mesec dana u svakom drugom gradu. Ljubu sam viđala sve manje, a magija mi je falila sve više. Ljuba se tokom vremena zbližio sa Amalijom, egzotičnom plesačicom sa pitonom, a ja sam počela da sanjam lavove i dresere i šećernu vunu, a ponekad i slona na velikoj šarenoj lopti.

A-Aleksej-Ni danas se ne sećam baš kristalno jasno, kako je ovaj omanji plavušan sa isto takvim svetlim očima i prćastim nosom uspeo da uđe u moj videokrug i na promociji moldavskih vina u nekom novootvorenom restoranu odigra besprekorno kazačok. I nisam sigurna da li je vino te večeri odigrala presudnu ulogu, ali znam da je zabavljanje sa tim moldavskim tajkunom bilo slično hodanju po žici . Boravio je već desetak godina u Srbiji i solidno znao jezik. Posao mu je sjajno išao. Velike pare zaradio je kupovinom jedne srpske šećerane za male pare, da bi je posle par meseci prodao dalje, a razliku u ceni investirao u kupovinu neke druge propadajuće srpske uljare. Bio je pravi šarmer.Priredjivao mi je nezaboravne večeri i kuvao samo za mene boršč. Umeo je tako lepo da recituje Majakovskog.

Флоты — и то стекаются в гавани.
Поезд — и то к вокзалу гонит.
Ну а меня к тебе и подавней —
я же люблю!—
тянет и клонит.
Скупой спускается пушкинский рыцарь
подвалом своим любоваться и рыться.
Так я
к тебе возвращаюсь, любимая.
Мое это сердце,

Zbog tog umekšanog suglasnika koji se čuje kao slab glas J, umalo da se udam za njega i rodim mu petoro, isto takve plave dece. Tražila sam način i kopala veze u Ministarstvu inostranih poslova kako bi mu izbunarila boravišnu vizu. Sa njim sam zavolela večernje rituale ispijanja vina i kao kraljica Elizabeta navukla se na najbolje moldavsko vino- Negru de Purcari. Pored njega sam znala celokupnu političku situaciju u svim nekadašnjim sovjetskim zemljama. Jela kavijar. Osnovano sam sumnjala da me tih godinu dana prati ili moja ili njegova državna bezbednost. Isuviše često bilo je tih brzih kola sa zatamnjenim staklima i bez tablica, koja su iskakala ispred ili vozili iza mene na putu. Njegov posao tražio je celog njega. Često je odlazio bez reči i pojavljivao se isto tako naglo, kao da se taj protok vremena nije ni odigrao. Kada je zauvek otišao, više nisam mešala Breznjeva,Gorbačova i Putina…bili su mi svi isti.

T- Tihomir, zvani Tika došao je posle Alekseja. Nakon mog završenog fakulteta zaposlila sam se kao pripravnik na Institutu za zaštitu životne sredine. Posao mi je bio kao dobitak na loto-u. Za ovakve kao ja, ljude avanturističkog duha,baš skrojen po mojoj meri. Obilazila sam Nacionalne parkove Srbije i popisivala endemske vrste flore i faune. U jednom takvom obilasku Fruške Gore i jurenju i traženju ugroženog gorocveta / Adonis vernalis/, uski put odveo nas je ka jednom od manastira srpske „Svete gore“. Baš na tom strmom šumskom putu saplela sam se o Tikine cipele za planinarenje. Ja sam bila na poslu, a on na prolećnom hedonističkom obilasku manastira, sve sa degustacijom cuvenih vina iz tih istih podruma. U tom životnom periodu jurila sam nabildovane tipove, a on je bio oličenje mog sna. Titan nad Titanima. Visok kao hrast i retka vrsta muškarca kao Pančićeva omorika. Slučajnost ili ne , a možda i životna namera? Tika je bio trener borilačkih veština i čovek ogromne snage i hrabrosti. Na njegov nagovor krenula sam da treniram borilacku vestinu „Fudokan“ i zaljubila se odmah u nju. Ucila sam vremenom razliku između „ tvrde“ i „meke“ sile. Ucila sam da razlikujem ljude po koraku i po pogledu i znala nepogresivo kada udjem u borbu, kome se daje jedna, a koga trebas da „rasturuis“ sa drugom vrstom sile. Kroz tu vestinu sam naucila, pobeda se pripremi u glavi, a nikako u sili. Svakodnevni treninzi ucinili su da ova vestina udje u moj krvotok i potpuno me zarobi .
Tika je imao dva posla. Jedan javni i drugi tajni. Pored trenerskog posla u svom klubu i majstora borilaćke veštine bio neka vrsta spoljnog saradnika DB-a. To je pomalo filmska vrsta posla. Ako ste gledali detektivske americke filmice, znate o cemu vam pricam. To je posao gde se naoruzas strljenjem, pa po celu noć sedis u nekoj mračnoj ulici, palis cigaru za cigarom, vrtis filmove po glavi i čekas. Cekas Godoa ili koga drugog. To je takva ona vrsta posla, gde je prst na orozu, a hladna glava na ramenima kada adrenalin pumpa jace i sve ostavljas na pola kada te sa nepoznatog telefonskog broja pozovu i kazu..kreni. Posle jedne takve opisane intervencije u nekoj tajnoj akciji, Tika je potpuno je nestao sa lica zemlje. Nestao, izasao, propao, iskocio, jednostavno coveka vise nema. Na izveštaju koji je služba DB-a dala njegovim roditeljima stajalo je da je Tika podlegao povredama prilikom žestoke tuče koja se odigrala u diskoteci „ Paradiso“ u Malom Iđošu, u omanjoj vojvođanskoj varošici na nekom ekstremističkom koncertu .
Posle ovog gubitka i praznine, ostala sam ja da kao Penelopa čekam svog Odiseja, verujuci da Tika nije poginuo , da je samo promenio mesto i tabor i radio za neke „ više ciljeve „ pod drugim imenom i identitetom. Tako mi je bilo lakše. U njegovo ime osnovala sam klub Fudokam-a koji i danas radi, čisto da se zna.

