DorČoLaC

Čeki 002

„Jebeš ti ovaj život“, sa ovim rečima sam ga sahranila. Dok su fijukale bombe iznad mog grada i nekih drugih gradova, udaljenih dvestatrideset i tristaosamdesetpet kilometara, on me je napuštao. Lagano. Bio je to sada čovek koji izlazi iz sopstvenog života i ne pozdravlja se na odlasku. Nije hteo da nas pogleda u oči. Suzne i otečene. Ponekad mi se pričinjavalo tih dana kao da jedva čeka da dođe taj tren. Tren suočavanja. A nekada bi mu uhvatila setu i trzaj bola koji ga je mučio , tu ispod rebara. Pitala sam se , šta ga uopšte boli kada delove plućnog krila nije ni imao. Pojedena su, rekoše mi doktori. Zato je tako kratko i brzo disao. Kao da mu poskakuje udah. Ustima je otkidao vazduh. Vidno smršao u tih poslednjih godinu dana. Bolest se svima nama prikazivala, njemu najviše. Čekao je i da mu donesem današnje novine.Žuti novinski papir sa nekakvim vestima. Više nikakvim, nego nekavim. Bombardovanje je još trajalo. Kakve su to pa vesti? Crnjak.
Mislim da je u svojoj glavi još ranije rešio da ode. Onda kada je počelo da se uočava žutilo i suzne oči i kratak korak. Nije ovo njegov život, govorio je. Više mu je ličilo na neku životnu parodiju. Za neku malu nadu i puno bespomoćnosti nije bio spreman. On je bio jedna dostojanstvena ljudska legenda kojoj je ovakvo umiranje bilo potpuno bezvredno.

– Ma nek “ crknu dušmani, umeo je da kaže, neće se drugi naslađivati dorćolčevom nemoći.

– Ili možda misle da me etiketiraju ili eliminišu kako oni hoće. Neće ga majci. Uradiću ja to sam. Sam, kako samo ja to najbolje umem.

Uspelo mu je iz prve. Ulogu je savršeno pripremio i odigrao. Vrhunski. Moram reći da su mu uslovi za igru i dobar scenario pomogli u mnogome. Zeznuo nas je sve na brzaka. Hrabro i odlučno za sedam dana. Toliko je trajao njegov proces sopstvene životne eliminacije. Kao da je odglumeo svog ličnog boga. Ličnog i jedinstvenog. U drugog i nije verovao. Jednom je uspelo da stvori svet za sedam dana, a njemu, jednom tipičnom dorćolskom šmekeru, njemu je uspelo da sahrani samog sebe za isto to vreme. Kažu starine iz njegovog sela da je vazda srećan bio. Rođen takav, biće.

Priznajem ti, pokosio si me svojim odlaskom. Iznenadnim. I kako si to uopšte otišao, bez pozdrava? Nekako, nisam uspela ni da se naljutim. Priviknem. O plakanju nisam ni razmišljala. Plakanje nije išlo uz tebe. Razgovor koji smo vodili dan ranije u bolnici nismo završili. Davao si mi poslednja uputstva. Uputstva za dalji put. Životni put.

– Ovakvi kao ja, uvek su gde god se nađu i domaći i stranci. Prilagodljivi na teren. I na ljude. Pogotovo na ljude. Često si, reče mi, gubio ideale. Jednom zamalo da izgubiš i nogu. O glavi, ne bi da pričam. Kocka i pijanke sa društvom na „ Kalemegdanskoj terasi“ do jutra. Tu ni glava nije bila dovoljna. Mada je ona oduvek bila isuviše tvoja i ničija. Ideali su ti se često raspršivali, reče ti meni. I onaj o prvom timu „ Partizana“ ili igranju za „ Hajduk“ i odlasku u Split, na koji te otac nije pustio. Ideal da sve ljude možeš razumeti. Ideal da zemlju nećeš nikad promeniti. Dorćolac sa genima dinarida. Bosanski šarm i šeretski osmeh.

Tog jutra, kada je radio komentator oglasio prestanak vazdušne opasnosti, na tvom praznom bolničkom krevetu sačekao me je karo papir, formata A4 , presavijen. Glasio je, za moju ćerku. Na papiru je krupnim drhtavim slovima pisalo:

UPUTSTVO ZA UPOTREBU ŽIVOTA:

– Budi svoja i budi hrabra. Ovo hrabra, to ipak stavi na prvo mesto. Budi hrabra do razvaljivanja.
– Ne slušaj druge. Slušaj samo svoje srce.
– I glavu, glavu često koristi. Puni je znanjem. Znanje se nikad ne gubi.
– Budi plemenita i budi i tuđa. Ali, ne dozvoli da ti marginalci zauzmu životni prostor.
– Imaj uvek jedan čas za sebe. Samo tvoj.
– Završi škole i uči. Puno uči.
– Promeni posao, promeni i dečka, ako ti smeta.
– Viči i bori. Ispljuni istinu. Pljuni istinu drugom u lice.
– Ne udaj se, nisi ti za to. Živi slobodno.
– Rodi dete, više dece.
– Zasadi drvo iza zgrade.
– Budi mudra i vesela.
– Budi šmeker, ženski zmaj. Ma kakva da si, znaj, jedinstvena si.
– Kupi kuću ili bolje nemoj. Jebeš kuću, kad“ oko nje mora uvek nešto da se kopa i radi .
– Kupi kola i putuj. Puno putuj.
– I smej se, smej se što više. Od smeha se živi. I sreće.
– Navikni se na sreću. Sreća je pre svega stvar navike. Prigli je.

***

Danas je Ognjena Marija i grmi i seva i pljušti, baš u skladu sa imenom. I neki je dan u sredini srede. Baš, kao da sam učesnik „ sinjske alke“ , pa vičem posle juriša na nekom doratu i ubacivanja koplja u sredinu alke, usridu, usridu. Sredina je nedelje i ukotvila mi se neka tuga. Hoće to tako sa ovim nebeskim pražnjenjem. Puca iz neba kao da fijuču bombe. I tako mi u misli iskoči on, dorćolac.

Na groblje ti ne dolazim. Znaš to i sam. A i da si ovde, ne bi me nikad ni silio. Pokupila sam sve tvoje „ništatinemoraš“ osobine. Tako si me naučio, tako i činim. Ne volim onaj pravilno poređan kamen uokviren travom. Ne volim ni precizno zasađen drvored, ni veštačko cveće. Plastične bele kale, sa jarko žutim tučkom u sredini koje se tope na suncu. Majka je pored tvog groba zasadila bor. Ni sama ne znam zašto se odlučila za bor, a nisam je ni pitala. Ti znaš da ona voli groblja. Kupila je i crnu metalnu klupu i stavila lanac oko nje, da joj je neko ne ukrade. Stavila je i mali katanac. Oprezno. Klupu je postavila tačno ispod bora. Dok sedim na klupi iglice me bockaju. Tada majka izvuče klupu na sredinu staze.

– Prestaće i on da bocka , kaže, nego mu daj vremena dok ne poraste. Kao da je drvo dete.

I ćuteći stavi tri kafe na mermerni crni opseg. I zapali cigare, obavezno. Plavi „ bond“ . Dve cigare. Za tatu i dedu. Za te zapaljene cigare znam da se nikad ne buniš. A za cveće koje stavlja sa tvoje desne strane u istu takvu mermernu crnu vazu, za to cveće baš i nisam sigurna.
Što sam starija sve više mi ovaj grobljanski mir prija. Ume u toj nepreglednoj tišini čak i neki nerazumljivi napad smeha da me obuzme. Oslobađajući , neki. Tada majka , da bi prebacila temu i prekinula moje po njoj neadekvatno ponašanje, krene priču o tvom komšiluku. Kao da je to meni zanimljivo. Pa ja i o svom, onom živom, ne berem brigu. Onda krene priča o devojci sa tvoje leve strane. Lepa i mlada neka devojka. Poginula je sedam dana nakon udaje. Sela je u neka tuđa, reče mi majka, stranska kola i poginula na nekom lokalnom seoskom putu. Pa joj onda priča skrene udesno, pa krene o komšiji Trandafiloviću sa Bulbudera koji je više proveo u zatvoru nego na slobodi, a grob mu je treći od tebe udesno. I o tvom drugaru iz mladosti sa kojim si trenirao boks, a sa kojim se slučajno ovde u ovoj parceli nađe. Drugi red sa desna, treći grob od glavne staze. Tako sam upamtila. Majka priča i priča i grdi ove žive što ne posećuju svoje mrtve. Čudan je ovaj tvoj komšiluk, okupljen na ovoj crnici i sastavljen sa konca i konopca. Sa kim piješ svoje jutarnje kafe? muči me radoznalost. One ritualne, uz novine i zvuk zrikavaca. Da li si našao neke nove prijatelje ili se samo družiš sa momcima iz tvoje izbetonirane kratke uličice koja uokviruje parcelu. A možda te put nekad nanese kod starih drugara koji večni san sanjaju na nekom drugom mestu? Igraš li šah? I to me zanima. Ili si možda otišao na onu tvoju izgubljenu i spaljenu rodnu zemlju, da im i tako mrtav prkosiš? Možda sada sediš na nekom oblaku i putuješ vremenom i prostorom? Ili si sada tik iznad mene i gledaš me svojim plavim mangupskim pogledom i namiguješ. Možda?

Advertisements

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

6 responses to “DorČoLaC

  1. Svi imamo nekoga na onoj strani,i na toj betonskoj stazi. Moja pokojna baba Ljuba, cija sam mezimica bila, centar svemira, sto bi ona rekla, otisla je 1999 dok sam bila na putu. Nikad to sebi nisam oprostila. Naucila me da kuvam, mesim, pokusala da me privede hekleraju, nije islo 🙂 I danas mi se pricini , dok zbuckavam neki rucak na brzaka, da je tu, tik uz moja ledja, ne okrecem se, ali mi je lakse da znam da se muva tu oko mene kad zatreba. Ostavila mi je knjige recepata, pozutele stranice slavonskih djakonija. Sta da ti kazem.Divna prica o nedostajanju, onakva kakvu bih i sama napisala da umem.

    Like

  2. Milan (ČE)

    Retko komentarišem ovakve duboko lične, proživljene i nikada ne iscedjene krajičke tužnih sećanja. Danas mi je neki kviz dobacio da sam etalon za empatiju. U toj reči fali slovo “S”, slovo”B” , jer mi je asocijacija tuge vezana za Santanu i njegovu besmrtnu SAMBA PA TI … Ne piše se tako, ali je ja tako izgovaram. I oćutaću ostatak onoga što bih rekao ili napisao, uz taj bluz …

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Мој мали блог

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

Priče o rečima

Odakle dolaze, šta znače, i još mnogo toga

Anton The Fighter

Anton je misteriozni stranac zarobljen u telu dvadesetjednogodišnjaka. Mašta, proze, njegov život.

evoblogamoga

žica na ptici

%d bloggers like this: