1780913_730492846985450_802213320_n

Ako on neće mene,neću ni ja njega…ubija me ovaj uzrično posledični odnos,onaj koji visi u vazduhu između dva bića i ume da ubije svako dobro u čoveku.Postajem razdražljiva i proračunata.Osećam da mi se već urezala ona duboka bora drndalica na čelu, a sve zbog te iste proračunatosti i tih unapred urezanih koraka.
Daj mi akciju i reakciju,protrči mi kroz zamagljen i požudan pogled.Ličimo sada na treći Newtonov zakon. Usmeravam ga direktno ka tom „mom“ zaglavljenom muškarcu.Iz pogleda mi izbija ono neodlažuće traženje reljefa njegove kože.Volim,ali baš volim tu njegovu mušku kožu,ona se tako dijametralno razlikuje od ženske.Sve muške kože imaju drugačije pore i drugačije dišu i drugačije mirišu i vole. Da, one umeju drugačije da zagrle i vole.Ume ta njihova koža i lepše da se lepi,a nekako mi se čini da i vlažnosti više ima.Protrči mi glavom i možeš mi videti tada u oku želju za osećajem koji treperi u vazduhu:
– Hoću te duboko,duboko da mi kliziš na svakoj dubinskoj koti i pod različitim uglovima, kažem mu.
Dok čekam njega i prezervativ koji juri užurbano,gledan pauka na plafonukoji se igra sa tek uhvaćenom muvom.Okrećem se i tražim mog muškarca pogledom.Voli čovek da uživa u detaljima.Traži baš onaj novi prezervativ sa ukusom jagoda.Jagode,prođe mi glavom,na jagode sam alergična.Definitivno ne zna ništa o meni.A, ako dobijem alergiju od prezervativa sa ukusom jagode? Ako nastavi ovo odugovlačenje i traženje,moja želja,biće samo jadan pokušaj u najavi.
-Dovuci to svoje lepo dupe,kažem mu i ne pravi od ovog jebanja debatni skup.

***
Zaboravila sam na početku da kažem,moj dečko je matičar,uspešni mladi romantični matičar,onaj koji ispituje,potvrđuje,uručuje, onaj koji uvodi u sveti čin braka, onaj koji pomaže da žena i muškarac kažu ono svečano DA. Onaj, koji ih vodi i navodikao krstareća raketa.Radi u opštini Palilula,beogradskoj opštini sa timčudnim imenom…pali&lula.Kada čujem bilo koju reč,koja me povuče , počnem da kucam po kompu i tražim značenje. Volim da kopak i iskopavam ta čudna imena, nazive, reči da rasčečečujem kao piletinu i opet spajam i smišljam nove nazive. Čitam, lepo u Wikipediji piše..ime je dobila još u vreme onih „naših“ petstogodišnjih Turaka što smo im robovali,a sada se bez imalo griže savesti ložimo na te iste Turke u glupim večernjim serijama po onim ružičastim fujjj kanalima. Prelećem pogledom, prevodim tekst kao inokorespodent, listami upijam. Lepo kaže u tekstu,šta su ti jadni Srbi u to vreme morali da rade. Ko je hteo da puši, a po zakonu u varoši beogradskoj bilo je zabranjeno pušenje /vremena se vraćaju i vrte/ i jašta i kažnjivo…morao je da prošeta i odšeta van gradskih zidina i zadovoljstvo uvlačenja dima i ispuštanja isto pomenutog kroz neke tamo lule ili koje druge krdže pruži sebi baš na tom tlu, zemlji pune duvanskog pepela.Prostoru današnje Palilule.
Tako i Nikola,ako mu do sada nisam spomenula ime, vreme je da ga imenujem. Nikola svako jutro ide revnosno na svoj posao i samo na poslu puši. Puši baš lulu. Čudno.Pomislim često da zna i on istoriju starog Beograda,ali se setim da ga ta oblast izučavanja nikada nije ni zanimala.
Posle par meseci zabavljanja i konstantnog seksa zatvorenih očiju,ponudila sam tom čoveku da se useli u moj mali nasleđeni stan. Bila je to ideja nastala sve iz čiste praktičnosti.Zašto kažem seks zatvorenih očiju? Zato,jer i sada sumnjam da dokle god je žmurio i penetrirao, on je zamišljao drugačiju mene.Mene, po njegovom modelu.Ne mene,kao ja…ne, nije to bio taj lik.Mene kao neku drugu,samo njemu znanu. A ja, ja se nisam vekovima menjala, tako mi se činilo.Ja sam bila isuviše svoja.Spajanje sa njim bila je prava čarolija. Rapsodija posle koje mi se uvek činilo da mi popusti onaj grč ispod rebara i da mi se nekako srce raširi,pa počne da pumpa više krvi. Itada postanem crvena u licu,napadne me znoj nekog balkanskog konjai tada ume da mi i zatreperi nerv iznad prepone i otvori mi se verovatno treće oko.E, baš zbog tog osećaja peckanja između obrva i zbog tog gledanja drugačijeg svetamora da sam baš zbog toga bila sa Nikolom.
Nikola je dečko,baš što bi se onako žargonski reklo,gradska faca. I premasvemu opisanom, mnoge su ga novokomponovane i novovenčane mlade zvale da mu se zahvale što je baš on bio taj koji ih je uveo u sveti čin braka.

– Jaaooo, tako mi je drago & milo & učinio si događaj nezaboravnim, cvrkutale bi lutke sa druge strane žice, sa frekvencijom tona koje para uši.
Slušala sam ga često kako se prenemaže dok im govori:
-Ma, aj“ te molim Vas, nije to ništa: To je deo mog posla.

Zbog te beogradske face ,morala sam konstantno biti u svim tokovima prestoničkog noćnog života. Splavovi,koncerti, žurke.Sve me je to izuzetno nerviralo.To hvatanje ritma i to trendovsko posećivanje beogradskih dešavanja i ljubljenje sa nepoznatim ljudima onako u mimohodu, kao da ljubite vazduh.

***
I tako, dok sam ja studirala i slušala poslednju godinu na Prostornom planiranju i zdušno pokušavala da naučim kako to da organizujem,uređujem i opremam prostor kako bi ljudi živeli srećno i kvalitetno, sa druge strane je i moj život postajao sve neorganizovaniji. Jurila sam da postignem sve Nikoline dnevne i noćne izlaske, da idem u korak sa njim. Petkom bi već bila umorna od silnih izlazaka. A on, on kao da nikada nije gubio ritam. Bio je predan učesnik svih gradskih dešavanja,koja su mene smarala do srži. Izložba karikature u SKC-u, gradska žurka na splavu ispod tvrđave sa beogradske strane Save povodom otvaranja nove sezone, elektronski zvuk, disco house, gostovanje stranih DJ zvezda, privatna žurka zatvorenog tipa na Senjaku.
Ja sam bila, ono narodski rečeno, žena-čuvarkuća. Žena koja koja greje ljubavno gnezdo, kuva kafe, ručkove, sluša tuđe priče, ćuti.Ja sam bila sušta suprotnost njegovom životnom ritmu. Danima sam mogla da ležim i čitam, sedim i gledam. Ložila sam se na sve vidove kvizova, ono slagalice,Zeka Milioner,najslabija karika. Bila sam opčinjena pitanjima i odgovorima. Nikola je permanentno mislio o meni kao o nepopravljivoj mudrici. A ja, ja sam volela da mi lepe misli dolaze kao rvanje, a ružne misli jos lepše. Mislim da me je Nikola često doživljavao i kao nadrkanog ženskog pametnjakovića, ali mi to nikad javno nije rekao. Voleo je da me hvali u velikom društvu, onako grleno glasno, da svi u okolini čuju, što je meni često teralo krv u obraze. Nisam se ja hvalila time, ali u podsvesti mi je ta činjenica dobre informisane ribe, koja žonglira podatke i informacije, zvučala sasvim seksi. Znala sam sva ta pitanja i odgovore sa kvizova i znala sam da se nikada neću prijaviti ni na jedan. Volela sam to svoje znanje da prosipan, ali ne I da unovčavam.

KATMANDU-Glavni grad države Nepal
KINŠASA-glavni grad Konga
KATANGA-provincija u državi Kongo

Možda sam se ja tako od spoljnog sveta branila pitanjima i odgovorima, branila rečima, slovima, intonacijom…kronos, kosmos, epitaf, epitet, energija, šam, šaman, šnenokla, turbo, demo, demonizacija, globalizacija…Kako sam se samo ložila na reči.
Septembar je već udarao duboko u plećku. Boje mog osunčanog leta lagano su se spirale sa jutarnjim tuširanjem. Ispitni rok je bio u punom jeku, a Nikola se polako izvlačio iz izgužvane postelje sa jutarnjim nafuranim osmehom. Budio se sa vragolasto podignutom ivicom usne, osmehom koji kaže, da je noć bila baš,baš…
Uz jutarnju kafu gleda me onako ogoljenu i snenu i verovatno misli setno u sebi kako bi jutarnja kafa bila mnogo lepša uz dim.
Naše ćakulanje počinje uvek spontano. To je bio još jedan elemenat mog lepljenja za tu dobru gradsku facu.
– Jel“ mogu nešto da te pitam – grabio je Nikola jutarnji vazduh.
– Ti možes sve da me pitaš – .
– Da li smo ti i ja imali loš seks noćas ili sam ja ružno sanjao? – pita me on.
– Imao si noćne more – rekoh mu mazno, podilazeći.
– Hoćeš li posle faksa da se nađemo na kafi, upita me.
– Ne srećo, obavi to sam.

Imao je dilemu šta da kaže, ali onako samo za sebe u bradu promrmlja…ma da.
– Hoću da čitam i imam ispit za deset dana i novi kviz na 32 kanalu počinje danas – u dahu se pravdam.

Nije mu pravo, vidim.

Bio je septembar i bilo je vreme venčanja. Imao je puno posla. Pogledala sam ga ispitivački i uvukla se jače u hladan krevet. Biće da je on bio moja klima i grejalica i regulator toplote. Kada sam sama u tom našem starinskom, nasleđenom od babe, bračnom, drvenom i već godinama molećem za restauraciju krevetu moje noge bile bi oštro ledene sa iglicama inja na uvek nalakiranim noktima. Sa njim, to je bila banja. Ma kakva banja, rapsodija, čin koji tera telo da se širi na toploti i razliva po ovoj belini i zauzima što veći prostor.
U glavi mi se vrte najbolji fudbaleri Brazila iz 1958. Ponavljam kao mantru: Gilmar, D.Santos, N.Santos, Zito, Bellini, Orlando, Garrincha, Didi, Vava, Pelé, Zagalo.Da li sam nekog zaboravila? Uhhh, opet ponavljam. Jedanaestorica ih je. Saplićem se o onog Santosa koga ima dva komada. Da li su braća ? ,pitam se. Mislim ti Santosi, pa mi onda misli odu na Kopakabanu i Glavu šećera. Gde ja sve odem.

Sa CD…udara Roberta Flack – The First Time Ever I Saw Your Face

Kad sam te prvi put videla

Kad sam te prvi put videla
Pomislila sam da je sunce izašlo u tvojim očima
A mesec i zvezde bili su pokloni koje dao si ti
Mraku i beskrajnom nebu, ljubavi moja

I kad sam prvi put poljubila tvoja usta
Osetila sam kako se u mojoj ruci zemlja pomera
Kao drhtavo srce zarobljene ptice
Što bila je tu po mojoj zapovesti, ljubavi moja

I kad sam prvi put sa tobom legla
Osetila sam tvoje srce tako blizu svoga
I znala sam da će naša radost ispuniti planetu
I trajati, do kraja vremena, ljubavi moja

Kad sam prvi put videla tvoje lice
Tvoje lice
Tvoje lice
Tvoje lice

Uhhh, možda se ugušim u ovim rečima i niko me više ne nađe. Možda se stopim i počnem da živim upravo po njihovom ritmu. Po ovom ritmu reči iz pesme, nekog romana, nekim rečima prodavačice kajmaka sa Bajlonijeve pijace. Ako se samo ubacim u taj niz slova, možda i odem, pomislih. Shvatam ja da sam zatelebana do ušiju u Nikolu. Razlivam se sa tim osećajem i opet spajam i pravim nova i nova hemijska jedinjenja. Vidim da mi nema spasa. Sviđa mi se taj dasa i počinjem lagano da se navikavam na njega.

***
U opšini Palilula je gužva. Početak nedelje je i već vri kao u košnici. Ispred kancelarije broj 13, na drugom spratu , na kojima piše matičar, slatka plavušica, mala džepna venerica nervozno šetka gore-dole. Kuca, preskače red i kroz osmeh opravdava svoj bezobrazni gest. Sigurnim samosvesnim korakom ulazi u Nikolinu kancelariju.
– Molim vas, htela bi da promenim datum venčanja, znate moj budući nije vodio računa o tome, a složićete sa mnom 13 je baš onako šašav i baksuzan broj – u dahu izgovara šećer.
– Znate, broj 12 me prati od rođenja, pevuši slatkiš,
Eto ako bi mogao baš taj broj da joj bude i na venčanju. Vidite, Vi se baš razumete u brojeve i shvatićete moju težnju da zaokružim tu igru brojeva u mom životu. I ako bi moglo i u 12 časova svečani čin da se obavi, to bi bio pravi hit. Možda i u balonu dok preleće preko njenog rodnog grada i o tome možda može da se razgovara.
– Eto, reče Nikoli , mogli bi da uživamo u divnom pogledu sa neba, samo mi, molim Vas, promenite samo datum venčanja.
Trepnula je dva puta za redom, želeći da potvrdi sopstvenu odlučnost i rešenost da uspe. Devojka je iz Borče i kao sve devojke sa periferije zna verovatno sve muzičke narodnjačke hitove sa šarene televizije, upućena je u sve modne trendove. Zna koji se kokteli piju preko dana, a koji kasno uveče. Zna ona i koji se kućni ljubimci kupuju sada kao trenutni megahit. Dok se pući i izgovara reči koje katapultira u naletima, Nikola primećuje njen mladež iznad gornje usne.
Mala je slatka i vrckava i koketna, prolazi Nikolinom glavom. Pravi mali mamac za napaljene muškarce. Sviđa mu se ta neposrednost i samouverenost koju cura poseduje. I dok trepće u ritmu okicama i uzdiše sa uvek jednom oktavom više, Nikola zna da će joj izaći u susret. Nikola vrti stanice knjige za zakazivanje venčanja i zna da je problem već rešen. Zna da će ispomerati jedno gradjansko venčanje sa dvadesetak zvanica i napraviti manevarski prostor ovoj lutki. Zna to i ona. Ne dešava se njoj da je neko odbije. Sviknuta je na uspehe.
– Ma šta je to, jedan dan gore-dole, reče medena.
Sviđa mu se taj njen nja-nja glasić. Laka je riba, protrči mu glavom.Ili koketira ili me samo iskušava. I koliko god Nikola bio gradska šmekerica, slabo se snalazio u društvu ovakvih koketnih malih beogradskih frajli.Često je ostajao bez reči i nije umeo da se izbori sa sopstvenom urođenom stidljivošću, koju je vešto krijo.
– Evo, našao sam, 12. Oktobar u 13 časova. Može?
– Divni ste, cvrkuće malena,ali više bi volela u 12 časova. Znate, baš se lepo rimuje 12. Oktobar u 12 časova. Možete li mi toliko učiniti? – kroz osmeh reče venerica.