 

I-Isailo je bio jednostavan muškarac koji je svoje ovozemaljske dane provodio pored mirnih reka ili zavučen u gusto šipražje neke šume sa pozom „ pravi se da si mrtav i ne diši dok ti srna na nišanu stoji „. U njegovom životu bila sam više figura drugara i podrške, nego devojka. Teško se ovaj ribolovac odlučivao za veze. Bio je isuviše svoj i ničiji. Sa genima čuvenog Kurjaja iz „ Ivkove slave“ voleo je više svoj mamac i udice od mene. A opet ja, bila sam oduvek veliki zagovornik očuvanja čovekove sredine, ljubitelj životinja, naročito onih divljih. Zaljubljenik u prirodu, koja sam na samo jednoj humanitarnoj večeri povodom zaštite balkanskog risa donirala pola svoje omanje plate. I kako nisam shvatala ni kečige ni soma, a miris dranja divljeg zeca je pretio da mi se večno ulogori u nosnoj šupljini uhvatila sam zalet i poskočila kao košuta da me ne bi dokonost lako odvela u dramu.

S-Spiridon je bio ministar poljoprivrede u padajućoj vladi iste takve padajuće zemlje.
Na pauzi između dva poslovna ručka istrčao je iz jednog elitnog beogradskog restorana držeći čvrsto u ruci telefon najnovije generacije i mlararajući rukama kao dirigent ni manje ni više bečke filharmonije.
Na ulici koja vodi na zapad, sreo je mene, staru školsku drugaricu.

– Srce, oslovio me je starim nadimkom, pa ti se ni za milimetar nisi promenila.

Spiridon je išao sa mnom u osnovnu školu i bio je jednostavno rečeno, neprimetan dečko. Sada, ovako visok i skrojen po poslednjoj modi, isijavao je samouverenošću. Uhvatio me je za ruku i uvukao u zadimljenu prostoriju tog zvučnog restorana, iz koga je upravo istrčao. Upoznao me je sa petoricom istih takvih samouverenih i kravatiranih muškaraca. U tom periodu, nisam čitala novine, kutiji od televizora još sam tražila mesto u sobi, politika nije bila svera mojih interesovanja, ali sam od starih drugara čula da se Spiridon visoko kotira u tadašnjoj Vladi, njegove i moje oronule zemlje.Zivkao me je svakodnevno i neprestano tražio povod za novi susret. Bio je uporan. Želeo je kaže samo ono što mu nedostaje.Moj osmeh i moj humor.I tako sam podlegla i legla. Znate, ima takvih dana kada čovek pojede sopstvenu savest. Jer ako ne uspe da pojede on nju, ona će početi da juri vas. Dajte joj za početak sopstvene nokte, da ih gricka. U tom periodu, odlepila sam dupe od zida, pamet ostavila na polici u špajzu i provukla ruke kroz Spiridonovu kosu. Tako smo počeli da delimo vreme i ukus. Bilo je vreme genetskog poriva, više možda nagona, nego pameti. Razumećete me već.
Jednog kišnog jutra , pokucala sam mu na vrata i nenajavljeno ga uhvatila u krevetu sa sekretaricom sličnog kao on ministra, koji mu je duvao za vratom i želeo njegovo mesto na sledećim izborima. Bio je obučen kao Betmen , vezan za stolicu i preliven voskom.
Imala sam na jeziku toga trena gomilu gadnih i prljavih reči sa kojima sam htela da ga pljunem, ali od svih tih neizgovorenih, setih se samo pljavih zimskih guma 175-65-17 koje su me čekale da ih zamenim.

E-Emilijan , dvadesetdevetogodišnjak i najmlađi specijalista estetske hirurgije, koji je svoju prvu operaciju ultrazvučne liposukcije uradio na nov i revolucionarar način i koji je položaj svoje planete Venere u znaku Vage iskoristio u dobrobit viših ciljeva, estetike i sveopše lepote kojom je bio okružen. Opšte je mišljenje da se lepe i sposobne žene vezuju za iste takve muškarce, ali ćorak , u praksi to baš i nije tako. Ova veza bila je nameštaljka moje dobre drugarice Ljilje sa kojom sam kao klinka igrala lastiš i klikere na troku. Emilijan je, vidi čuda bio i njen komšija koji me je dva puta sapleo pogledom u liftu i zaljubio se na prvi pogled u raspored mojih mladeža na licu i simetriju mojih obrva. Okliznuo se na mene kao na bananu. Imala sam tu svedenu frizuru i prirodnu boju kose i malo roze rumenila, samo da naglasim jagodice, ničeg previše, osvežavajući parfem i belu haljinu do kolena sa „ O“ izrazom i obavezne baletanke Džeki Kenedi fazon.
Liposukcija, usisavanje, zatezanje, smanjivanje, korekcija su reči sa kojima se budio.Žene su mu donosile isečke iz novina i zelele uši male, malecke i kapke kao Penelope Kruz i cice kao Pamela Anderson.
Emilijan je vremenom pošeo da oboleva od estetike.
– Ništa nije tako lepo kao lepota, govorio je.
Na početku bio je to sasvim normalan čovek, naravno u meri u kojoj to okolnosti dozvoljavaju. Tu definiciju normalnosti. Mali simpatičan mladić sakriven iza estetike. Ličio je na masu. Čest posetilac pekara oko Bajlonijeve pijace, sedmi u redu ispred Sava Centra pri kupovini karata za „ Fest #, čovek koji je izgubio osmeh, sa kratkim rečenicama i jednom dužom obrvom radi uroka. A onda ga je uhvatilo ludilo izazvano ubrzanom slavom i on je poleteo. Vinuo se.
I tako mi je jednog sunčanog jutra izjavio da je za njega zaljubljenost veliki teret i da još nije ovladao tehnikom voljenja i življenja istovremeno. Pokupio je svoje stvari i odleteo za Brazil da igra sambu i pravi nevidljive rezove na grudima kreolki.

***

Dok sedim na terasi, mamurna od jučerašnjeg pijanstva, izazvanog iznenadnim ostavljanjem voljenog bića, izvlačim tabletu protiv bolova. Pijem je na suvo. Miris kafe me udara po nosu , sunce u glavu, a zvuk vode koja šušti meša se sa zrikavcima. Emilijan je sada sigurno elegantno uvaljen u udobno sedište Lufthansinog aviona negde iznad Atlanskog okeana, Ana verovatno već preletela Indijski, a ja bi se rado udavila u sopstvenim suzama. Treba mi samo mala mrvica hladnijeg vremena i da prestane više ovo isparavanje od koga dišem kao riba na suvom.
A onda, kao flesh, kroz glavu mi proleti misao i sine mi životna mantra. Ja bre rođače, nikako ne smem da se udavim, jer ko bi ovu priču sastavio ? Istina , mogla je ona i bolja da ispadne, ali je senka verovatno bila prevelika, da bi se iz nje iskočilo. Sreća je bila moje blaženstvo i davnašnje saznanje, da je humor jedini način da se ne rokneš i ne počneš da cviliš nad sopstvenom sudbinom. Još u klinačkim danima skupljala sam ga u foldere i trpala među neurone i bela krvna zrnca. Bio je tako rezak, snažan i očaravajući da sam se u trenu zaljubila u njega. Koga? Pa u taj moj humor. Zahvaljivala sam se ovog trena i majci prirodi i komšinici sa lulom u ustima i švaleru u dovratku na ovoj kvalitetnoj ironiji, celulitu na butinama i izvoznom smehu.

***

P.S. U poverenju cakani moji, nisu svi oni ex- frajeri bili krivci moje pufničaste građe. Nije tu bilo ravnomernog nabacivanja sreće. Biće da ravnomernost nije moje drugo ime. Rođena sam u ludom vremenu i prostoru. Shodno tome, ponašala sam se i živela stihijno. Sreću sam nabacila u Urketovoj kuhinji, prizivajući čaroliju kelerabe i šnenokle i ono što je sigurno, na slaninijadi u Kačarevu sa Bakijem i njegovim najlepšim izvođenjem pesme „Pogledaj de mala moja“…i još mi i danas igraju tonovi u ušima..Pogledaj de mala moja..mala moja..mala moja

Advertisements

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

jelenadilber

Tragač za zrnom dobra

My corner

Isječci moje životne filozofije, plodovi moje inspiracije, eksplozija mojih misli.

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Уместо дневника ...

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

%d bloggers like this: