ŠesTa ŽENa

kreativneFotografije9
Znate ima takvih dana kada čovek pojede sopstvenu savest. Jer u suprotnom, ako ne pojede on nju, poješće ona njega.Zato, za početak dajte joj vaše nokte. I to one na nogama. Možda joj se zgadi, pa pobegne. U njegovim godinama čutanje je prirodno stanje duše.Samoća je svačija neminovnost.Čista sigurnost kada pojedeš toliko hleba, kolko ga je on pojeo za života.Godinama je već sam. Broji već desetu od kada je iz njihovog zajedničkog života otišla njegova peta žena. Njegove žene su brojeve dobijale po važnosti, a ne po periodu i dužini življenja sa njim. Samo je on znao zašto im je baš taj broj davao. O vremenu je davno prestao da razmišlja. Prestao je i da strahuje. Ni o kome nije ružno mislio, mada im nije ni lepe epitete prišivao. Pričao je staloženo i razgovetno. Brzih se priča pomalo plašio, da se nekako ne izvrnu i krenu protiv njega. Živeo je blizu obale u omalenoj beloj kući. Znate one bele, u kreč obojene morske kuće sa kao čipka rađenim kapijama od kovanog gvožđa i maslinama u dnu bašte. Ostalo mu je još samo malo vere, reče. Nadu je odavno izgubio. Vera da život može biti darežljiv i doneti mu još jedno novo i drago lice sa kojim bi mogao da podeli reči. I jutra. Vreme mu je brzo jelo godine i one su tako brzo nestajale iza krivine. Ponekad je mislio da jednoga dana može doći i nekakav smak sveta. A ako ne dođe, mislio je. Možda se i taj smak prepadnr od mogućeg ishoda. U svom životu je sebi samom poklonio mogućnost da povremeno sam sa sobom priča. Opravdavao je te trenutke svojim ličnim stavom, da može u svom ličnom životu da radi šta on hoće, a ne šta mu se nametne. Pamet ga je dobro služila. Radoznalost još više. Još uvek je parnim danima u nedelji izlazio na pučinu i bacao mreže . Pare od ilova i prodaje ribe nisu mu ni trebale. Imao ih je. I nije ribarenje bilo njegovo zanimanje. Više možda strast. Strast za sobom i svojom prošlošću. A imao je jako puno sreće, Posejdon ga je uvek častio dobrim ulovom još bolje ribe. Irina je bila mlada velegradska glumica, koja je nemanje aranžmana u ovogodišnjoj pozorišnoj sezoni zamenila boravkom u ustupljenoj tetkinoj kući u zalivu pored borove šume. Bilo je to baš malo seoce koje se naslanjalo na omanji ribarski gradić. Utorkom i subotom kupovala je ribu, direktno sa broda i od njega. Zašto baš od čoveka koji i nije izgledao na pravog iskusnog ribara, ne bi vam ni ona mogla sa sigurnošću odgovoriti. Između desetak barki koje su poskakivale i sudarale se međusobno, prišla je prvo njemu i kupila jedan dobar komad brancina. Častila se. Upamtila je taj osmeh u milisekundi. Bio je topao.Topao i iskren osmeh starog ribara sa slamnatim šeširom i maramom oko vrata. Tamno plavom maramom, upamtila je to. Kada je prodao svoju treću ulovljenu ribu toga dana, seo je na čamac i počeo da jede bademe. Lice mu je bilo osunčano i nekako obešeno na krajevima, a oči svetle i uvećane pod tum debelim dioptrijskim staklom . Okvir je bio providan. Pogled, prodoran, jasan. Nakon dve nedelje koje su prošle od prvog pogleda, pozvao ju je kod njega na brodet. Kaže joj, nećeš se pokajati. To je najbolji brodet u zalivu. A možda i dalje. Tog dana, ulovio je, reče joj dobar komad grdobe i rado bi je u paketu i sa osmehom podelio. Dok sam se okrenula na drugu stranu, da potražim odgovor, već sam ga izustila. Shvatila sam. Stare ljubavi se sretnu kada im se šeširi prepoznaju i pozdrave. Stare ljubavi se sreću kada ti ruka padne pored tela pa utrne naprasno iz čista mira. Stare ljubavi se sretnu kada ti korak napravi dodatni