Naravno, bez sumnje i na ovo je pristao Nikola. Pristao je i na kafu posle ovog otkazivanja-zakazivanja. Pristao je i na drugu kafu posle tri dana, kada je slatkiš onako u prolazu navratila i donela mu iglu za kravatu da mu se oduži za uslugu. Pristao je i na nedeljnu šetnju po Kalimegdanu i gledanje zvezda iz Planetarijuma, na gledanje galopske trke konja na beogradskom hipodromu, na klađenje u sportskoj kladionici protiv svog kluba. Pristao je na crevca na žaru u jednoj zemunskoj kafani, na škembiće u Skaradliji, pristao je na sve.
Sedam dana pre zakazanog venčanja, „ mlada „ se nije pojavljivala. Spremala se za taj veliki dan, tako mu je rekla, kada ju je čežnjivo i molećljivo pozvao. Nigde nije izlazio tih dana. Čekao ju je. Bilo mi je donekle čudna ta njegova statičnost, ali u jeku polaganja ispita i noćnog učenja i dnevnog spavanja, nisam ni primećivala Nikolinu čežnju. Zasićenje, pomislila sam. A taj moj muškarac sa početka priče, patio je, čeznuo, treperio. Zatalebao se do ušiju. A to pre svega nisam videla. Čučao bi u fotelji ispred TV i tupo piljio u tačkaste slike koje su se smenjivale pred njegovim očima, vrteo kanale i čekao. Čekao je taj 12. Oktobar u 12 časova , da je opet vidi i oseti njen miris.
Petak je i divan je miholjski dan.Skockan po poslednjoj modi Nikola juri ka opštini. I srećan je i tužan i videće je i neće biti njegova i zagrliće je pogledom i nestaće i nikada se više pojaviti neće. To saznanje ga lupa ispod plećke i guši ga. Spotiće se o ulične prodavce čarapa koji su raširili kutije ispred palilulske pijace. Osmehuje se i suza mu se u uglu oka pojavi. Onako, izdajnički. Njeno venčanje bilo je drugo po redu toga dana. Imam vremena da se sredim, pomavlja kao mantru u sebi.
U svečanu salu je utrčala bela, divna venčanica opšivena venecijanskim vezom i sitnim biserima koja je pratila zgodne konture male džepne bombe. U dahu mu, skoro kao da će se zagrcnuti, izusti:
– Mladoženja je, reče, odustao.

Rano mu je i nije spreman za ovo vezivanje „ dok nas smrt ne rastavi“. Skoro kroz plač, gutajući suze reče, klečao je i molio za oproštaj, ali ne može jače je to od njega. Večno će se kajati i moliti je za oproštaj. Odustao je od venčanja dva sata pre kretanja svatova. Plačući joj je doneo obe burme. Reče, eto kao iskupljenje za strah.
U trenu Nikoline oči dobiše novi sjaj, usne mu se osmehnuše samo u jednom samo njemu znanom uglu. Svet je stao i on je poleteo kao Gagarin, izustio želju, odu radosti otpevao bez daha:
– Udaj se za mene.

Malena ga je pogledala koketno kako samo ona to zna. Ispod duplo postavljenih veštačkih trepavica, njene oke su sijale kao najsjajnija zvezda u sažvežđu Oriona. Suze su stale i ona se u sebi zahvaljivala bogu što neće pući bruka u Borči /jer, ipak je to selo, a u selu se svi poznaju/. Zahvaljivala se i svom svecu i svojoj krsnoj slavi, što njena životna priča neće biti tužna i svakidašnja kao mnoge. Napućila je usne namazane veštim pokretima profesionalnog šminkera i rekla jedno veliko da.

***

Nikola mi se javio tek u subotu, jednim telegramom, onim običnim bez prikladnih slika, u kome je pisalo:
– Pojele su me tvoje reči i tvoja predana strast za znanjem. Hteo sam nešto jednostavnije. U potpisu je stajalo tvoj Nikola, da bi naknadno reč tvoj bilo precrtano crnim debelim flomasterom.

Mesec je bio u znaku strelca. Bilo je vreme da se izgovore samo reči, hvala, bez ikakve dublje analize i zadiranja u zvezde, konstalacije, suštinu, opoziciju ili kvadrat ili možda trigon.Bilo je vreme za oprost, a meni su se u tom kišnom danu uporno vrtele reči…smrad, smradina, ljiga, ljigavac, kurčenje, kurton, kurtončina…