Zadržavanje strasti

Nije ovo bilo prvo njihovo odustajanje i pronalaženje. Imali su Dosta i Mile u svom životu više odlazaka i ponovnih spajanja i progutanih litara suza i nekih grubih reči ,ali mnogo više grlenih osmeha i treptućih dodira nego sa nekim drugim slučajnim ljudima koje su sretali u pauzama sopstvene gluposti. Bili su od onih ljudi koji vole da utihnu i odu, da presahnu i nestanu i da kao nabujala voda u proleće ponovo dođu i spoje se. Ima tih, kažem ljudi koji dožive neka nova uzbuđenja kada žena promeni kožu dva puta u godini, pa muškarac dodirne tu novu sa starim mirisom strasti, koja se godinama taložila. (deo priče “Čudni neki dani”-zbirka priča ” Na ivici neba”

Prosejano brašno

Ptica kukavica na zidnom satu koji je stajao iznad kuhinjskih vrata, izlazila je poslednji put tog prepodneva oglašavajući prelazak na drugačije računanje vremena. Rastuće. Nekako u ritmu tog sata i vremena, čulo se sinhronizovano kucanje na šarenim vratima koji je nosio težinu nalepljenog broja 8. Oprezno, nameštajući stopala na spolja, da dobiju što manju površinu škripanja parketa, privukla se vratima i pogledala kroz otvor za znatiželju. Pekarski pomoćnik prebacivao se nervozno sa noge na nogu i krivio glavu u levo. U rukama je držao, savijenim u laktu, kao da drži kakvo dete, kore koje su se prelivale kao slapovi neke reke, a na tim slapovima kao most pružalo se veliko pakovanje pekarskog kvasca./prosejano brašno sa mirisom ušećerenih badema.

Nedelja je.

Farbana plavuša markom Kene 10/1..lakira nokte bojom pink šampanjca, oblači svoju omiljenu subotnju odevnu kombinaciju,seda u kola boje morskih talasa i kreće na ugovoreni dejt. Na kontrolnoj tabli vozila koje joj po godištu može biti dete svetli narandzasta lampica…svraća na prvu pumpu…bezuspešno pritiska daljinski kako bi otvorila rezervoar..radnici na pumpi priskaču..glupa je,misle…a onda posle višeputnog stiskanja dugmića postaju solidarno glupi sa njom..Plavuša sa tirkiznom šnalom na desnoj strani glave koja ima ulogu da smiri neobuzdani pramen odlučuje da nastavi svoj subotnji put…kola klize po neravnom putu beogradske periferije…lampica sija jače ili je to od zalaska sunca,misli..kola idu još neko vreme i onda naglo staju..uspela je još samo naglo u desno da okrene volan..
Ĉovek u sjajno crnoj košulji sedi za šankom i pije svoje drugo pivo..Povremeno pogleda na veliki ekran..Nemci su poĉeli bolje da igraju..možda i pobede..Baca pogled na mobilni..nema poruke..počinje da surfuje po fb…gleda slike žene sa kojom ima ugovoren dejt…malo je masnija i nekako preterano srećna..on je navikao ipak na one male vrckave crnke..al’ ajd da udovolji kumi koja je za ovu osunčanu ženu rekla da je pravi pogodak. Dok poručuje treće pivo vidi kraičkom oka da ga dva bademasta oka posmatraju kroz intenzivnije treptaje…šalje poruku ćerci koja je ostala kod kuće da gleda utakmicu..da li je sve u vinkli kod tebe? Dete mu vraća umirujuću poruku..Bademaste oči poĉinju da igraju i opasno mu se približavaju..on još jednom pali telefon i gleda u poruke,kojih nema..zatim isključuje telefon..bademaste oĉi su na korak od njegovog lica.
Plava kosa u nedeljno jutro deluje kao osušena trava..žgužvana je i izlomljena na nekom sivom jastuku..pokupio ju je drug iz škole koji je na lokalnom putuu video kako u naletu besa šutira felne..odveo je u neki lokalni bircuz da gleda utakmicu sa njegovim ortacima sa posla..posle petog piva misli da je povraćala na lakovane cipele ortaka iz škole..ali samo misli..U krevetu se sada nalazi sama,a krevet nije njen..Vrata od sobe otvara ortak iz škole sa pitanjem..hoćeš kafu? A ona tupo pita..Da li su pobedili juče Nemci?..
Za to vreme isprepletan sa minijaturnom dzepnom venerom leži u nepoznatom krevetu čovek koji je juče čekao poruku i sada razmišlja..da li da upali telefon ili ne…nedelja je.

Drvo

Hodala je, a onda je naprasno sela, skupila ruke u svoje malo krilo kao lastavica kada se gnezdi i oborila ramena. Naspram stolice u visini očiju bilo je okačeno krivo ogledalo, okićeno kovanim bršljanom kao kakva ograda. Pogledala se. Zbunjeno je gledala sadržaj svoga pogleda. Znala je ona da žena u ovim prezrelim godinama može da pobeli preko noći, ali ne i to, da joj se duboke bore urežu oko usana kao zimske oranice. Čekala je još jedno vreme da odraz u ogledalu promeni sliku. A onda se stresla i naglo ustala, tako da se stolica strovalila uz jaki prasak. Dugo je sama, predugo. Crni mali pas, koji je spavao u svojoj korpi otvorio je samo jedno oko i podigao samo jedno uvo. Drugo mu je bilo gluvo. Po ležernom meškoljenju može se zaključiti da je već navikao na tupe tonove i čudne pokrete svoje gazdarice .

O zagrljaju i drugim snovima

Vazduh je imao težak poluprozirni sjaj iščekivanja. Tada čovek, moj čovek, stade pred mene. Nasmeja se. I bi mi čudno nešto u tom pogledu i izrazu lica, ali se i ja nasmejah, da umirim nemir.
Tada mi na perfektnom italijanskom reče:
Benvenuto, bella donna /iz moje priče O zagrljaju i drugim snovima

Telo

-Dragi Tiko, sada mu se inspektor obrati nadimkom. Mislim da neću prekršiti pravila službe ako vam kažem, da je ceo slučaj jedna zavrzlama u koju ste slučajno upali. Iz službe su mi javili da je to vaše pismo bilo svakodneno korišćeno u prepisci između vaše bake i njene dobre stare prijateljice. Jedne stare otmene Engleskinje sa roze šeširom na glavi i zlatnim paspulima opšivenim “CoCo Shanel” kostimom na sebi, sa kojom je vaša baka ispijala nedeljne čajeve i razmenjivala kulinarske recepte. Moram naglasiti da je ta stara dama potomak jedne još starije grofovske porodice iz Škotske. A znate kako to obično ide. Takve porodice hoće da iznedre neke čudne potomke, sa još čudnijim seksualnim opredeljima. To mu dođe kao neka kazna, šta li već, ubaci inspektor. Pretpostavka je da je vaša baka u kovertu ubacila ( koje se nalazi kod nje već dvadesetak godina, a sa vašim imenom i prezimenom adresiranim na poleđini, koje se jedva primećuje od bledila i godina) I poslala svojoj otmenoj engleskoj prijateljici neki recept. Unuk dotične, koji je bio kurir u ovoj prepisci, uzeo je dati koverat, misleći da se u njemu nalaze novci. Koverat je stavio u zadnji džep svojih uglačanih dendi pantalona. Kada se našao sa svojim vremešnim ljubavnim partnerom u tom otmenom hotelu, koverta mu je ispala iz džepa. Kovertu je našla sobarica te večeri kada je pronašla i telo golog mrtvog sera u krevetu. Kovertu je bacila u korpu pored ulaznih vrata. Pretpostavka je da je ubistvo učinjeno u afektu. Ljubavnom afektu. Kada su otvorili koverat u njemu se nalazio savršeni recept za tradicionalnu srpsku sarmu sa suvim svinjskim rebrima . To im je bio prvi trag. I jedini.

Dok je ispraćao plavog čoveka sa malim ušima i zaključavao donju bravu, pomislio je da mu je inspektor dao savršenu ideju za nedeljni ručak. Tiho se ušunjao u spavaću sobu i legao pored toplog ženskog tela.

Čaj od majčine dušice

 

Sedim cirkam rakiju uz jutarnju kafu i razmišljam…rutina je bitna, nema ništa bolje u krizno vreme nego znati kada je čemu red. Ne možeš onda pogubiti ni sebe ni druge. A pogubila bih se sigurno da živim sama. Ovako sam srećna što se čudovište     (od milja nazvan čudo od mog deteta) vratilo letos iz Amerike i upisao studije u Beogradu. Ovo pišem vama, jer on ovaj tekst neće i ne sme videti. U suprotnom sam eliminisana, precrtana, izbrisana i izopštena iz života sopstvenog deteta. Trebali smo pre ove pošasti kupiti kera, prođe mi glavom. Živim na dubokoj periferiji belog grada. Ta činjenicama bi me obično spasila u vreme letnje žege, kada Novi Beograd u betonu gori. Kod mene na periferiji je uvek bio dobar vazduh za spavanje I temperature niža za 4-5C. Živim pored šume. Preciznije dodirujem šumu i znam joj svaki put.

Ispod  moje terase jutros minimum desetak kera i vlasnika. Pas bi u ovom trenu bio pravi  pogodak za svakog od nas. Alibi za šetanje. Ovako sedi I ćuti, mislim se i bacaj đubre u vreme policijskog časa I prkosi plavcima u civilu, sakrivaj se iza žive ograde, juri ka šumi kao Indijanci iz plemena Tarahumara kada ti se trči ili hoda. Zove drugarica. Podnosim joj jutarnji izveštaj. Izašlo pet bišona, dva labradora, jedan džek rasel, dva usvojena, tri u teranju, četri mužjaka,

– Mnogo smo bre ispale glupe što onu tvoju dobru ideju nismo realizovali? Šta nam je falilo da odemo na taj kurs za šišanje pasa, ponesemo par dobrih makaza i kupimo kartu u jednom pravcu. Pridružimo se deci u USA i bogdanasvidi. Ovako, ostaše nam seminari, sajtovi, pisanja i brisanja. Imaš neku novu ideju u vreme korone, pitam?

– Pa šta znam, jedino neku pogrebnu opremu da šijemo, sa inicijalima, ili preslikačima sa licem blagopočinuvšeg… to ti je večita stvar.

***

Dok završavam razgovor, jednim uhom hvatam priču iz male sobe. Ovu decu su sjajno profesori organizovali. Predavanje preko internet ima svojih prednosti. Na njima mogu I roditelji da učestvuju. Eto na primer ja, ja uvek slušam predavanje iz psihologije. Da, istina je  I stalno nešto dobacujem i htela bi da se živo uključim u diskusiju oko raznih zanimljivih tema

-Pitaj je molim te, kako neki ljudi imaju bolji opažaj od drugih? Evo npr ja, ja bolje organizujem osete u glavi.

-Danijelaaaaa…viče sinak.

          Ne vredi da čekam dalja predavanja, neće mi uslišiti želju u ubaciti me u online diskusiju sa profesorkom psihologije, a ovi drugi predmeti iz ekonomije mi nikada nisu “ležali”. Izlećem u nabavku. Nabavka osnovnih potrebština u gradu u doba pandemije ne izgleda zanimljivo. Ili možda drugima izgledamo zanimljivo. Masa ljudi sa rukavicama I maskama na usvojenoj udaljenosti od dva metra čeka ispred supermarket, apoteka, pošta, mesara. I čeka. I to ume da traje do granica pucanja. Dok stojim u redu ispred mesare, neko me zagrli sa leđa (a moraš imati dobar raspon ruku da bi mene zagrlio) okrenem se i vidim nju, moju Gagu. Pulmologija, intezivna nega, prva linija fronta COVID 19. Već punih mesec dana bez prekida radi. Ima alergiju na skafander, ali radi. Bože, kako smo se grille.

***

          Šta spremiti za ručak. Čuveno pitanje koje se generacijski prenosi u porodici Nenadić.

-Bože kako smo se ugojili, viče čudo dok uvaljen sedi I igra igrice. A ja mislim jednom I mene bog da pogleda, da pokažem svetu, region I lokalu koji sam ja Steva Karapandža I da jednom za veka izađem iz senki mojih dragih. Ovaj karantin je bio taj pravi trenutak, da moje umeće izađe na videlo dana. Da postanem poznata kao kuvarica Daca, jer poznata po pisanoj reči teško da ću biti ( a baš sam se trudila).     Ako ste se 70tih i 80tih hranili po BG restoranima Grmeču,Trandafiloviću,Resavi,Košuti,Oraču, hranila vas je moja baba Grozda, glavni kuvar. Moja majka bila je opet sjajni majstor za šporetom.Tu ljubav prema kuhinji nasledio je moj brat Miloš .Danas mu pošaljem sliku nekog novog jela. Kažem našla sam kod Milje ( pošto ja važim za internet domaćicu) neku teletinu na burgundijski način. Ima više alkohola u njoj nego što sam ja popila za mesec dana, kažem mu flambirala sam sa viskijem, jbg nisam imala vinjak.

– jel ti to pričaš o onom viskiju koji je dvadeset godina star, što je ćale ostavio za spešl događaje?

– Eee taj brate, danas mu je neki spešl trenutak.

 

***

          Svakoga dana u 15 časova na TV daje se izveštaj o aktuelnoj epidemiološkoj situaciji u Srbiji. Psujem na sav glas. Nenormalni mi i ovi i oni. Krajnji stadijum, pričam sa “delimično pametnim” televizorom. Mora, mora, reč koju ponavljaju često. Ne volim reč “mora”. Jer brajko, nema više u mom životu  moranja. Mora samo da se rikne, a bitan je samo put do toga.Ulazi Uroš u sobu.Vidi penim.

• Gospođo,molim vas bez nasilja, ubijanja, preteranih emocija, složenih zapleta, scenskih efekata. Namigne mi i izađe iz sobe da ne gleda otvorenu vilicu majke mu hraniteljke.

***

Zvoni neko. Brzi pogled na špijunku. Moj dobri komšija stoji podbočen kao Ovčarsko kablarska klisura

– Imaš hlor?

– imam bre reserve za dva puta normalnu i dva puta ponovljenu koronu.

-Ti si bre nenormalna, ne dozivaj je.

-Ja ću danas da obrišem ceo sprat I stepenište, a ti stavi natopljen sunđer na ulaz. Natopi ga dobro hlorom, čuješ.

-Čujem bree sve, Moram I do zdrave hrane, kažem mu dok cedi džoger. Rešila sam danas da  kupim kilo čaja od majčine dušice. Leči bre afte I kandidu, akne, bubuljice, proliv, al najviše za smirenje. Pa da podelim po stanu 50gr svakome. Kažu da povoljno deluju na neurotransmitere. Kada se dobro spoje, naprave bolju komunikaciju u mozgu.

-A ti kupuj ako si luda. Šta će njima dobri spojevi u glavi?

***

U vreme izolacije čitam svašta, prebacujem se sa bigrafije  Urugvajskog predsednika Pepea na opersku pevačicu Anna Netrebko, gledam i proučavam starosnu piramidu zemlje mi Srbije, tražim kuće po Kosmaju koje bi iznajmila na 3 dana. Da samo ležim na travi i ne pomeram se sa vlažne zemlje. Nemaš ti tih para, dobacuje Urke. Namerno, da me otrese od ideje. Gubim osećaj i za pare. Imam valjda nešto na kreditnoj kartici. Kartica valjda važi još do maja. Jedemo  ono što nemamo, rekao bi moj sin, budući ekonomista koji me uvek pogleda ispod oka kada dođem natovarena belim biorazgradivim kesama. Opet kupuješ na veresiju. Jbg, to je usađeni deo mentalnog sklopa ljudi sa Balkana. Gledam I neka uputstva kako ošišati kuče u 8 koraka, gledam i najnoviju kolekciju Givenchy Spring 2020, čitam studije kako se osloboditi hrkanja, straha, mrava.

***

– Zove brat, pita čudovište, Gde je keva?

-Eno je ide po zgradi, gore-dole,vežba

• A ti šta radiš?
• Trbušnjake
• Znači kod vas je stigao poslednji stadijum korone, zaključi moj predobri brat

 

Onda je dotrčao do nas, pošto živi blizu, a I ima što bi sportisti rekli  ”još snage u nogama I plućima. Stao na vrata da proveri brojno stanje i da nisam nedobog od silnih fizičkih vežbi opandrknula.

A koliko je elegantnije rešenje bio meteor, reče sebi u bradu. I ode.

 

 

 

 

ČOVEK KAO ENDEMSKA VRSTA

 

 

Na vratima stana sa kojima je bio okačen broj 16, tik ispod samog broja po sredini belila i teško obojenog drveta stajala je čitulja. Slova na čitulji bila su ispisana zvaničnim pismom gradske pogrebne ustanove „Lucida Bright“, podebljana i sa veličinom slova 16. Ram je bio kitnjast, slika crnobela, osenčena. Slika nije ličila na lik čoveka koji je živeo u tom stanu.

 ***

Devojka je disala u ritmu priče koje je slušala od čoveka koji je sedeo preko puta nje. Čovek je bio u uniformi. I druga dvojica nepoznatih ljudi koji su nepomično stajali iza stolice bili  su u identičnoj uniformi kao i čovek koji je sedeo. Devojka je imala na sebi laganu haljinu boje patlidžana. Čovek u uniformi je sada ćutao. Devojka se ljuljala napred nazad na škripavoj staroj drvenoj stolici. Rubovi našivenih karnera su se uvrteli oko nogara stolice. Žuljala su je čvornovata kolena koje je stezala jedno o drugo, pokušavajući da ne jaukne i zacvili. Čovek je skinuo kapu, pa je vrteo u krug kao po nekoj isctanoj nemirnoj osi koja mu se urezala u sećanje. Pričao je sada opet bez zadrške. Lola je pokušavala da ga ne sluša. A onda joj naglo iz dubine stomaka krenu tuga. U trenu skoči i obori stolicu. Jureći do toaleta i držeći obe ruke na ustima da zadrži sadržaj povraćke udari laktom o dovratak. Od udarca se malo zatetura. Čovek u uniformi je i dalje mirno sedeo i čekao. Želeo je da što pre napusti ovaj stan na dubokoj periferiji grada. Nije se osećao dobro, zidovi su ga gušili i znoj mu je curio niz kičmu.

Posle dugog umivanja Lola još jednom pogledala svoj odraz u ogledaju. Skupi krajeve mokre kose i duboko udahne . Vukući noge po uglačanom parketu tiho je sela preko puta nepoznatog čoveka u uniformi sastavljajući reči bez i jednog tona patetike i tuge rekla:

• Znači kažete tako, vojnik, poseban, izuzetan, redak. Nekakav specijalan zadatak
• . Čovek u uniformi ponovi za Lolom reč specijalan. Ta reč, specijalno joj je vibrirala u vazduhu. I nema ga više, kažete. Sada tu tišinu posle čovekovog nestajanja izgovori još tiše.

***

 

Sedeći u mraku na istoj drvenoj stolici gde su je ostavili ljudi u uniformi sa informacijom da se on neće vratiti, pred očima su joj iskakale poluvidljive epizode. Uverena da će reči povratiti svoja izgubljena značenja ako budu mirovala u dubokoj tišini dugog neizgovaranja, povukla se u muk i prepustila tugu ćutanju.

Pre dve godine, na koti koja je gledala na Dunav, iznad jednog od manastira na Fruškoj Gori upoznala je Tiku, Tihomira. Mesecima se već lomatala po toj planini popisujući endemske vrste flore i faune, kao pripravnički posao koji je dobila u Institutu za zaštitu životne sredine. Na jednom  uskom šumskom  putu meandrirajući i tražeći ugroženog gorocveta     ( Adonis vernalis), saplela se se o Tikine cipele. O gorocvetu je tog trenutka prestala da razmišlja. Čovek visok kao hrast i na prvi pogled retka vrsta muškarca kao Pančićeva omorika. Uz vino joj je otkrio da je majstor borilaćke veštine „Fudokan“. Sa strašću je pričao o razlici između „ tvrde“ i „meke“ sile. Pričao kako se ljudi razlikuju po pogledu i koraku. Imao je zlatne ruke, radio je duboreze po narudžbini, ikonostase, gradio vinarije i sanjao o jednom ličnom podrumu vina.

O ovom drugom, tajnom poslu Lola je saznala danas. Pokušala je da shvati reči i razveže čvor. Pokušala je da opet dozove svog čoveka. Pokušala je da makar na tren dozove mir. Polako je u glavi odvezivala klupko. Shvatila je iz priče, Tika je bio i spoljni saradnik DB-a. Sada je dozivala sećanje i vraćala ga na njihove dane i jutra i probala da dozove makar jedan pogrešan njegov korak koji bi ga odao. Ništa. Za ovih par godina zajedničkog saživota, Lola nikada nije posumnjala u njega i njegove reči. Posao mu je bio kao neka dobra krimi serija, pomisli Lola. Pozovu te i ti tako u mračnoj noći sediš u upaljenim kolima i pališ cigaru za cigarom, slušaš neki  jeftini narodnjak, jer si u nekoj zabiti bez signala. Hladno je i nekako je ježeće. Noć je uhvatila mesec za uši i ne pušta. Zora čeka, ali još nesviće od straha koji se oseća. On čeka i sluša noć kako šišti.Srce pumpa jače kada ti pozvoni telefon i neki teški glas kaže…kreni. Posle jedne takve opisane intervencije u nekoj tajnoj akciji, Tika je potpuno je nestao sa lica zemlje. Sada su joj upravo saopštili. Kažu nestao, propao, iskočio. Jednostavno čoveka više nema. I to što su joj ljudi u uniformi ispričali danas mora da ostane u ovoj sobi. Njihovoj sobi. I to su joj rekli. Pošto vojnik nije imao bliskih rođaka, izveštaj je primila Lola.  Na izveštaju koji su joj podmetnuli u vidu požutelog papira i zavodnog pečata od tog dana stajalo je da je Tika podlegao povredama prilikom žestoke tuče koja se odigrala u diskoteci    „Cufika“ u Malom Iđošu, u omanjoj vojvođanskoj varošici na nekom ekstremističkom koncertu .

Uzela je kutiju čajnih kolutića i hladnu turšiju. Stavila ispred sebe i počela naizmenično da stavlja u usta, ne osećajući više ukuse.

Na stolu je stajao test za trudnoću. Dve crvene crte su se  još uvek rumenele kao krv na suncu.

 

 

 

Nebo boje pomorandžine kore (buvljak u doba humanizma i renesanse)

Na dva koraka od lifta stoje išarana zubom vremena vrata, protkana slivajućim kao kakav vodopad nijansama bele koja se spirala tokom ovih dvadesetak godina kraja dvadesetog veka. Na njima crnim flomasterom direktno na farbu bilo je ukrivo napisano samo prezime.

***

Nalaktila se na crvljivu dasku prozora, razbacala svoje krupne ruke po limenom opšivku i razmišljala kako miriše more. Ona nikada nije bila na moru. Ona ne zna ni koliko je kilograma soli potrebno staviti na obalu da bi ga more progutalo i bilo dovoljno slano da pecka dok se baškariš u njemu. Ona ne zna da li more pecka, tako su joj rekli. To je upamtila. Zna samo da danas nebo ima boju pomorandžine kore i da vazduh miriše na crvene muškatle.

Prošle su već godine od kada ju je napustio onaj njen ubogi nesretnik sa kojim je provodila zemaljske dane. Kratko su bili zajedno, brzo je nekako iskoračio i ostavio je da se snalazi u ovom surovom svetu. Govorila mu je da ne puši krdžu i da ide kod doktora kada je počeo da se davi od onog suvog kašlja, što joj je snove rasturao kao kakav vetar. Pa bi se pred zoru onako neispavana, sećala kako je  sa svojih petnaet godina napustila skopsku Šutku i sa tim svojim nesretnikom krenula na sever.A nmogo ga je volela. Mogli su ostati i u Nišu, ali su ih neki veseli muzikanti spakovali kao sardine i povezli ka predgrađu belog grada. Seća se tog prvog susreta sa jakim svetlima grada. Zaljubila se u trenu u sve njegove nijanse. Ciganima nije puno ni trebalo za sreću i osmeh, oni se rađaju sa lakoćom. Prebirajući pasulj za današnji ručak mislila je da je imala sreće što joj je baš on, taj njen Ćira, ušetao u život. Pobeći od kuće sa mnogo starijim momkom tako daleko, gde ne poznaješ nikog i gde ni tvoj ciganski jezik ne sliči ovome ovde, bilo je za Anku prava avantura. Ćira je srećom imao zanat u rukama, a i nije bio od onih njinih što samo prose i ništa ne rade. Otac ga je naučio da pripitomi gvožđe, kako da mu priđe i da ga spaja i kuje. Kada su našli svoj prvi smeštaj u nekim radničkim barakama, otišao je sledeće jutro i tražio posao. Dobio ga je za jedan dan u lokalnoj fabrici koja je prodavala cevi. Sa dolaskom u grad, brzo su im nekako i deca došla. U godini dana oboje. Prvo je ćerka unela radost u kuću, a pred Novu godinu zvezdano nebo  ugledao je i sin. Ćira im je dao imena po svojim roditeljima. Anka se nije bunila što je nije pitao za mišljenje, ona ih je zvala kako je ona želela, po svojem ćeifu. Dani su se kotrljali, žena se polako prilagođavala na sutone i nova jutra. Kada joj je prvo dete krenulo u školu, krenula je i ona za njim, u večernju. Davno je odlučila da njena deca neće biti neznalice, a ni ona sa njima. Učlanila se u mesnu biblioteku i krenula da se oblači znanjem.

       Ćira je ubrzo, posle nesastavljenih mesec dana bolesti umro i ostavio je samu sa decom. Pored dece, ostavio joj je gorak ukus u ustima, selektivnu amneziju, sladak miris pod nepcima, lepo sećanje, ružne obrise, inat i malu penziju da ne skapaju od gladi. Od tog jutra počele je deci da čita bajke. Svakoga dana po tri. Mašta im je zamenjivala slatko od šljiva i kocku šećera. Od te mašte će njene deca porasti, tako je odlučila.

       Deca su polako stasavala, odrastala i prilagođaval se vremenu, a ona je čitala i iznova čitala stare knjige. Gutala znanje, očima upijala informacije i  čekala svako novo jutro podbočena u slovo „F“  sa nekim novim problemom, novim strahom, ali i željom da uspe baš tog i svakog novog dana.

***

       U jedno nedeljno šuntavo jutro, bez obrisa i boja, pozvonio  je žuti telefon. Telefon je šuštao kao more, veza iz daljine ličila je na glas njene treće po redu sestre, koja je pobegla sa nekim mađarskim Ciganinom samo zato što je svirao čardaš najleše na svetu. U Italiji je reče, pita za njenu dušu (jer Cigane samo duša zanima) kako je i da li još peva i igra? Reče da nju polako izdaje glas i noge, ali da para ima sve više. Ušla je u biznis, reče tu stranu reč sa lakim latinskim naglaskom.Nudi pomoć. Anka se hvata za pomisao, nije joj važno šta nudi, razmišlja o deci i nekoj narednoj boljoj večeri. Treća sestra joj tada reče da ima za prodaju puno balskih haljina i kostima iz pozorišta, koje je dobila na dar od neke senilne grofice. Pa nastavi da priča u svom nedovršenom stilu, kako ove Italijanke nisu više kao što su nekad bile i da samo valjda, tako je čula, ove kinđuraske haljine mogu ovde, u ovom Ankinom gradu, što svaku robu prima, na buvljaku da prođu. Pa joj ponovi opet nekako umekšano, kaže tako je čula. Anka je više nije slušala. Videla je sada već novu šansu, koju joj je nebo i njen ubogi Ćira sedeći gore verovatno poslao. Pristala je na pomoć. Već narednog jutra, Biba, tako se zvala treća sestra, po nekom belom kombiju koji je vozio mađarske Cigane za Budimpeštu poslala joj je tri velike, kao televizor, kutije balskih haljina.

        Anka se brzo snašla, kao i svi Cigani. Sastavila je pet kutija kartonskih, jačih, uzela traku, vezala ih da ne beže, stavila preko maramu, belu kao sneg i nehajno pobacala haljine, šarene kao duga, po tom improvizovanom štandu. Naučila je kada je vreme za beg od kiše i prevaranata. Bežala je i ona kao i ovi njeni saputnici od kontrole, od lokalnih šefova, hoštaplera. Naučila je da opstane. Pored njenog već sada utvrđenog mesta, u ovoj hijerarhiji šarenila, prodavao je knjige sedi starac koga su zvali „Profa“. Kada bi prodala haljinu, Anka je obavezno od Profe kupovala knjigu, dve. Zaljubila se na prvo gledanje knjige o arhitekturi. Jednom je kod Profe našla knjigu o životu najpoznatijih arhitekata. Pažnju joj je privukao čarobni Frenk Geri. Od tog trena rešila je da upiše dopisnu školu arhitekture. Sa tom željom vratila se brže nego drugim danima i pozvala prvu komšinicu iz stana do nje, Valentinu,  sa kojom je često divanila i pušila na lulu . Ona će joj pomoći, znala je.

***

Anka je stavila dve šoljice mirišljave vruće  kafe na šareni okrugao sto i između šoljica kristalnu kuglu. Više  očiju bolje vide, a i čuju, pomislila je. Kugla je bila jedina uspomena koju je ona ponela iz roditeljskog doma, uvijenu u neku staru krpu. Iskreno, neplanirano i kradom, ali ko je tada mislio o tome. Kuglu je po običaju porodice nasleđivalo najstarije žensko dete. Anka to nije bila, zato joj se verovatno ništa i nije prikazivalo u kugli. Mada je negde verovala da će se jednom i njoj prikazati kakav odgovor. Ona i Valentina bi sedele nedeljom, pile kafu i zapitkivale nemu kuglu razna pitanja na koje su već znale odgovor. Onda bi Anka komšinici pričala kako je direkti potomak  kraljice od Sabe, možda čak i arhitekte F.L.Wrayta, na čemu joj se Valentina smejala od srca. Anka bi se prvo malo ljutila, ali je i ona ubrzo počinjala da se smeje, jer biti kraljica i nije neko delo u životu.

Sin je jedno jutro došao i rekao da ide  sa nekim muzičarima u Beč. Biće prvi ciganski Džejms Braun ( James Brown ), tako je odlučio. Ćerka je gledajućui brata, sledeće jutro odlučila da ode kod one treće sestre, tetke u Italiju. Anka ih je gledala setno. Ptičići su krenuli da napuštaju svoja gnezda. Šta će ona u svojoj samotinji, pomisli.

***

Sledeće nedelje, dok su pile kafu, Valentina joj ponudi da radi kao dopisni arhitekta za mesečni časopis za koji je  i ona pisala i objavljivala astrološke tekstove. Dok je prinosila  crni napitak usnama, kugla zasija prvo jednom slabo, da bi drugi put opisala celo sazvežđe Velikog medveda. Anka poskoči, cokne jednom, pa još jednom da joj ne ponestane dah. Obliznu vrhove usana i sa osmehom punim mašte pristade na Valentinunu ponudu. Jer kugla ne sme da se laže, tako joj je majka rekla.

Valentina Trifunović

 

Njena vrata su zelena, nekako šareno zelena, koju imaju četinari i listopadno drveće, nepravilno pobacani po obronku brega. Kada im priđeš, osetiš miris drveta posle kiše. Miris kakve smole, koja je zagrlila stablo i zaspala u reljefu kore. Otvor za pregled događanja na hodniku bio je zlatkaste boje, kao Sunce. Oko otvora su bile pravilno iscrtane sve planete u nizu /Merkur, Venera, Zemlja, Mars, Jupiter, Saturn, Pluton, Neptun i Uran/

***

Broj na vratima njenog stana, četrnaest, prati je u stopu. Razmišlja o tom broju naglas dok gleda neku nezanimljivu natalnu kartu i kroz dim se naginje da bolje vidi aspekte, pa se vraća u rikverc da ušuška leđa i još malo razmišlja. Rođena u sredu, na taj 14 dan, drugog meseca u godini. Valentina ili Trifunka da se zove, razmišljali su njeni. Neka bude Valentina, zaključili su stari kum i deda. Sveti Trifun, zaštitnik njene kuće je već stajao u drugom njenom obeležju, prezimenu.

Kada je bila mala, jednog vikenda, ušla je slučajno u onu staru telefonsku kabinu, koja se nalazila u desnom hodniku od šalter sale lokalne pošte i sela na pod. Gledala je kao hipnotisana u te male otvore za prste iza kojih su stajali brojevi. Onda bi ritmički, da ne prekida šaltersku službenicu u pauzi između „sledeći“ ustajala i stavljala svoje male prstiće u te otvore i pokušavala da okrene krug. Dok su je majka i tetka dozivale i zapomagale, Valentina je gledala krugove i znala već tada da će je savršenstvo tog geometrijskog oblika dovesti do rešenja. Uzela je neiskorišćeni dvodinar  koji je stajao u donjem otvoru zidnog telefona i stavila u džep. Toga dana je prvi put došla u grad, posle par godina  koje je provela u druženju sa bosim nogama i kokošima na selu kod babe.

Klijent kome  trenutno radi horoskop  rođen je kao i ona, na dan četrnaesti. Nisu se videli, nisu se poznavli, ali joj je on tako prepoznatljivo zvučao. Narudžbinu je dobila preko e-mail. Namiče svoje zelene naočare boje morskog grebena, gleda u iscrtani krug i gleda u krugu te druge krugove i simbole i već sada vidi da je čovek laže. Lepo je laže. Ili joj nije dao tačno vreme njegovog zemaljskog udaha i plača ili nije bilo tačno mesto njegovog rođenja. Ima dobru imaginaciju, neku pritajenu teskobu. Kamen kakav. U četvrtom zodijačkom znaku zvanom Rak, pod sjajem leta mu leži podznak i blista zvezda Sirijus. Jupiter mu se vidi samo u obrisima, Mars je bio na pola stepena udaljen od Meseca, a Venera u silaznoj putanji. Mars u izgonu, kaže naglas, pa izbaci dim kroz nos. Ovaj ume žestoko da oprosti, ali i da naudi.

Zvrči telefon, zove je drugarica:

• Mene opet svrbe sise, kaže to tako brzo, kao da će je svrab proći sa brzinom izgovora.
• Ma to ti je sve od gipsa, prebaci na šalu Valentina
• A reci ti meni, a da krenem valerijanu zajedno sa bromom da pijem, mislim možda kod mene izazove suprotan efekat, ono kao popravi mi libido. Možda s“ obzirom na moj hormonski disbalans i urođeno pomanjkanje ženskih hormona nekako i odreagujem.
• Probaj
• Ma tebi je lako. Šta ako probam , pa mi se sve izmuti kao kakav šejk, pa još i napadnem deda Dobricu u liftu
• Bokte, tebi ovde udruženi ni Jupiter i Venera ne mogu pomoći.
• To ti pričam, sada već zarozanim glasom završi drugarica razgovor.

 

Dok je noge savijala, onako sedeći u neku pletenicu, Valentini pade u sećanje Majka. Majčina majka. Seti se njenih ruku i raspuštene kike. Valentina nije imala drugare i lastiš. Odrasla je na groblju.Odrasla berući božure sa petog groba od ujakovog i bacajući sitne bele kamenčiće po stazi. Majka bi stavila ružu na grob, sela preko puta sinovljeve slike na kameni opseg i puštala pletenicu da se rasplete. Gledala bi tako dugo satima tu crnobelu sliku, dok joj se oči ne zamagle i prva suza ne krene. Tada bi se okretala ka svojoj unuci, tražila je pogledom i blago, da ne remeti tišinu grobljanskog mira ispitivala o novim slovima koje je tog dana omaleno dete naučilo čitajući sa nadgrobnih ploča. Sedele bi tako, ona i majka na groblju dok veče ne pojede svetlost. A dani, dani  su bili isti, samo se Valentina svakog sledećeg jutra budila sa nekim novim naučenim slovom. Na klupi pored topole, koja je izbacivala mace koje su joj se lepile po kosi, omaleno dete naučilo je da čita. Mnogo ranije od druge dece. Na groblju je od čudnih priča dobila strah od vode, dubine i zlih ljudi.

***

       Valentina pogleda svoje bele noge, kao sneg bele sa  pravilnim prstima i išaranim noktima. Svaki nokat je imao svoju priču i drugačiju boju. Na svakom noktu je bila iscrtana jedna zvezda. Da li zvezde donose odgovore, pitala se. Ona je imala sreće, jer je verovala u zvezde. Dok je radila solare i natale, klijentima, pisala je za časopise. Pisala za slavu i nezaborav. Od slave ionako nije imala novaca. Zvrči joj opet telefon. Zove je lektor:

• Val, (tako ju je skraćeno zvao lektor) u donjem redu, trećeg pasusa ti se potkrala greška, idi brzo ispravi. Sećaš li se šta smo rekli za glasovne promene i gubljenje suglasnika T :

podatAK – podaci
zadatAK – zadaci
napitAK -napici (ovo je specijalitet mnogih karta pića po mnogim kafićima i kafanama. Prosto se iznenadim kad vidim da je napisano bez T)
lutAK -luci
kutak – kuci
metAK – meci
letAK -leci
patAK – paci (može valjda i patkovi, negde smo već pričali o tome)
batAK – e, ovde nije baci, nego bataci, ovde A ostaje.
Samo da ti kažem, može i znaci i znakovi, s tim što je oblik množine “znaci” neodređen, a “znakovi” određen. Na primer, ne postoje astrološki znaci, već samo znakovi (zna se tačno koliko ih je i kako se zovu), zatim saobraćajni znakovi, “Znakovi pored puta”. Nasuprot njima su “znaci” kao neodređen oblik: “znaci bolesti”,”znaci na koje život ukazuje”. Inače, kad se pravi množina u sličnim primerima, dešavaju se sledeće glasovne promene: od reči otpadak za množinu dodajemo nastavak “i” – otpadak+i (dobili smo otpadaki; prvo se desi palatalizacija) – otpadaci (sad ide nepostojano a) – otpadci (sad jednačenje konsonanata po zvučnosti) – otpatci (sad gubljenje suglasnika; ta glasovna promena zove se još i – uproščavanje suglasničkih grupa) – otpaci. To je pravilno napisana reč koju dobijamo na kraju. (ovo da se nauči, a ne da se brlja, makla od Milje Lukić)

Val pojuri da brzo ispravi grešku. Lektor je nepogrešivo, čak nekako predvidljivo, znao gde bi mogla da nastane slovna ili gramatička omaška. Valjda zato što je volela da pleše sa slovima.

Telefon opet neumorno zvoni. Javlja se klijent kome trenutno radi natalnu kartu. Traži usmenu konsultaciju. Pada dogovor za sutra veče.

***

Besana noć,budi se sva u vodi. Mokra do pola glave, sa kosom koja se umrsila u pravilnim pramenovima i napravila joj nekakvu maramu na glavi. Do kasno je radila, mučila se sa tom natalnom kartom i tim klijentom koji joj je bio tako poznat. Venera mu je napadnuta od Saturna. On ima neke lične barijere i izolacije, premoren je od davanja, pogrešnih emocija, udaljavanja. Njega ljubav boli. Kao da se već godinama muči i juri tu neku samo njemu znanu ljubav, a ona mu zmiče. Imao je tako teške neke kvadrate i planete, koje su pojele njeno dobrojutro. Pije tabletu protiv bolova. Uzima uvijenu cigaru iz koje ispada duvan po krajevima i gleda kroz prozor. Lokalni piljar opet ima novog dečka. Stoji pored gajbica sa krompirom i namiguje mu. Ovaj mu se osmehuje, krišom. Komšija sa prvog sprata se sapleo i opružio u sopstvenoj veličini. Dok se pridizao Valentina primeti da nosi najlon čarape. Osmehnu se. Pekarka u beloj kecelji  stajala je pored staklenog izloga, tačno preko puta nje i pušila cigaru iz koje je isto kao i njoj ispadao uvijen duvan kao trunje. Val je pogleda bolje. Iznad usana crnio joj se trag neobrijanih brkova. Udahnu joj jednom težak vazduh svakodnevice i zatvori prozor za sobom.

Pozvonio je tri puta kratko, samo sa jagodicama, sasvim nežno. Tačno na vreme. Vremenska preciznost oslikavala je njegovu ličnost, koju je Val već pročitala iz karte. U prostor je ušao čovek, koji je svojom veličinom skoro ispunio ulazna vrata. Lica ovalnog sa malo više podignutim jagodičnim kostima, ustima koje su sakrivali čekinjasti brci i brada, koja se nekako neravnomerno širila po licu. Kosu je vezao u mali rep. Drveni hilandarski krst virio mu je oko vrata. Nosio je naočare. Seo je preko puta nje i čekao. Čekao je da joj kaže. Nije puno pričao, samo se onako uglovima usana osmehivao. Valentina se okrenula ka ekranu i počela da čita znake, konjukcije, aspekte. Bila je tačna, i veoma opisna u izlaganju. On je bio strpljiv. Pustio ju je da priča. Njen glas ulazio mu je u uši, pore, srce. Onda je ona, da prekine šarenilo sopstvenog glasa, stala i okrenula se ka njemu. Pogledala ga je direktno u beonjaču i osetila nemir. On i nije došao zbog horoskopa, prođe joj. Došao je ovde da ostane i prekine traganje. Naglo je ustala, da prekine gustinu vazduha u prostoriji. Stolica se zateturala i dugo vrtela u vazduhu. Popila je čašu vode i vratila se u sobu. Na njenom krevetu ležao je klijent raspuštene kose, koja mu se uvrtela u pramenovima kao neka marama. Duboko uronjen u san i u miris njene posteljine, koju je čekao vekovima.