iskorak, pa ti život oprosti, kao sudija u basketu prekršaj u napadu. Ali tada moraš da staneš, smiriš loptu i uhvatiš dah. Stare ljubavi se ipak najčešće sretnu, kada ostare. U tim trenucima može se desiti da je neka duša još zelena i ne shvati suštinu u trenutku treptaja oka. Zato mora još jednom da se trepne. Za novi početak. Bela kuća. Kreč bela. Kuća ušuškana stablima čempresa i okružena najzelenijom travom. Na konopcu za veš sušio se ljubičasti peškir. Peškir omanji, za lice, u gornjem uglu sjajnim koncem utkanim simbol mog horoskopskog znaka. Žica je u hladu, ispod masline. Videla sam tamo u uglu bašte i čašu kako sija, zaboravljena, u travi i kožne sandale. Muške sandale. Dve čaše lozovače na stolu i tri mačke u igri. Komšijske mačke. Na maslinu se vešto penje treća mačka. Mačke su sestra i brat i ujak im. Dok mi postavlja tanjir i kašiku osećam pod noktima miris boje. Uljane boje marke Pentart. Štafelaj i boje su u potkrovlju kuće, obojene u kreč belo. Posle dobrog ručka, kao pravi domaćin, kafu je skuvao i stavio pored čaše sa lozom.Odlepila sam dupe od zida, za koji me je prikovao njegov plavi pogled i rukom nehotice oborila čašu. Čaša je stajala na stočiću, pored komode. Provukao je ruku kroz kosu i nasmejao se. Od tada smo počeli da delimo vreme. I ukuse. Vreme su počeli da zauzimaju i zrikavci. Vreme pomame i životnih nagona. Razumećete me. Ostala sam tu noć pod tim krovom. Ostala sam i sledeću. I narednu. Bilo mi je tu mekano i toplo i nekako moje. Kada sam ustala, naše prvo jutro, skuvao mi je kafu, a ja sam stavila moje roze sandale sa svetlucavim kamenčićima pored njegovih. Da razgovaraju. Prepoznale su se. Posle par meseci. Kažem par, jer ne znam im broj. Od susreta sa njim, prestala sam da sabiram i oduzimam dane. Jednog jutra poveo me je do starog grada. U njegovom gradu, na trgu svetog Luke postoji crkva sa dva oltara. Jedan je katolički, drugi pravoslavni. Tu smo jedno drugom rekli da. Bez svedoka i bez službe. Postala sam tako njegova šesta žena. Šesta po broju i toku vremena, a ne po važnosti. Ljudi su nas radoznalo gledali. Bili smo različiti od njih. Odavno sam prestala da gledam tuđe živote. Zato mi nije bilo jasno zašto diraju moj. Ljudi pate od godina, datuma. A ja sam danas zaboravila moj datum rodjenja. Uspeo je da me vine u nebo i posadi na oblak koji se ukotvio iznad njegove kuće. Nije znao koliko može da mi pruži i koliko će biti tu, jer kako reče, bio je na kraju svog puta. I reče mi još i ovo da me nasmeje: – Da mu sve u životu ide kako hoće, kada sve hoće kako neće. Smejala sam se tada njegovoj izjavi. Danas se više ne smejem. Danas sam shvatila suštinu životne ironije. Naša radost nije dugo trajala. Nisam na vreme primetila simptome bolesti. Nisam primetila, jer nisam ni gledala. Vremenom je polako prestao da me se seća. Upitno bi me gledao ležeći onako snenu u krevetu pored njega. Ponekad bi me upitao: – Ko si ti? A ja sam sve više bila višak. Živi višak. Neupotrebljiv. Poklon sa kojim nije znao šta bi. I uostalom i kud bi. Ni ja nisam bas u životu varila ironiju, ali nikad o nama i nisam razmisljala kao o ironiji. Ali ljubav nas često otera u pravo slepilo. Mislim da sam počela da šašavim. Vremenom sam uvidela da sam i samu sebe počela da ubeđujem ko sam. Sa njegovom bolešću gubila sam sopstveno značenje. Izgubila sam ulogu. Do sada, uloge sam učila napamet ili se služila pomoću šaptača. Sada sam samoj sebi ponavljala više puta na dan i ko sam i ko je on i kako se zovu mačke. Komšijine mačke. Odgovore sam uvek držala u rukavu, za njega. I onda ih prosipala, da ne čeka, da ne posumnja.Borila sam se sa vremenom. Nije mi bio saučesnik. Nikako. Bio je ljuti ratnik, natakaren preko puta mene, sa velikom zeljom za pobedom koja je isijavala iz njegovih očiju. Predaja mi nije bila ni na kraj pameti. Od kako sam rodjena volim borbu. Ja za drugaciji život i ne znam. Šljaker po struci, to je moje drugo ime. Zamišljala sam ga u punoj snazi i lepoti. Zamišljala sa širokim ramenima, pravinih crta lica sa pomalo grčkim nosem, koji mu je davao jos više šarma. Sa mišićavim rukama, preplanulog lica i širokim osmehom i snagom koja je privlačila toliko žena koje su se uvek vrtele oko barke . Sa ulovom ili ne, bio je omiljen ribar Polako je kopneo. Odlazio. Nije više ni pričao. NI pitao. Oči su mu odlazile. I pogled. Svakoga dana odlazila sam u jednočasovnu poset. Lokalna bolnica. Kako već izgledaju, bez čaršava i vazduha i bez nade. Iz torbe bi izvlačila svoje najsmešnije lice, pripremljenu za neku komediju. Tekst naučen. Sa očima vlažnim i ispalim rebrima, mislim da me i ne vidi. Tupo gleda u ventilator koji se okreće iznad njegove glave. Bilo je vrelo leto. Znoj mu curi niz obraze. Brišem ga. Polako postajem čovek bez porekla i imena. Uveče stavljam dve šolje kafe pored čašica sa lozom. Razmišljam o odlasku. PISMO KOJE NISAM POSLALA: Juče si otputovao. Ja već osećam čežnju. Duboku čežnju. Rekao si da ćeš se vratiti sledećeg meseca. Da li ću uspeti da te sačekam , razmiđljam naglas. Bole me noge i često ležim. Tupo ležim i gledam u plafon. Plafon je beo kao najbelji oblak. Kada si krenuo dao si mi svoju sliku. Onu u kojoj si bio jođ mlađi sa divnim osmehom i radosti u očima. Da li ćeš se vratiti? Rekao si da ti pišem i pošaljem starinsko pismo poštom. Da pokupi sve ljubavne poruke u velikom poštanskom vagonu dok bude putovalo izmedju naše dve zemlje. Govorimo istim jezikom i pišemo istim pismom. Tako mi je lakše. Poslala sam jedno pismo. Vratilo mi se. Pogrešna adresa, tako piše. Oči su polako počese da me izdaju. Pišem svakoga dana po par redova u svesku sa jakim linijama, kupljenoj u starom gradu. Znaš, tamo gde se prodaju suveniri i gde si mi kupio šolju za kafu. Na tufne. Kada ispišem svesku, poslaću ti je. Ili možda bolje, da te čeka. Mislim da je tako bolje. Čekaćete te pored kožnih sandala koje si zaboravio. Namerno, valjda. U ovoj svesci, biće sve napisano. Ne bi da se ponavljam. A i ako me oči izdaju, pročitaćeš mi ti, pa ću ti reći da li si negde pogrešio i ima li u toj izgovorenoj reči više ili manje čežnje, što život se zove. Biće to sveska moje samoće. U njoj ću misliti o tebi. Ako se jednom vratiš.

Advertisements

About danijelita

Prostorni planer po struci, a fajter, samuraj, žena & majka & kraljica po opredeljenju. Pišem da ne zaboravim.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

jelenadilber

Tragač za zrnom dobra

My corner

Isječci moje životne filozofije, plodovi moje inspiracije, eksplozija mojih misli.

Dakraljic

književnost i srodne teme

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

toofnica

sreća kao inspiracija

Zevsova ćerka

A great WordPress.com site

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Уместо дневника ...

"...И постоји један Божански језик.Саткан од шуштања лишћа,поја птица и жуборења таласа.Има мирисе Божански језик и боју.Бог тим језиком на молбу свакога молитвени одговор даје..."Анастазија-Владимир Мегре

Mandrak72's Blog

Bilo kojeg dana

Orbis Marketing

Orbis Marketing, The Smart Choice

Internal Flame

by Bubazlatica

%d bloggers like this: