ĐUmBIR DeVoJKA

 

 

 

1016668_200297780126125_1831676248_n

 

Vera nije lepa devojka, više je onako simpatično-ružnjikava. A nije ni devojka, naginje četrdesetim i nekim prolaznim vremenima. Zašto kažem prolaznim. Zato, što nema više sjaja u očima. Po njenoj strukturi građe vidi se da se brzo zadevojčila i da su joj grudi napupele preko noći. Imala je nekakvu urođenu napetost u zglobovima. Spavala je malo i budila se teško. Budila se sa neosnovanim optimizmom jedne apsolutne vere u dobro. Budila se sa trpljenjem i čekanjem na bolje dane koji će doći. Vera je nije napuštala. U imenu je simbolika. Roditelji su je od malih nogu učili da bude najbolja u svemu. Podsticali su njen urođeni takmičarski duh. Zato sada radeći kao kasirka sa verifikovanom diplomom beogradskog fakulteta, na uglu jedne čuvene stare gradske ulice, a tik pored svog bivšeg fakulteta, smatra ovaj splet okolnosti kao iskušenje. I ako je pitate, ona mu odoleva. Više puta je poželela da se totalno iseli, evakuiše, emigrira iz sopstvene zemlje, ali ju je ovo urođeno glupo genetsko nasleđe uvek sprečavalo i uslovljavalo na preživljavanje i prihvatanje svega. I gde otići, pitala se uvek? Gde je to bolje?
Teče već druga godina kako radi kao obučena kasirka u supermarketu. To je jedan od onih uvoznih, brendiranih, lepo složenih i nacifranih prodavnica široke potrošnje. Svoje radno vreme provodi postavljena iza modernizovane kase, obučena u uniformu veselih boja preko obavezne snežnobele majice. Nenašminkana i prirodno lepa. Svako cifranje i malanje po licu smatra čistim gubljenjem vremena i bacanjem para. Njen moto je – prirodno. Njen život sliči velikom budilniku, sa svetlećim kazaljkama i jakim zvonom. Svaki njen minut bio je programiran. Ona ga je vešto programirala. Tako je našla sigurnost, sigurnost u vremenu. Vreme joj je bilo ograničeno . Ograničeno i za uživanje. Tako je i lično zadovoljstvo ograničila na jednog povremenog partnera, sredom u dvadeset časova. I strast mora da se drži pod kontrolom, mislila je Vera.
Njen supermarket bio je pun spletkarenja, tračeva i kiča. Pomalo je samu sebe podcećala na Alisu u zemlji čuda, koja je direktno naglavačke katapultirana u ovu veliku mašineriju. Njegova dobra pozicioniranost i užecentralna lokacija donosili su joj u talasalima razne čudake i osobenjake. Zbog nekoliko uigranih pokreta i rečenica koje ponavlja u tih osam sati svog radnog vremena, koliko joj je traje smena, premeštajući se neprekidno sa noge na nogu, kako bi stvorila balans u kukovima i sa treperevim osmehom u ugovima usana bila je omiljena kasirka. I zato ni ne čudi što su njene stalne mušterije pre nego bi krenule u obilazak rafova, prvo protezali vratove sa ulaza i pogledom tražili upravo nju. Da potvrde njeno prisustvo. Tada bi nasumično kupovali i jurili kolicima, kao najbolji vozači kakvog bolida formule jedan ka kasi broj 3. Njenoj srećnoj kasi. Tako ju je zvala, srećnica. Svi njeni kupci veselo bi se osmehivali, dok bi ona uigranim potezima širila kesu i ubacivala kupljene artikle u nju. Ne, nisu druge kasirke ni malo bile lošije i nespretnije od Vere. Nikako, ne treba umanjiti njihovu vrednoću. Vera je sigurno samo bila rođena sa tom magnetskom harizmom. Želju za njenim dodirom imali su svi njeni kupci. Koža joj je bila meka poput paperja, a boja pastelno roze sa malim sitnim pegicama. Znao sam da njoj moram prilaziti polako, da ne narušim sklad. Posedovala je moć da zarazi svojom vedrinom i široke bokove, idealne za nastavak loze.
Evo ga, već treći put ulazi danas u prodavnicu. Gleda je direktno u oči. Voli kada ona porumeni i počne da posmatra svet kao začuđeno dete. Živojin zvani Žika je milicionet ili drugačije rečeno, čuvar reda iz obližnje stanice milicije koja je tik iza ugla.

– Danas ste baš divno raspoloženi Vera, osmehuje joj se Žile.
– Da li bi ste mi pravili društvo večeras u bioskopu?
– U centru se daje dobar francuski film, neodustaje.

Onda malo spusti pogled na grudi. Ni velike, ni male. Ocenjuje diskretno. Verine grudi podrhtavaju od tog pogleda. Podrhtavaju i od kucanja po tastaturi kase, ali više od Žikinog nemirnog gledanja. Stavlja njegove kupljene namirnice u kesu. Voli da pomogne kupcu, čak mnogo više muškarcima. Vera misli da su oni rođeni smotaniji i sigurno nesnalažljiviji, što bi se narodski reklo, trapavi. Žika je i dalje intenzivno gleda. Čeka odgovor. Vera spušta pogled, kupuje vreme. Ono što je stalno izbacuje iz te ravnoteže koju traži neprekidnim gibanjem i prebacivanjem težišta sa noge na nogu, je upravo taj isti sadržaj namirnica koji se ponavlja u Žikinoj korpi. Dva paradajza i pola vekne belog hleba, tip „ Sava“ , orbit žvake / ukus eukaliptus /, energetsko piće i 300 grama najgore salame. Da li će jednom doći dan, kada će ona kucati bar- kodove drugačijih Žikinih artikala, pitala se u sebi. Mogla je i na slepo da kuca. U ovakvom jednom neprekidnom ponavljanju , nije morala puno ni da se trudi. Iste šifre sa istim bar- kodovima ponavljali su se kao na pokretnoj traci.

– Večeras sam na kursu za web dizajnera, bez dodatnoh hvatanja vazduha odgovara. Treba reći da Vera ima već par unapred smišljenih alibija.

Zahvaljuje mu se na tom divnom pozivu i zahvaljuje mu se i na romantičnoj noći i na svim tim svetlećim tačkicama koje trepere sa bioskopskog platna i na omiljenom glumcu Žan Renou koji igra u tom filmu, a koje će ona propustit samo još večeras, tako reče.

– Evo, kaže, sledeći puti obavezno idemo, u dahu izgovara laž i Žiku to obećnje umiruje.

Vera intenzivno gleda tu plavičastu uniformu i tu kapu na Žikinoj glavi i shvata da je mnogo nervira njegova uniforma. Ne samo ta nijansa plave, već i kroj i model i te epolete na košulji i značka na šapci. Ona od rođenja ima odbrambeni stav prema svim uniformama, ozbiljnim vezama, namrgođenim i teškim ljudima. Ja sam stara duša, mislila je, a stare duše su zarobljene u prošlosti. Moram se vratiti jednom u nju da razvežem ovaj gordijev čvor koji joj je ukotvljen još odavno u pupku.

– Večeras izgledaš fabulozno, nastavlja Žika udvaranje, sa još jednim umišljenim trendi opisom. Baš je nervira taj sleng , pokupljen negde po ćoškovima između železničke i autobuske glavne stanice „ Lasta“.

A Vera k“o vera, misli, sve je to zbog tog pogleda koji je usmeren na brdašca podno vrata i o koje se on trenutno sapleo pogledom. Sigurno su ga hipnotisale moje grudi, kikoće se u sebi. I onda pogreši i permutuje redosled brojeva na šifri, pa umesto orbit žvaka, otkuca Durex kondome. Greške je nerviraju, ali je umiri činjenica da Žika nikada ne gleda račun. On bez daha sluša samo njeno treperenje glasnih žica i mahinalno otvara novčanik i vadi novčanice. Kusur nikada nije prebrojao. Zgužvane novčanice stavlja u pregradu svog već ofucanog novčanika. On čeka samo taj trenutak, kada će njegova koža dodirnuti njenu i unapred uživa u tom trenu . I tada obično zatreperi , kada dodirne njenu kožu. Žika voli te male uske uglađene prste koje nikad nije ni držao u svojoj ruci.

Moram biti iskrena i reći, da je Žika jedan izuzetno normalan i fin mladić. Mislim normalan u meri u kojom mu ove okolnosti zemlje u kojoj je rođen i u kojoj živi uopšte dozvoljavaju. Nemojte misliti, da Vera ne poštuje Žiku. Nikako. Ona zna njegovo putešestvije od malog sela ispod Rudnika i nemaštine i cicvare svakoga jutra do jednosobnog iznajmljenog stana na periferiji Beograda. Ona zna i za krpenjaču kao jedinu igračku, zna i za kopanje oranice u cik zore. Zna da je više nemao, nego imao i više bio gladan nego sit. Njegovi jedini pravi, istinski lepi trenuci odvijali su se u staroj oronuloj školi sa tri drugara i sa mladim učiteljem koji je jedinu službu našao baš tu , podno Rudnika. Našao i ostao već četvrtu godinu, a sve zbog tih tužnih dečijih pogleda. Učitelj je bio mlad i plemenitog kova. I nije decu učio samo po programu. Mnogo im je pričao i učio ih je kako da postanu dobri ljudi. Učio je i pričao i o poštenju i dobroti i hrabrosti. Tako je taj Veljko, njegov uča, pričajući razne detektivske priče o Herkulu Poarou, trajno zarazio Žiku. Sledio je odlazak od kuće, pa školovanje u Sremskoj Kamenici. Obuka i odrastanje u hodu, po dužnosti i komandi. Samoću je već nosio u sebi. Da bi je lakše podneo, slike svog života okačio je po zidovima svog malog iznajmljenog stana. Žile je bio svestan svojih mana, ali ne i vrlina. Bio je svestan svoje neambicioznosti koja ga je povremeno žarila po celom telu.
Na drugom kraju grada, Vera je u svom stanu imala dva unapred spakovana kofera i puno srce nade. Sreća je negde dalje od mesta rođenja, mislila je ona. A često te nade i vere odu negde dođavola, ako nema trećeg začina-sreće. Da bi umanjila osećaj samoće, Vera pre spavanja „guta“ razne popularističke ženske časopise i laku literaturu koje prenose znanje o duhu, telu i psihi onoj treperavoj ženskoj. Tražii odgovor na sopstvene greške. I gde je to pa ona pogrešila? Koji je to pogrešan scenario pročitala? Pa onda okrene drugu stranu časopisa, čita, najnoviji simptomi PMS-a, orgazam i kako ga najbolje pripremiti i doživeti, trenutna moda, svedenost formi i boja. Pristojna, privlačna ili izazovno-seksi i kako se oblačiti za sezonu jesen – zima, prikazanoj na najnovijoj Pariskoj nedelji mode. Gde podvući crtu i napraviti rez. Vera vodi računa i o svom telu. Časovi joge. Duge šetnje. Sveže ceđeni sokovi i lan, obavezno lan. Zdravo živi, to joj je moto. Čita o zelenom čaju. Neorganska hrana, možda i to treba uvesti. A da počne na terasi da uzgaja, dve- tri gajbice čičoke, za početak. Opet vrti stranice, lekovitost bilja, čita naglas…. čičoka je dobar izvor kalijuma i fosfora. Kalijum je važan za kontrolu krvnog pritiska, naglas obnavlja gradivo, pravilan rad mišića i srca, regulaciju vode u organizmu ,sadrži kalcijum, magnezijum, gvožđe, vitamine grupe B, C I D. Ima li koji ne sadrži, pita se. Pomalo je i nepoverljiva, naučena da meri dva-tri puta, pa tek” onda da reže.
Slobodan dan je u Verinom stanu. Jutro je. Proteže se kao mačka, izvija kičnu da rastegne sve pršljenove. Savija se u struku. Duboko diše. Opipava četvrtu čakru. Mahinalno joj ruka kreće ispod grudi. Šta je bre sad ovo? Kakva je ovo kvržica, mali pasuljčić? Da li sam ovo imala prošle nedelje? Da li sam se uopšte dodirnula za deo ispod grudi? Vrti se film i pokreti? Masno tkivo? Pomalo i boli. Malo ili puno boli? Ne zna da utvrdi jačinu bola. Zabagovala je. Ali ona redovno ide na preglede. Pomalo je dosadna samoj sebi u toj pedantnosti i mesečnim pregledima i šestomesečnim kontrolama. I šta je sada ovo ? A u kurac krasni , naglas psuje. Psuje uvek kada je nervozna. Tako se brani. Odlazi da radi jogu. To će je smiriti, misli. Bumbar joj zuji u glavi . Nemir. Uradila je i pet Tibetanaca. Neću više da mislim o tom zrnu graška ispod grudi, misli. Ali bumbar leti po periferiji malog mozga i dalje zuji. Sada joj je taj iritantan zvuk duboko u uhu. Sutra ću zakazati pregled, umiruje je sopstvena organizacija i odlučnost. Nabacuje poslove da ne misli.

***

Lenjo jutro. Dom zdravlja u beogradskom prigradskom naselju. Vera sedi i čeka. Klati noge bez takta. Komšinica Nada sa drugog sprata radi kao medicinska sestra u ovom domu zdravlja. Proturiće je, preko reda, tako reče. Zdravstvo, naše zdravstvo, kao uostalom i sve drugo u ovoj zemlji tako funkcioniše, preko reda. Iseliću se. Hitno ću se iseliti, misli Vera, dok čita uputstvo za eventualnu evakuaciju u slučaju požara, okačenu pored ulaza u ordinaciju. Vera, Pavlović Vera, ordinacija dva, čuje se preko razglasa. Doktorka je prima. Preko reda, podrazumeva se. Da nije preko reda, morala bi danima da se bori sa birokratijom i hvatanjem mesta u već od zore punim domovima zdravlja. A imati sreće u današnje vreme prosto je imperativ. Broj pacijenata koji je doktorima nametnut kao dnevna obaveza pregleda i pisanja recepata, prelazi njihove mogućnosti i tera ih bezuslovno da ljude posmatraju kao cifru . Sve biramo, ali nas niko, baš niko.

-Skinite se, reče. Glas joj je siguran. Mora da je sa dobrim prosekom završila fakultet. Samo oni imaju takvu sigurnost, menjam misli kao ploče na gramofonu.

Gleda mi grudi. Kočoperno ih izbacujem. Ponosna sam na njih. Čvrste su i pune. Dobro izgledam za jednu četrdesetjednogodišnjakinju. Hvata ih sa obe ruke, kruži, ubacuje prste u medjupazušni prostor, gleda bradavice, blago stiska. Podignite ruke, kaže. Dodiruje. Hladne su joj ruke. Bradavice se ježe.

-Znate, ja sam lekar opšte prakse, ali vidite Vera, moja je preporuka da se vi hitno uradi prvo mamografija i da se posle toga javite na onkologiju. Nije za igranje, još i to reče. I ko se ovde igra žmurki i klikera, ja ili ona? O čemu ova žena sada priča, pokušavam da joj uhvatim tok reči.

Hvata me za ruku i kao dete izvodi iz ordinacije. Dovodi do šalera i malo glasnije kroz onaj mišiji otvor, govori mojoj komšinici Nadi : Vodi je kod Živane. I ko je sada pa ta Živana? Vrtim u glavi imena svih komšinica iz zgrade. Ne pomaže mi to googlanje po glavi. Mada mi se sviđa, njeno ime. Tako je životno.
Sledeće jutro, budim se tromo. Hladnoća se širi periferijom tela. To je zbog loše cirkulacije, dobijene preko noći, iznenada. Pregled je zakazan kod Živane na onkološkoj klinici u cik zore. Mamografiju sam već uradila jutro pre ovog. Gledam ženu srednjih godina, ne prepoznajem je. A možda se od skoro doselila u našu zgradu? Ne napušta me pomisao da mi samo osoba ženskog pola, bliska može pomoći u ovom periodu. Tako mi piše u horoskopu, u podnaslovu- zdravlje. A sada da li piše bliska ili bliža, ne sećam se baš detalja.Ima karakterističan oblik lica, nepravilan. Pomalo liči na čičoku. I ona me hvata za ruku i vodi po zeleno obojenim hodnicima. Osećam se kao dete. Da li me je majka ovoliko držala za ruku? Pitam se. Uvodi me u zamračenu ordinaciju u dnu dugačkog hodnika. Sedim na hladnoj mušemi. Opet mi se bradavice ježe. Razmazuje mi gel po grudima i prinosi sondu. Vrti oko grudi, jedne , pa druge. Vrti već peti krug. Gleda na monitoru. Ćuti. Nekako, tužno ćuti. Ja teško sada već dišem. Duboko, kao da mi kontroliše kapacitet pluća. Upala mlečnih žlezda, mislim optimistički. Meni se ne dešavaju ružni događaji. Mislim ružni u tolikoj meri. I što nisi rodila? I zašto nisi dojila? Krivim sebe u sebi. Ali, došla sam na vreme. I pre vremena. I ko sada razmišlja o vremenu. I ko sada meri ovo vreme, ja ili neko drugi ? Pre nekoliko dana sam opipala kvržicu, pasuljče. Sedam ili deset jebenih dana. Počinjem opet da psujem u sebi. Diši. Duboko diši. Radim to. Sada me već kljuca sumnja po nervima. Živana ćuti.

– Znate, ovo nije dobro, obraća mi se svedenim umirujučim glasom iskusnog doktora. Nije dobar ni mamograf, nastavlja bez tešenja, kao za sebe.
– Koliko nije dobro? , polako mi se ruši plafon, preskače mi disanje, trokiram kada govorim.
– Toliko da ću vam ja zakazati hitnu operaciju. Hitno je stvarno brza reč, mislim ja.
– A da li ta reč – hitno može da čeka?, pitam doktorku sa životnim imenom. Možda me simbolizam njenog imena spasi u ovom prelomnom životnom trenutku.
– Ne, kratko i odlučno mi reče. Iskusno, da skrati vakum koji se stvorio u prostoru između nje i mene.
– Zvaću vas u toku dana, samo da vidim gde mogu da vas udenem, kaže moja veza.

Izlazim u puni hodnik ćelavih ljudi koji mirno čekaju. Osmehuju mi se saučesnički. Ja bih zaplakala. Možda ipak više od svega vrisnula. Hodam tromo ka autobuskoj stanici . Šta sam ja to pametno u uvom životu uspela da ostvarim? Dete, nema ga ni u petogodišnjem planu. Kako da ga i bude, kada ta želja ide u paketu sa potencijalnim izabranim partnerom ili čovekom mog života. Čovek tvog života, nasmejem se sarkastično sopstvenoj misli. Ma daj, ti si svim svojim mladićima služila kao amajlija.Prava pravcijata amajlija ili talija, ako baš hoćeš. Razgovaram sama sa sobom, naglas. Prolaznici me posmtraju. Posle raskida sa tobom, svi su se oni ženili prvom devojkom koja im je upala u životni međuprostor. Baksuzu jedan neopevani, pljujem se rečima. Papagaji, kuce & mace, pa ni zlatne ribice , nikada nisu prešle tvoj prag. Priznaj sada samoj sebi, kinjim se već, vidim. Nikada nisi ni volela obavezu. I par dobrih prijatelja koji su se održali uradili su to mimo bilo kojeg zakona privlačnosti koje postoji među ljudima. Oni su taj temelj koji drži vaše prijateljstvo. Oni, ne ti. A drvo čempresa što te čeka da ga zasadiš na Mikinom placu i splavarenje Unom sa ekipom iz srednje škole i onih 50 kalemova loze koje još nisi posadila, a obećala si i paraglajding i valjanje u pesku Kopakabane. Koliko će to još vremena da čeka? Doktorka Živana zvala je već sutradan. Hitno je stvarno brza reč.

– Draga Vera, čekam vas u sledeću sredu. Do tada uradite sve analize sa spiska koji sam vam dala, reče mi doktorka.
– Koji papir, koje analize?, počinjem da se gubim. Hvata me sada već panika. A u sebi mislim, saberi se, skupi se, konsoliduj se.
– Šalim se doktorka, slažem je stručno,
– Znam o čemu pričate, vidimo se, rekoh joj, kao da ja umirujem nju, a ne ona mene.

Ne spavan, ne jedem, ne osmehujem se, čak ni ne psujem. Gledam se u ogledalo dok pričam u slengu sa sobom i mrštim se. Skidam brushalter i gledam ih. Gledam ih obe. Ispitivački. Lepe su i pune. Tupa sam. Čitam o tumorima. Jedna ili obe. Rekla je videće na licu mesta. I šta se to vidi tada, na licu? Prebiram misli kao pirinač, a možda mi i ostavi obe, pa odstrani samo deo. Deo čega? Deo mene.
Dok sam se na kolicima vozila do operacione sale, gledala sam u neonke na plafonu i brojala ih. Dvanaest pari neonki sa obe strane hodnika do operacione sale. Dvanaest meseci i dvanaest sorti jakuka i… U sali me sa kolica prebaciju na metalni sto. Hladnoća metalnog stola me boli. Drhtim. Bodrim se. Opet bi plakala, ali ne uspevam. Anesteziolog me zapitkuje neka glupa proceduralna pitanja. Koliko imam kilograma i kada sam rođena i gde živim. Nisam sigurna da sam mu na sve odgovorila. Gubi mi se glas. Nestajem.
U bolničkoj sobi sa pogledom na gradski park, otvaram oči i vidim Žiku koji sedi pored kreveta i drži me za ruku. Scena, baš kao iz dobrih američkih filmova. Naglo je pušta pod pritiskom mog zamagljenog pogleda. Nema uniformu, vidim. Obučen u lepu trava zelenu košulju na kockice, koja se divno uklopila u svetlo zelene zidove bolničke sobe. Lep je, nekako muški lep. Razgovaramo na preskok, kao da igramo lastiš. Ljudi se različito ponašaju u strahu. Neke, kao mene sada, strah dovede do pravog pravcijatog komičara. Humor je način da se čovek ne ubije. Zbijam šale da mi bude lakše. Pričam Žiki neki glupi vic o plavušama, koji sam čula u hodniku. Vic je glup, ali nas dvoje se grleno smejemo.Smeje se kao dečak u crvenim patikama iz moje kaldrmom popločane dorćolske ulice sa kojim sam igrala klikere i delila snove. Smeh me oslobađa straha. Žika mi govori da je izašao iz službe. Gledam ga u usne dok priča. Želi, reče mi u dahu, nešto više od sebe i života. Ide za Indiju, čvrsto je odlučio.
– Hoćeš li sa mnom Vera?, gleda me očima punih nade.
– Indija je baš daleko, opet kupujem vreme.
– I šta bi uopšte u Indiji radili ti i ja, imaš li ideju? pitam ga.
– Sadili đumbir, za početak, osmehnu mi se Žile šeretski.

Uhvatila sam ga za ruku. Imao je divne prste, baš takve, koje se ne odbijaju.

Advertisements

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

2 responses to “ĐUmBIR DeVoJKA

  1. Dobra priča. I pouka.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Мој мали блог

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

Priče o rečima

Odakle dolaze, šta znače, i još mnogo toga

Anton The Fighter

Anton je misteriozni stranac zarobljen u telu dvadesetjednogodišnjaka. Mašta, proze, njegov život.

evoblogamoga

žica na ptici

%d bloggers like this: