ČOVEK KAO ENDEMSKA VRSTA

 

 

Na vratima stana sa kojima je bio okačen broj 16, tik ispod samog broja po sredini belila i teško obojenog drveta stajala je čitulja. Slova na čitulji bila su ispisana zvaničnim pismom gradske pogrebne ustanove „Lucida Bright“, podebljana i sa veličinom slova 16. Ram je bio kitnjast, slika crnobela, osenčena. Slika nije ličila na lik čoveka koji je živeo u tom stanu.

 ***

Devojka je disala u ritmu priče koje je slušala od čoveka koji je sedeo preko puta nje. Čovek je bio u uniformi. I druga dvojica nepoznatih ljudi koji su nepomično stajali iza stolice bili  su u identičnoj uniformi kao i čovek koji je sedeo. Devojka je imala na sebi laganu haljinu boje patlidžana. Čovek u uniformi je sada ćutao. Devojka se ljuljala napred nazad na škripavoj staroj drvenoj stolici. Rubovi našivenih karnera su se uvrteli oko nogara stolice. Žuljala su je čvornovata kolena koje je stezala jedno o drugo, pokušavajući da ne jaukne i zacvili. Čovek je skinuo kapu, pa je vrteo u krug kao po nekoj isctanoj nemirnoj osi koja mu se urezala u sećanje. Pričao je sada opet bez zadrške. Lola je pokušavala da ga ne sluša. A onda joj naglo iz dubine stomaka krenu tuga. U trenu skoči i obori stolicu. Jureći do toaleta i držeći obe ruke na ustima da zadrži sadržaj povraćke udari laktom o dovratak. Od udarca se malo zatetura. Čovek u uniformi je i dalje mirno sedeo i čekao. Želeo je da što pre napusti ovaj stan na dubokoj periferiji grada. Nije se osećao dobro, zidovi su ga gušili i znoj mu je curio niz kičmu.

Posle dugog umivanja Lola još jednom pogledala svoj odraz u ogledaju. Skupi krajeve mokre kose i duboko udahne . Vukući noge po uglačanom parketu tiho je sela preko puta nepoznatog čoveka u uniformi sastavljajući reči bez i jednog tona patetike i tuge rekla:

• Znači kažete tako, vojnik, poseban, izuzetan, redak. Nekakav specijalan zadatak
• . Čovek u uniformi ponovi za Lolom reč specijalan. Ta reč, specijalno joj je vibrirala u vazduhu. I nema ga više, kažete. Sada tu tišinu posle čovekovog nestajanja izgovori još tiše.

***

 

Sedeći u mraku na istoj drvenoj stolici gde su je ostavili ljudi u uniformi sa informacijom da se on neće vratiti, pred očima su joj iskakale poluvidljive epizode. Uverena da će reči povratiti svoja izgubljena značenja ako budu mirovala u dubokoj tišini dugog neizgovaranja, povukla se u muk i prepustila tugu ćutanju.

Pre dve godine, na koti koja je gledala na Dunav, iznad jednog od manastira na Fruškoj Gori upoznala je Tiku, Tihomira. Mesecima se već lomatala po toj planini popisujući endemske vrste flore i faune, kao pripravnički posao koji je dobila u Institutu za zaštitu životne sredine. Na jednom  uskom šumskom  putu meandrirajući i tražeći ugroženog gorocveta     ( Adonis vernalis), saplela se se o Tikine cipele. O gorocvetu je tog trenutka prestala da razmišlja. Čovek visok kao hrast i na prvi pogled retka vrsta muškarca kao Pančićeva omorika. Uz vino joj je otkrio da je majstor borilaćke veštine „Fudokan“. Sa strašću je pričao o razlici između „ tvrde“ i „meke“ sile. Pričao kako se ljudi razlikuju po pogledu i koraku. Imao je zlatne ruke, radio je duboreze po narudžbini, ikonostase, gradio vinarije i sanjao o jednom ličnom podrumu vina.

O ovom drugom, tajnom poslu Lola je saznala danas. Pokušala je da shvati reči i razveže čvor. Pokušala je da opet dozove svog čoveka. Pokušala je da makar na tren dozove mir. Polako je u glavi odvezivala klupko. Shvatila je iz priče, Tika je bio i spoljni saradnik DB-a. Sada je dozivala sećanje i vraćala ga na njihove dane i jutra i probala da dozove makar jedan pogrešan njegov korak koji bi ga odao. Ništa. Za ovih par godina zajedničkog saživota, Lola nikada nije posumnjala u njega i njegove reči. Posao mu je bio kao neka dobra krimi serija, pomisli Lola. Pozovu te i ti tako u mračnoj noći sediš u upaljenim kolima i pališ cigaru za cigarom, slušaš neki  jeftini narodnjak, jer si u nekoj zabiti bez signala. Hladno je i nekako je ježeće. Noć je uhvatila mesec za uši i ne pušta. Zora čeka, ali još nesviće od straha koji se oseća. On čeka i sluša noć kako šišti.Srce pumpa jače kada ti pozvoni telefon i neki teški glas kaže…kreni. Posle jedne takve opisane intervencije u nekoj tajnoj akciji, Tika je potpuno je nestao sa lica zemlje. Sada su joj upravo saopštili. Kažu nestao, propao, iskočio. Jednostavno čoveka više nema. I to što su joj ljudi u uniformi ispričali danas mora da ostane u ovoj sobi. Njihovoj sobi. I to su joj rekli. Pošto vojnik nije imao bliskih rođaka, izveštaj je primila Lola.  Na izveštaju koji su joj podmetnuli u vidu požutelog papira i zavodnog pečata od tog dana stajalo je da je Tika podlegao povredama prilikom žestoke tuče koja se odigrala u diskoteci    „Cufika“ u Malom Iđošu, u omanjoj vojvođanskoj varošici na nekom ekstremističkom koncertu .

Uzela je kutiju čajnih kolutića i hladnu turšiju. Stavila ispred sebe i počela naizmenično da stavlja u usta, ne osećajući više ukuse.

Na stolu je stajao test za trudnoću. Dve crvene crte su se  još uvek rumenele kao krv na suncu.

 

 

 

Nebo boje pomorandžine kore (buvljak u doba humanizma i renesanse)

Na dva koraka od lifta stoje išarana zubom vremena vrata, protkana slivajućim kao kakav vodopad nijansama bele koja se spirala tokom ovih dvadesetak godina kraja dvadesetog veka. Na njima crnim flomasterom direktno na farbu bilo je ukrivo napisano samo prezime.

***

Nalaktila se na crvljivu dasku prozora, razbacala svoje krupne ruke po limenom opšivku i razmišljala kako miriše more. Ona nikada nije bila na moru. Ona ne zna ni koliko je kilograma soli potrebno staviti na obalu da bi ga more progutalo i bilo dovoljno slano da pecka dok se baškariš u njemu. Ona ne zna da li more pecka, tako su joj rekli. To je upamtila. Zna samo da danas nebo ima boju pomorandžine kore i da vazduh miriše na crvene muškatle.

Prošle su već godine od kada ju je napustio onaj njen ubogi nesretnik sa kojim je provodila zemaljske dane. Kratko su bili zajedno, brzo je nekako iskoračio i ostavio je da se snalazi u ovom surovom svetu. Govorila mu je da ne puši krdžu i da ide kod doktora kada je počeo da se davi od onog suvog kašlja, što joj je snove rasturao kao kakav vetar. Pa bi se pred zoru onako neispavana, sećala kako je  sa svojih petnaet godina napustila skopsku Šutku i sa tim svojim nesretnikom krenula na sever.A nmogo ga je volela. Mogli su ostati i u Nišu, ali su ih neki veseli muzikanti spakovali kao sardine i povezli ka predgrađu belog grada. Seća se tog prvog susreta sa jakim svetlima grada. Zaljubila se u trenu u sve njegove nijanse. Ciganima nije puno ni trebalo za sreću i osmeh, oni se rađaju sa lakoćom. Prebirajući pasulj za današnji ručak mislila je da je imala sreće što joj je baš on, taj njen Ćira, ušetao u život. Pobeći od kuće sa mnogo starijim momkom tako daleko, gde ne poznaješ nikog i gde ni tvoj ciganski jezik ne sliči ovome ovde, bilo je za Anku prava avantura. Ćira je srećom imao zanat u rukama, a i nije bio od onih njinih što samo prose i ništa ne rade. Otac ga je naučio da pripitomi gvožđe, kako da mu priđe i da ga spaja i kuje. Kada su našli svoj prvi smeštaj u nekim radničkim barakama, otišao je sledeće jutro i tražio posao. Dobio ga je za jedan dan u lokalnoj fabrici koja je prodavala cevi. Sa dolaskom u grad, brzo su im nekako i deca došla. U godini dana oboje. Prvo je ćerka unela radost u kuću, a pred Novu godinu zvezdano nebo  ugledao je i sin. Ćira im je dao imena po svojim roditeljima. Anka se nije bunila što je nije pitao za mišljenje, ona ih je zvala kako je ona želela, po svojem ćeifu. Dani su se kotrljali, žena se polako prilagođavala na sutone i nova jutra. Kada joj je prvo dete krenulo u školu, krenula je i ona za njim, u večernju. Davno je odlučila da njena deca neće biti neznalice, a ni ona sa njima. Učlanila se u mesnu biblioteku i krenula da se oblači znanjem.

       Ćira je ubrzo, posle nesastavljenih mesec dana bolesti umro i ostavio je samu sa decom. Pored dece, ostavio joj je gorak ukus u ustima, selektivnu amneziju, sladak miris pod nepcima, lepo sećanje, ružne obrise, inat i malu penziju da ne skapaju od gladi. Od tog jutra počele je deci da čita bajke. Svakoga dana po tri. Mašta im je zamenjivala slatko od šljiva i kocku šećera. Od te mašte će njene deca porasti, tako je odlučila.

       Deca su polako stasavala, odrastala i prilagođaval se vremenu, a ona je čitala i iznova čitala stare knjige. Gutala znanje, očima upijala informacije i  čekala svako novo jutro podbočena u slovo „F“  sa nekim novim problemom, novim strahom, ali i željom da uspe baš tog i svakog novog dana.

***

       U jedno nedeljno šuntavo jutro, bez obrisa i boja, pozvonio  je žuti telefon. Telefon je šuštao kao more, veza iz daljine ličila je na glas njene treće po redu sestre, koja je pobegla sa nekim mađarskim Ciganinom samo zato što je svirao čardaš najleše na svetu. U Italiji je reče, pita za njenu dušu (jer Cigane samo duša zanima) kako je i da li još peva i igra? Reče da nju polako izdaje glas i noge, ali da para ima sve više. Ušla je u biznis, reče tu stranu reč sa lakim latinskim naglaskom.Nudi pomoć. Anka se hvata za pomisao, nije joj važno šta nudi, razmišlja o deci i nekoj narednoj boljoj večeri. Treća sestra joj tada reče da ima za prodaju puno balskih haljina i kostima iz pozorišta, koje je dobila na dar od neke senilne grofice. Pa nastavi da priča u svom nedovršenom stilu, kako ove Italijanke nisu više kao što su nekad bile i da samo valjda, tako je čula, ove kinđuraske haljine mogu ovde, u ovom Ankinom gradu, što svaku robu prima, na buvljaku da prođu. Pa joj ponovi opet nekako umekšano, kaže tako je čula. Anka je više nije slušala. Videla je sada već novu šansu, koju joj je nebo i njen ubogi Ćira sedeći gore verovatno poslao. Pristala je na pomoć. Već narednog jutra, Biba, tako se zvala treća sestra, po nekom belom kombiju koji je vozio mađarske Cigane za Budimpeštu poslala joj je tri velike, kao televizor, kutije balskih haljina.

        Anka se brzo snašla, kao i svi Cigani. Sastavila je pet kutija kartonskih, jačih, uzela traku, vezala ih da ne beže, stavila preko maramu, belu kao sneg i nehajno pobacala haljine, šarene kao duga, po tom improvizovanom štandu. Naučila je kada je vreme za beg od kiše i prevaranata. Bežala je i ona kao i ovi njeni saputnici od kontrole, od lokalnih šefova, hoštaplera. Naučila je da opstane. Pored njenog već sada utvrđenog mesta, u ovoj hijerarhiji šarenila, prodavao je knjige sedi starac koga su zvali „Profa“. Kada bi prodala haljinu, Anka je obavezno od Profe kupovala knjigu, dve. Zaljubila se na prvo gledanje knjige o arhitekturi. Jednom je kod Profe našla knjigu o životu najpoznatijih arhitekata. Pažnju joj je privukao čarobni Frenk Geri. Od tog trena rešila je da upiše dopisnu školu arhitekture. Sa tom željom vratila se brže nego drugim danima i pozvala prvu komšinicu iz stana do nje, Valentinu,  sa kojom je često divanila i pušila na lulu . Ona će joj pomoći, znala je.

***

Anka je stavila dve šoljice mirišljave vruće  kafe na šareni okrugao sto i između šoljica kristalnu kuglu. Više  očiju bolje vide, a i čuju, pomislila je. Kugla je bila jedina uspomena koju je ona ponela iz roditeljskog doma, uvijenu u neku staru krpu. Iskreno, neplanirano i kradom, ali ko je tada mislio o tome. Kuglu je po običaju porodice nasleđivalo najstarije žensko dete. Anka to nije bila, zato joj se verovatno ništa i nije prikazivalo u kugli. Mada je negde verovala da će se jednom i njoj prikazati kakav odgovor. Ona i Valentina bi sedele nedeljom, pile kafu i zapitkivale nemu kuglu razna pitanja na koje su već znale odgovor. Onda bi Anka komšinici pričala kako je direkti potomak  kraljice od Sabe, možda čak i arhitekte F.L.Wrayta, na čemu joj se Valentina smejala od srca. Anka bi se prvo malo ljutila, ali je i ona ubrzo počinjala da se smeje, jer biti kraljica i nije neko delo u životu.

Sin je jedno jutro došao i rekao da ide  sa nekim muzičarima u Beč. Biće prvi ciganski Džejms Braun ( James Brown ), tako je odlučio. Ćerka je gledajućui brata, sledeće jutro odlučila da ode kod one treće sestre, tetke u Italiju. Anka ih je gledala setno. Ptičići su krenuli da napuštaju svoja gnezda. Šta će ona u svojoj samotinji, pomisli.

***

Sledeće nedelje, dok su pile kafu, Valentina joj ponudi da radi kao dopisni arhitekta za mesečni časopis za koji je  i ona pisala i objavljivala astrološke tekstove. Dok je prinosila  crni napitak usnama, kugla zasija prvo jednom slabo, da bi drugi put opisala celo sazvežđe Velikog medveda. Anka poskoči, cokne jednom, pa još jednom da joj ne ponestane dah. Obliznu vrhove usana i sa osmehom punim mašte pristade na Valentinunu ponudu. Jer kugla ne sme da se laže, tako joj je majka rekla.

Valentina Trifunović

 

Njena vrata su zelena, nekako šareno zelena, koju imaju četinari i listopadno drveće, nepravilno pobacani po obronku brega. Kada im priđeš, osetiš miris drveta posle kiše. Miris kakve smole, koja je zagrlila stablo i zaspala u reljefu kore. Otvor za pregled događanja na hodniku bio je zlatkaste boje, kao Sunce. Oko otvora su bile pravilno iscrtane sve planete u nizu /Merkur, Venera, Zemlja, Mars, Jupiter, Saturn, Pluton, Neptun i Uran/

***

Broj na vratima njenog stana, četrnaest, prati je u stopu. Razmišlja o tom broju naglas dok gleda neku nezanimljivu natalnu kartu i kroz dim se naginje da bolje vidi aspekte, pa se vraća u rikverc da ušuška leđa i još malo razmišlja. Rođena u sredu, na taj 14 dan, drugog meseca u godini. Valentina ili Trifunka da se zove, razmišljali su njeni. Neka bude Valentina, zaključili su stari kum i deda. Sveti Trifun, zaštitnik njene kuće je već stajao u drugom njenom obeležju, prezimenu.

Kada je bila mala, jednog vikenda, ušla je slučajno u onu staru telefonsku kabinu, koja se nalazila u desnom hodniku od šalter sale lokalne pošte i sela na pod. Gledala je kao hipnotisana u te male otvore za prste iza kojih su stajali brojevi. Onda bi ritmički, da ne prekida šaltersku službenicu u pauzi između „sledeći“ ustajala i stavljala svoje male prstiće u te otvore i pokušavala da okrene krug. Dok su je majka i tetka dozivale i zapomagale, Valentina je gledala krugove i znala već tada da će je savršenstvo tog geometrijskog oblika dovesti do rešenja. Uzela je neiskorišćeni dvodinar  koji je stajao u donjem otvoru zidnog telefona i stavila u džep. Toga dana je prvi put došla u grad, posle par godina  koje je provela u druženju sa bosim nogama i kokošima na selu kod babe.

Klijent kome  trenutno radi horoskop  rođen je kao i ona, na dan četrnaesti. Nisu se videli, nisu se poznavli, ali joj je on tako prepoznatljivo zvučao. Narudžbinu je dobila preko e-mail. Namiče svoje zelene naočare boje morskog grebena, gleda u iscrtani krug i gleda u krugu te druge krugove i simbole i već sada vidi da je čovek laže. Lepo je laže. Ili joj nije dao tačno vreme njegovog zemaljskog udaha i plača ili nije bilo tačno mesto njegovog rođenja. Ima dobru imaginaciju, neku pritajenu teskobu. Kamen kakav. U četvrtom zodijačkom znaku zvanom Rak, pod sjajem leta mu leži podznak i blista zvezda Sirijus. Jupiter mu se vidi samo u obrisima, Mars je bio na pola stepena udaljen od Meseca, a Venera u silaznoj putanji. Mars u izgonu, kaže naglas, pa izbaci dim kroz nos. Ovaj ume žestoko da oprosti, ali i da naudi.

Zvrči telefon, zove je drugarica:

• Mene opet svrbe sise, kaže to tako brzo, kao da će je svrab proći sa brzinom izgovora.
• Ma to ti je sve od gipsa, prebaci na šalu Valentina
• A reci ti meni, a da krenem valerijanu zajedno sa bromom da pijem, mislim možda kod mene izazove suprotan efekat, ono kao popravi mi libido. Možda s“ obzirom na moj hormonski disbalans i urođeno pomanjkanje ženskih hormona nekako i odreagujem.
• Probaj
• Ma tebi je lako. Šta ako probam , pa mi se sve izmuti kao kakav šejk, pa još i napadnem deda Dobricu u liftu
• Bokte, tebi ovde udruženi ni Jupiter i Venera ne mogu pomoći.
• To ti pričam, sada već zarozanim glasom završi drugarica razgovor.

 

Dok je noge savijala, onako sedeći u neku pletenicu, Valentini pade u sećanje Majka. Majčina majka. Seti se njenih ruku i raspuštene kike. Valentina nije imala drugare i lastiš. Odrasla je na groblju.Odrasla berući božure sa petog groba od ujakovog i bacajući sitne bele kamenčiće po stazi. Majka bi stavila ružu na grob, sela preko puta sinovljeve slike na kameni opseg i puštala pletenicu da se rasplete. Gledala bi tako dugo satima tu crnobelu sliku, dok joj se oči ne zamagle i prva suza ne krene. Tada bi se okretala ka svojoj unuci, tražila je pogledom i blago, da ne remeti tišinu grobljanskog mira ispitivala o novim slovima koje je tog dana omaleno dete naučilo čitajući sa nadgrobnih ploča. Sedele bi tako, ona i majka na groblju dok veče ne pojede svetlost. A dani, dani  su bili isti, samo se Valentina svakog sledećeg jutra budila sa nekim novim naučenim slovom. Na klupi pored topole, koja je izbacivala mace koje su joj se lepile po kosi, omaleno dete naučilo je da čita. Mnogo ranije od druge dece. Na groblju je od čudnih priča dobila strah od vode, dubine i zlih ljudi.

***

       Valentina pogleda svoje bele noge, kao sneg bele sa  pravilnim prstima i išaranim noktima. Svaki nokat je imao svoju priču i drugačiju boju. Na svakom noktu je bila iscrtana jedna zvezda. Da li zvezde donose odgovore, pitala se. Ona je imala sreće, jer je verovala u zvezde. Dok je radila solare i natale, klijentima, pisala je za časopise. Pisala za slavu i nezaborav. Od slave ionako nije imala novaca. Zvrči joj opet telefon. Zove je lektor:

• Val, (tako ju je skraćeno zvao lektor) u donjem redu, trećeg pasusa ti se potkrala greška, idi brzo ispravi. Sećaš li se šta smo rekli za glasovne promene i gubljenje suglasnika T :

podatAK – podaci
zadatAK – zadaci
napitAK -napici (ovo je specijalitet mnogih karta pića po mnogim kafićima i kafanama. Prosto se iznenadim kad vidim da je napisano bez T)
lutAK -luci
kutak – kuci
metAK – meci
letAK -leci
patAK – paci (može valjda i patkovi, negde smo već pričali o tome)
batAK – e, ovde nije baci, nego bataci, ovde A ostaje.
Samo da ti kažem, može i znaci i znakovi, s tim što je oblik množine “znaci” neodređen, a “znakovi” određen. Na primer, ne postoje astrološki znaci, već samo znakovi (zna se tačno koliko ih je i kako se zovu), zatim saobraćajni znakovi, “Znakovi pored puta”. Nasuprot njima su “znaci” kao neodređen oblik: “znaci bolesti”,”znaci na koje život ukazuje”. Inače, kad se pravi množina u sličnim primerima, dešavaju se sledeće glasovne promene: od reči otpadak za množinu dodajemo nastavak “i” – otpadak+i (dobili smo otpadaki; prvo se desi palatalizacija) – otpadaci (sad ide nepostojano a) – otpadci (sad jednačenje konsonanata po zvučnosti) – otpatci (sad gubljenje suglasnika; ta glasovna promena zove se još i – uproščavanje suglasničkih grupa) – otpaci. To je pravilno napisana reč koju dobijamo na kraju. (ovo da se nauči, a ne da se brlja, makla od Milje Lukić)

Val pojuri da brzo ispravi grešku. Lektor je nepogrešivo, čak nekako predvidljivo, znao gde bi mogla da nastane slovna ili gramatička omaška. Valjda zato što je volela da pleše sa slovima.

Telefon opet neumorno zvoni. Javlja se klijent kome trenutno radi natalnu kartu. Traži usmenu konsultaciju. Pada dogovor za sutra veče.

***

Besana noć,budi se sva u vodi. Mokra do pola glave, sa kosom koja se umrsila u pravilnim pramenovima i napravila joj nekakvu maramu na glavi. Do kasno je radila, mučila se sa tom natalnom kartom i tim klijentom koji joj je bio tako poznat. Venera mu je napadnuta od Saturna. On ima neke lične barijere i izolacije, premoren je od davanja, pogrešnih emocija, udaljavanja. Njega ljubav boli. Kao da se već godinama muči i juri tu neku samo njemu znanu ljubav, a ona mu zmiče. Imao je tako teške neke kvadrate i planete, koje su pojele njeno dobrojutro. Pije tabletu protiv bolova. Uzima uvijenu cigaru iz koje ispada duvan po krajevima i gleda kroz prozor. Lokalni piljar opet ima novog dečka. Stoji pored gajbica sa krompirom i namiguje mu. Ovaj mu se osmehuje, krišom. Komšija sa prvog sprata se sapleo i opružio u sopstvenoj veličini. Dok se pridizao Valentina primeti da nosi najlon čarape. Osmehnu se. Pekarka u beloj kecelji  stajala je pored staklenog izloga, tačno preko puta nje i pušila cigaru iz koje je isto kao i njoj ispadao uvijen duvan kao trunje. Val je pogleda bolje. Iznad usana crnio joj se trag neobrijanih brkova. Udahnu joj jednom težak vazduh svakodnevice i zatvori prozor za sobom.

Pozvonio je tri puta kratko, samo sa jagodicama, sasvim nežno. Tačno na vreme. Vremenska preciznost oslikavala je njegovu ličnost, koju je Val već pročitala iz karte. U prostor je ušao čovek, koji je svojom veličinom skoro ispunio ulazna vrata. Lica ovalnog sa malo više podignutim jagodičnim kostima, ustima koje su sakrivali čekinjasti brci i brada, koja se nekako neravnomerno širila po licu. Kosu je vezao u mali rep. Drveni hilandarski krst virio mu je oko vrata. Nosio je naočare. Seo je preko puta nje i čekao. Čekao je da joj kaže. Nije puno pričao, samo se onako uglovima usana osmehivao. Valentina se okrenula ka ekranu i počela da čita znake, konjukcije, aspekte. Bila je tačna, i veoma opisna u izlaganju. On je bio strpljiv. Pustio ju je da priča. Njen glas ulazio mu je u uši, pore, srce. Onda je ona, da prekine šarenilo sopstvenog glasa, stala i okrenula se ka njemu. Pogledala ga je direktno u beonjaču i osetila nemir. On i nije došao zbog horoskopa, prođe joj. Došao je ovde da ostane i prekine traganje. Naglo je ustala, da prekine gustinu vazduha u prostoriji. Stolica se zateturala i dugo vrtela u vazduhu. Popila je čašu vode i vratila se u sobu. Na njenom krevetu ležao je klijent raspuštene kose, koja mu se uvrtela u pramenovima kao neka marama. Duboko uronjen u san i u miris njene posteljine, koju je čekao vekovima.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

skype

 

Predsednik kućnog saveta je veče pre kiše stavio nalepnicu sa prezimenom podstanara na ulaznim vratima stana broj 13. Pošto su mu ruke podrhtavale, oznaka je postavljena malo ukrivo. Na njoj piše jednostavnim starinskim fontom samo prezime.

***

Novi je dan kreno u pohode i porobljavanje zelene boje, koja se kao mlado lišće prosulo po rubovima svakodnevne rutine. Ravnici je oduvek falio taj sveži vazduh koga je visina imala u izobilju. Čak je i eho koji se pružao sa severa uspevao da se nekako nametne tom gradskom brežuljku i da ga porobi svojim zvukom. Vreme pre jutra ume tu škripu eha da dovede do savršenstva. Sveže je, koža mu se ježi. Bulji u ekran. Divan lik poznate ženske osobe treperi u uglu ekrana.

Spustio je ruku među noge i blago protljao svoje nadolazeće zadovoljstvo. Oduvek se ložio na njene usne. Sada je nešto pričala, ali on je isključio zvuk i samo je pratio talasanje njene gornje usne koja se nekako uvek brže pomerala od donje, mesnatije i za nijansu tamnije. Ona je pričala, a njemu više to nije bilo važno. Još malo i njene usne neće mu biti zanimljive. Rekla je jednog kišnog  jutra da ga voli. I već sledećeg uhvatila prvi jutarnji let za sever. Sada zove zbog tuge, hladnoće, želje, sećanja. I očekuje podršku.

Na stolu pored računara stoji beli presavijeni papir.Dok ona pomera ramena i namešta bratelu koja joj je pala sa desnog ramena, brzim potezima crtam travu koja niče i oblak u obliku zmaja. Na gornjem uglu papira nacrtao sam sopstveni osmeh koji viri iza drugog ćoškastog ugla ulice koju presecaju crvene trole. Olovka B3 bila je polu osušena, ali ja sam i dalje žvrljao.

***

Ispred vrata stajala su tri najbolja ortaka i držali kao dete zagrljeno pivo sa kojih se cedila rosa.Od kako je Buljavog napustila devojka, svake srede dolaze na čašicu razgovora, pljuvanje ekrana dok igra neki drugorazredni klub i obavezno pivo. Večeras je Liga Šampiona.

Dok je Buljavi spremao neku laganu klopicu, ortaci su se rasporedili kao slobodni strelci po uglovima male uštirkane sobe, na čijem je severnom zidu dominirao ekran veličine omanjeg bioskopskog platna.

• Matori, daj neku krpu, ovaj Slinavi je opet prosuo penu po stolu. Udarila ga opet vrućina u glavu.
• Ti Slinavi zalepi macolu na tu ćelu, nije mu ostao dužan.

Lapica i Kreza se pogledaše ispod oka i prasnuše u smeh. Slađan, od milja nazvani Slinavi, nadimak je vukao još iz predškolskog perioda, bio je trapav i smotan do daske.Vukao je noge i bio uvek nekako usporen i trom.

• Matori, se sećaš onog Barry iz Australije, što je bio kod nas u razredu samo jednu godinu, što nam je svima na odmoru kupovao sladoled. Bokte, taj pretrči ulicu i uzme trideset sladoleda.
• Sećam se, šta sa njim?
• Šta šta je sa njim, ti nikada nisi obavešten, jbt igra australijski fudbal i najbolji je igrač lige, a bio nekako sav sitan, kržljav, noge u nekom raspletu, pogled nekako skrenut.
• Smotani obično nešto pametno urade u životu, poklopi ga Buljavi.
• „se sećaš kako smo ga ložili da je sasvim u redu svakoj devojčici iz drugog razreda da priđe i da je poljubi
• ..koliko je samo nesretnik dobio šljaga, konstatuje Lapica

– E, a sve zaboravljam da vas pitam šta je sa Smrdom?

– Zabole ga, potpisao pod stare dane ugovor sa nekim nižerazrednim moldavskim  fudbalskim klubom. Sada plete Moldavke i pije najbolja vina.

– A gde je Kifla?

– Ako nije na nekom teškom robijaškom poslu i tuče kamenje, onda verovatno još vara babe i dede po Lozani.

-Idem sutra na pecanje, ima li ko od vas  kilo rovaca na pozajmicu.

-Ti bre Buljavi nisi normalan, ko još peca u vreme ekonomske krize.

-Ja brate, pogleda ga Buljavi onako šantavo iskreno.

Zvuk na komjuteru koji je obaveštavao da neko poziva na skayp-u, uporno je pištao. Lapica, Kreza i Slina se pogledaše.

• Eejj matori, „oćeš se javiš, zove te… pa zaustavi reč koja je tekla i ne izgovori njeno ime.

– Neću se više javljam brate. Ovo više nikuda ne vodi. Danas sam sedeo i sedeo i otvarao stare albume i ređao slike, one naše ljubavne sa najiskrenijim osmesima i otvarao tarot i prizivao boga i svetog duha. Vukao sam po stanu i grlio onaj njen štrikani pokrivač koji mi je namerno ostavila da me seća na belinu i njenu toplotu i zurio u taj dan tako prozirno svilen i mirisan. Tražio znak, zvuk neki poznati, umirujući.Tražio da me tresne odgovor na pitanje koje eto postavljam svakog novog jutra. Kada te neko voli, zašto odlazi od tebe? Danas sam čak i pomislio da je rođena u novom Ptolomejevom sazvežđu i da je došla da me izleči od teške bolesti, patnje kakve. Gledao njenu astrološku kartu i čitao sve moguće horoskope i tražio vezu, nit koja spaja nas dvoje. A onda sam shvatio, poređao kockice i ukapirao da je tu u mom vazduhu samo da bi sebe nahranila. Da bi sopstveni ego prigrlila i volela tamo negde severno, gde je hladno i gde nema duše. I zato neću više da se  javljam. Eto, baš neću.

-Smrdo, daj to pivo da ga satremo i pusti tekmu da gledamo, prebacuje Kreza na drugu temu.

Dok se Buljavi u svojim olovnim papučama broj 46 vukao do frižidera po drugu turu orošenog piva, Real Madrid je već dao gol u prvom minutu. Lapica, Slinavi i Kreza su poskakali kao oprljeni, kao kakva radosna deca, lupajući jedan drugog po ramenu, čelu, potiljku. Ritualno pobednički. Bulja ih pogleda kroz oškrinuta vrata i osmehnu se radosno. Neki talasi toplote, pa hladnoće, kao kakva groznica, šetala mu je telom kao igla na kompasu, kada izgubi pravac. Sačekao je da se talas smiri. Prevrćući po sećanjima zajedničke sate, onako radosne, šašave dane i leta sa ortacima, shvatio je da mu se vraća onaj nadolazeći, ludi instiktivni nagon za darivanjem sebe.

Dok je na stakleni sto, prljav od pivske pene stavljao suzne hladne flaše piva, Real Madrid je već dao drugi gol.

DRVO

 

Hodala je  cik-cak po sobi i škripavu muziku starog naslaganog parketa u obliku riblje kosti dovodila do savršenstva. Škripa parketa iritirala je žabe u stanu broj 2 koje su se još više pomamile i kreketale do ludila, kao pred kišu.  Numerološki broj njenog stana bio je 3 /sabran od  broja 1+2/. Po kitnjastim vratima i roze ofarbanim šarkama moglo se zaključiti da tu živi sanjar. Oslikana saksija sa leve strane vrata u kojoj se baškarila jedna muškatla, samo je potvrđivala dati utisak. Otirač koji je imao tri nacrtane bele pseće koske, govorio je da mlada dama u stanu broj 12 ne živi sama.

Hodala je, a  onda je naprasno sela, skupila ruke u svoje malo krilo kao lastavica kada se gnezdi i oborila ramena. Naspram stolice  u visini očiju bilo je okačeno krivo ogledalo, okićeno kovanim bršljanom kao kakva ograda. Pogledala se. Zbunjeno je gledala sadržaj svoga pogleda. Znala je ona da žena u ovim prezrelim godinama može da pobeli preko noći, ali ne i to, da joj se duboke  bore urežu oko usana kao zimske oranice. Čekala je još jedno vreme da odraz u ogledalu promeni sliku. A onda se stresla i naglo ustala, tako da se stolica strovalila uz jaki prasak. Dugo je sama, predugo. Crni mali pas, koji je spavao u svojoj korpi otvorio je samo jedno oko i podigao samo jedno uvo. Drugo mu je bilo gluvo. Po ležernom meškoljenju može se zaključiti da je već navikao na  tupe tonove i čudne pokrete svoje gazdarice .

       Šivaća mašina koja je stajala pod prozorom, akumulira je sunčevu svetlost i oslikane ruže boje lavande pokazivala u punom sjaju. Zorka je prišla mašini i pomazila njen crnolakovani vrat. Singerica je bila njen hranitelj. Na njoj je  šila i perje i sopstvenu kožu. Čekala je mušteriju. Kasni, kao po običaju, pomisli. Sve njene mušterije kasne, kada ona rani. Protegla se da oslobodi neku nagomilanu nemir u ramenima. Tada spusti pogled na stopala i ma“ne rukom da skine konce, koji su se nahvatali po svilenim čarapama.

 

***

U noći kada mesec zariva svoje krajeve u tamu, Zorka ustaje iz svoje samotne postelje bez mirisa i ukusa  i prilazi omađijana zapadnom prozoru. Tada gleda prozore koji svetle na zgradi koja se oslanja o red lipa. Skida svoj ogrtač i lepi bradavice o hladno staklo. Ne pali svetlo, ne narušava belinu golog stomaka. Tako zalepljena, sa usnama boje trulavišnje, tršavom kosom  i vitkim telom izgleda kao kakvo drvo koje sniva. Ona ne izaziva, mirna je tako zalepljena o staklo. Diše, vidi se da diše, jer mali zamagljeni prostor ispod nosa počinje da curi kao nakupljena vlaga posle kiše. Toplo je u stanu. Čuju se zrikavci iz gornje šume. Spušta ruke lagano pored tela, kao da su se ruke-grane umorile. Tada vidi preko puta isto takvo jedno golo zalepljeno o staklo telo. Muško telo. I on je u istom tom prepoznatljivom trenutku spustio ruke. Prilepljene su mu pored vrelih butina. Ona tada traži trenutak i razmačinje  butine i sopstvenu vrelinu hvata desnom rukom. Leva ruka još ne zna šta će. Žmuri, čak ni ne trepće. Čovek bi rekao, sanja.
Žmuri, jer želi da oseti jače taj muški pogled. Oseća da će je taj pogled privući i glavom još više razmaći pupak koji je ulegao u belinu. Noćima ona tako ima nadu da će joj taj muški jezik pokupiti sav sram koji je skupljala  godinama. Sram od krivina sopstvenog tela na koji se nikada nije navikla. I kada treći put udahne isprekidano, tako da joj grudi po staklu zašripe, ona čuje kroz zatvoren prozor kako taj muškarac krikne od strasti i kako mu glava lupi, onako mokra po jedinom zamagljenom  prozoru zgrade koja se oslanja na red lipa.

***

Podrhtavajući, Zoki je uspevao nekako da se odlepi od sopstvenih sokova zalepljenih po staklu. Golo dupe je jedva doteturao do fotelje koja je stajala najbliža istočnom prozoru. Niz leđa i grudi su mu curile kapljice znoja. Nije palio svetlo. Levom rukom je tapkao po mraku  i bezuspešno tražio paklu cigara na malom ovalnom stočiću. A kada ih je opipao coknuo je srećno kao malo dete. Izvadio je vešto jednom rukom cigaru, paklu pustio da slobodno padne na sto i zvukom prekine tišinu. Otvoreni kraj cigare iz koje je virio duvan lupio je o levi rukovhat stolice i zapalio. Uvlačio je i ispuštao dim tako brzo, kao kakav šiparac. Web sajt za neku stranu kompaniju koja se bavila uvozom i izvozom papaje još nije uradio. Rok za slanje datog sajta je za par sati. Probija rok, već vidi. Pare će mu opet kasniti par meseci. Nije ni trepnuo, više ga je nekako zanimala ta žena u obrisu prozora. Odlepi dupe od fotelje i leže na pločice, da se hladi. Iscrpljivala ga je ova noćna predstava dva gola tela koja se ponavljala već par meseci, ali ga je i urođene sramežljivost sprečavala da napravi korak i pozvoni senci žene  u zgradi koja je gledala na njegovu. U uglu sobe ležao je beli pas. Pas je dahtao od nagomilane toplote. Zoki je ispružio levu ruku po pločicama da se hladi. Na spoljnom delu podlaktice istetovirao je toga dana jedno drvo. Drvo ga je sada peklo. Drvo je ličilo na telo žene sa tršavom kosom i rukama koje se njišu na vetru. Koža oko tamno indigo slike bila je naježena od vreline. Hladio je to svoje drvo-ženu o hladne pločice, isto kao što je i prava žena iz zgrade preko puta njegove hladila žudnju.

Beli pas je izdigao grudi. Niz njegov dugački jezik curile su bale i pravile baricu po podu. Kada mu se Zoki obratio, dopuzao je vukući zadnje šape u ritmu šuštanja lišća lipe, koja se čula u noći zaronjenog meseca. Legao je pored njegove desne ruke i počeo da je liže.

• Matori, hoćemo jedan đir?

Pas ga pogleda okom plavim od najplavlje dubine. Zoki nije čekao odgovor.

• Donesi povodac

Dobrivoje je bez  laveža vukao plavi kožni kaiš po pločicama koje su cvilele u ritmu psečijeg hoda. Zoki je prebacio neku ispranu reklamnu majicu preko znojavog tela i krenuo sa Dobrim da okrene krug.

Noć je bila duboka i bilo je toplo da su se i zvezde razvlačile po nebu od vreline. Sa naslonjenog drveta se izazovno oglašavao ćuk. Zoki u hodu vide drvo. Drvo je ličilo na nju. Ili je to bila ona. Trepnu. Dobrivoje zalaja jednom da prekine vrelinu noći i potrča ka nekom malom crnom psu. Psi su se njuškali. Iza psa je tiho da ne remeti zvuke noći išla žena. Ličila je na drvo. U tom noćnom klizanju ženskih malih stopala po asfaltu, Zoki je u jednom pogledu prepoznao. Vrelina istetoviranog drveta na njegovoj levoj podlaktici ličila je na nju.

 

 

 

 

DOCA & GUZA

Njega poznaju svi u kraju,onog drugog, retko ko,Jedan otvara, drugi voli da zatvori.Drugi voli da onaj prvi počne. Dve su priče, ali drugi daje uvek onom prvom da završi.

• I što mi sada ti kažeš da je to logično?
• Pa naravno da je logično i nekako tipično za svet u kome živiš.
• Kažeš mi da se saplićem o očiglednu tipizaciju ličnosti, opredeljenja i forme.
• Logično je bree da jedan homić želi da otvori frizerski salon, jer su obično pederi frizeri. Oni te pederski prvo sateraju u ćošak i mašinicom ti izrezbare dvojku ili ti ostave neke repiće, pa te ostali, opet neki pederi zovu homić iako ti to nisi. Ono što nije logično kod tebe je da taj salon otvaraš u jednoj sveopštoj ruralno-socijalnoapatičnoj ,radničkoj sredini, gde će pre poseta turista ovoj našoj prigradskoj šumi izazvati povećanje ravnomernog regionalnog razvoja za 15-17,5 odsto nego li što će se tvoj buđelar napuniti nekim novcima. Drugo brate da ti kažem, svi oni  latentni pederi štipaće te za dupe, a seljoberi zaobilaziti tvoj frizeraj u širokom luku.
• A da otvorim mesaru i prodajem konjske kobacice?

***

U stanu koji je na vratima imao dve jedinice, dva ortaka iz detinstva, rođena istog dana, jednog kišnog četvrtka, vodila su laganu konverzaciju, koja nije imala ni smisla ni krajnje rešenje. Priča je sama tekla, kao reka. Tok nije postojao. Tok nije ni bio bitan za nekoga ko se poznaje duže od večnosti,a koja se meri kilogramima emocija, suza i radosti. Bio je to razgovor prijatelja koji znaju svaki ćošak sopstvene i te druge ortačke duše. Saborci sa basketa, fuce iza škole, ćoška bazena. Ortaci koji su šetali iste ribe i pravili slična sranja. Ortak, a on ti dođe više od brata.

Doca se uvalio u jeftinu rokoko fotelju i pokušavao svog brata po ludosti da usmeri na neki put, koji će mu obezbediti egzistencijalni posao i neka primanja za život. Kapirao je Doca da je emotivni sunovrat kod Guze počeo raskidom sa njegovim prvim istopolnim partnerom.  Doca je mislio da se Guza u tim odnosima i nije baš snašao. Kao da su mu se u mozgu pobrljali neuroni i geni dalekih rođaka Sibinjanin Janka i nekog ludog praoca iz plemena Kuča. Sedeli su ortaci tako noćima i raspredali i pokušavali da nađu rešenje za Guzinu depresiju koja se lagano prikradala i želele da ga porobi. Kako je Doca bio i vrsni psihijatar i predsednik Udruženja za razvoj emotivne inteligencije, pokušavao je da mu  napravi recept i neki  čaroban fišek koji će ublažiti tu nadolazeću depresiju i pomoći Guzi da kada god se nađe u nekoj stresnoj situaciji, ne pobegne. Koji će moći sutra mirno da ostari i ne prestane da voli. Koji će često misliti da smrti nema, nego samo seoba ( M. Crnjanski). Kome će pomoći da živi iz ljubavi i samopoštovanja.

• I šta stalno zapisuješ?
• Šta sam potrošio predhodnog dana.
• Potrošio si ono što imaš.
• Ne, potrošio sam ono što mi je falilo.
• Je li Doco, “si ti ovih meseci nešto opleo ili se i dalje samo ložiš na mirisanje žnske gaćica? Menjao je Guza temu

 

• Nemaš ti pojma brate šta je to opsesija, crna mirišljava čipka koja se vrti oko glave i povez preko očiju i lisice da me parališu i da me puste tako da čeznem. Pa kad“ mi bičem po golim grudima neke reči ispisuju, ja se ježim do ludila i slast počne da mi curi na pore.

 

Mora se naglasiti da je i Doca bio više nego lud u svojim pritajenim erotkim željama i dobro skockanoj spoljašnjosti.

 

• Daj bre brate ne filozofiraj. I ti i ja volimo da opletemo, sapletemo. Samo što ja to radim i da zaboravim

 

• Šta zavoravljaš?

 

• Zaboravljam zaborav brate, zaborav.

 

• Isti smo ti i ja. Isti. Znaš li ti dobri moj Doco, šta je prava ljubav ? Veze nemaš pobratime. To je kada patiš  kao Kim Besindžer u devetipo nedelja. Kada osećaš eruptivno podrhtavanje od čežnje. Kada se trese zemlja pod tobom od nakupljene strasti i od bola, jer mora brate da boli ta nakupljena strast. A prostor za tobom smrdi od otrova tvojih koji te čekaju da ih sam ispiješ, naiskap kao najbolji burbon. Pa onda od tog otrova plačeš  u samoći kao najveća pička. Plačeš od nepravde, ratova, kiselih kiša, bolesne i napuštene dece, bede, siromaštva, jada i čemera što se nakupilo u čoveku. Plačeš, jer si još kao mali  i nadu i veru sa“ranio i topuz Kraljevića  Marka nabavio da se boriš sa vetrenjačama do kraja. I tako bez kraja. Do beskraja.

 

• I gde je kraj Guzo?

 

• Pa to ti pričam,brate moj, kraja nema. Nego šta ti misliš, da ja ipak otvorim mesaru sa konjskim kobasicama. Bolje da ljudi jedu pravo meso,no da svi sutra pomremo od hormonizovanih piladi i koncentrata.

 

 

Bokser / Šnenokle se služe hladne/

 

Roman pobeđuje na bodove, a kratka priča nokautom /argentinski književnik Julio Cortazar/

 

 Bilo je podne, a njega kao da je ugrizao vetar za beonjače i napravio mu krvave tragove u belini oka. Na starom šporetu ležale su prosute nehajno kore od limuna i narandži. Svaka pomisao na prijatan miris juga izgubio se odavno. Ležale su tako sasušene i sparušene već drugu nedelju. Kameni bi ih samo malo gurnuo u stranu da stavi kakvu tufnastu šerpu i skuva nešto za pojesti „ na kašiku“, pa ih opet vraćao na sredinu. Onda bi u komodi tražio rakiju „ utehušu“ i masnom od tuge rukom  pravio tragove po staklenom stolu.

Nekada je bio rodonačelnik  plemenite veštine, boksa. Kažem nekada, jer sada  su njegovi mišići poprimili oblik sunđeraste mase, a brzina je ostala u nekom drugom veku. Danas, juri isečke iz požutelih novina, razglednice iz Ohrida i Srbobrana. Uzme u ruke neki papir pa ga premešta, čita nečiji tuđ“ rukopis, pa ga približi licu polako kao kakvo usnulo dete i dugo, dugo miriše. Obnavlja tako sećanja i bori se protiv gladi.

Matori se uhvatio za kvaku stana broj devet i ušao bez kucanja. Kada je ugledao Kamenog, znao je da mu noć nije bila saveznik. Podnaduo, sa teškim kao kakva godina otocima i obrazima koji su visili kao  dugogodišnja depresija. Žena ga je napustila prošle godine posle pogibije sina,  za koju ga je od početka tragedije krivila. Videli smo svi u okolini da je mali od rođenje imao tu neku nezgodnu dečiju, nabijenu narav. Otac je pokušao da ga usmeri ka sport, ali se klinac vremenom, u naletu nadolazećih hormona otrgao i otišao na onu drugu stranu, da se druži sa asfaltom. Dok si pukao prstima, mali je postao veliki, uobličen već steroidima i navučen na „belo“. Jednoga jutra, kada su zvezde napravile teške aspekte na nebu, a jutro donelo sivilo došlo do eksplozije između oca i sina. Ima tako tih vremena kada snaga na snagu udari. Kameni se u tom duelu nije povukao,ali  nije ni klinac. Majka je legla ispod stola, kao pas i tiho cvilela. Povratka nije bilo. Vreme nije stalo. Pojela ga je neka sirova snaga. Majka i otac su jedno jutro prestali da se gledaju. Majka je sutradan ustala iz izgužvanog kao tuga čaršafa, pogledala svoje lice koje je preko noći ostarilo pola veka, rekla, tiho onako za sebe : Nema boga.  Uzela jedan kofer, spakovala malo uspomena, sabila svoju dušu u desnu šaku i vratila se istočno od grada, u svoje rodno mesto. Dok je srebrni autobus pravilno u crtu spajao borovu šumu i potok koji je vrdao kroz travnjak, išle su vesti na radiju.I pre nego je izgovoreno ime mladića koji je nastradao u revolveraškom napadu u centru grada, majka je vrisnula i od tog krika zamrzla nebo. Toga trena zamzela je svog još zakonitog muža.

***

• Eee Matori, tu sam u kuhinji, stavio sam nam kaficu

• Kakav si?

• Ko vakat kakva teška, gledam noćima sisate najavljivačice, bahate političare, plave štrumfove, slušam hard rock i mislim da niko ne može da prejebe onaj visoki falseto Jan Gillana.

Juče sam gledao dobar meč, ne možeš da zamisliš  brate, nizao ga je kao seljačku tarabu, levi, pa desni kroše, pa aperkat. Dečko je bomba.

Matori ga je pažljivo slušao, ali nije kapirao o kome priča.

• O kome ti to lave?

• Znaš onog klinca iz kluba, pričao sam ti o njemu, onaj što ubistveno udara i seje poštovanje, što je siguran u radu nogu kao noćni antidepresiv

• Onaj što si mi rekao da liči na tvog pokojnog klinca?

• Eeee taj, baš taj, što ima zamah ruku kao planina želja, onaj koji kada stane na centar četvorougaonog ograđenog prostora, vidiš mu u pogledu Matori, da će da pobedi.

• Pa i ti si Kameni bio udarač nad udaračima. Mečeve si sve završavao nokautom, nije taj klinac ništa bolji od tebe.

• Ne vidiš ti to lepi moj, ne vidiš ti tu želju da se izdigneš, da bedu preskočiš i zvezde pokoriš. Ima on tu hrabrost, koja bez snage u paru ide i pečat u vremenu ostavlja. I znaš šta bi voleo lepi, zbog njega bi voleo da se vratim u ring, da ga treniram, da mu pokažem da je stvoren za oduzimanje tla pod nogama.

• Pa što ga ne pozoveš, upita ga Matori, ti si još neka faca, znaju te svi i u klubu i u zemlji.

• Ne mogu Matori, crkavam već neko vreme. Rezultai su sve lošiji. Ućuta tada, pa ode do prozora da udahne i zagrize jako vazduh.Zagrcne se kod devetog udaha. Valjda su mu se pobrkala slova i glasovi, pa onako tiiho reče gledajući pred sebe:

• Znaš, ova naša šuma, nije više divljakuša, nekako su je previše proredili, sredili. Sada vetar može da šiba kroz nju i da je kroti. A ja sam brate Matori uvek umesto u zeleno, želeo da gledam plave nijanse i obrise. Da gledam u neku vodu, ne jezero.Mada jezero ima suviše tamnu nijansu plave za moje oko. Falila mi je godinama ta tirkiznoazurna nijansa koja šušti. Falilo mi je, da mi pogled ode na talasanje i da nestaje, polagano kao smiraj. I da ja sa tom bojom nestajem, da toga trena pomislim da sam omašio stanicu, da me je skretničar frknuo na neku drugu šinobusku stanicu, sve sa ležaljkom koja vibrira na nekoj ponti od uzburkanih talasa , suncobranom koje me udara u potiljak i sisatom komšinicom Darom sa trećeg koja mi maže Koperton po ramenima. Verujem da mi je život moga biti i bolje uređen, nego sam lenj brate, lenj do krajnjih granica sopstvene duše.

• Izvini brate Kameni, al“ otkud ona Dara sa trećeg u tvojoj priči?

• Nisam ti pričao, počeli smo od skora da se dopisujemo preko FB ( facebook ) i znaš nije ona samo sisata kako se mi muški sprdamo, ima u njoj i šarma i pameti. Pa preskoči temu, jer se spetljano nalazi u njoj i vrati se na boks.
• Sam ti rekao druže moj da je na današnji dan Mate Parlov nokautirao onog Migela Anhela Koelja, ajd Matori, daj još po dve „ utehuše“ da nazdravimo za zlatni dan YU boksa.

Zvono na vratima stana broj 9 pretilo je da otpadne od vibriranja. Zakucano onako šarlatanski klimavo o mali ekser koji se ljuljao u ritmu ding-donga. Kameni priđe vratima, pogleda kroz špijunku. Pred vratima je stajala Dara , ozarena od jutarnjeg sunca i neke nadolazeće sreće. U spojenim rukama, pridržavajući staklenu posudu kroz koju su virile šnenokle.

 

Prosejano brašno sa mirisom ušećerenih badema

Vraćajući se jutros iz pekare nije shvatila zašto je broj telefona i adresu stana dala pekarskom pomoćniku Perunu. Nije ona previše od sebe nikada u životu tražila, ali da joj recept za burek sa čvarcima i kajmakom bude izgovor za takav ishitren potez. Bože, ponavljala je u naletima panike to „bože“ šetajući od južnog do severnog zida stana.

-Doćiću danas do vas kada završim sa poslom, da vidite kako se pravi najbolji burek u gradu, onako nehajno preko ramena dobacio joj je Perun, tanjeći i razvlačeći testo preko ivice stola.

Ptica kukavica na zidnom satu koji je stajao iznad kuhinjskih vrata, izlazila je poslednji put tog prepodneva oglašavajući prelazak na drugačije računanje vremena. Rastuće. Nekako u ritmu tog sata i vremena, čulo se sinhronizovano kucanje na šarenim vratima koji je nosio težinu nalepljenog broja 8. Oprezno, nameštajući stopala na spolja, da dobiju što manju površinu škripanja parketa, privukla se vratima i pogledala kroz otvor za znatiželju. Pekarski pomoćnik prebacivao se  nervozno sa noge na nogu i krivio glavu u levo. U rukama je držao, savijenim u laktu, kao da drži kakvo dete, kore koje su se prelivale kao slapovi neke reke, a na tim slapovima kao most pružalo se veliko pakovanje pekarskog kvasca.

Rozamunda je toga prepodneva ispila osmu kafu i isto toliko puta okrenula šolju. Dok je čekala da se crni talog iscedi i u tom ceđenju napravi sliku. Pisala je novu priču. Između osmog i devetog  pasusa prestajala bi da piše i gledala u mrvice kafe. Slike se nisu prikazivale.To prazno stanje mašte ju je pomalo nerviralo. Šta jedna žena koja je duboko gazila pedesetu želi da dobije ovim pozivom mlađeg pekarskog pomoćnika u kuću. Pomislila je u jednom trenu da ga je mogla i roditi. Naježila se od urođenog stida. Ni sa godinama nije uspela tu svoju urođenu rečitu ishitrenost  da obuzda.

Još je pisala osmi pasus i u njemu  o alhemiji dodira. Pomislila je u jednom trenu da će umreti. Umreti od novog saznanja nemoći i novog osećaja koji joj je proletelo ispod miške. Žene su tada najranjivije, rekla je sebi na glas. Najranjivije kada ih dodiruju. Kakav paradoks. Nisu nigde, balansiraju u toj slatkoj nemoći i okreću se oko sopstvene sebe. Dodir ih baca do dubina slasti, pa ih izvlači vešto. Zaranja opet, a drugom rukom drži za kosu da mogu izroniti i udahnuti, opet i iznova. Do novog zarona.

***

Kada je mladi pekarski pomoćnik zakoračio u njen stan, toga trena, svaki ugao kuće poprimio je miris tek prosejanog brašna. Dok mu je raspremala sto za kore i stavljala na stolicu veliki olubljeni pleh, koji je bio velik kao pola pregradnog zida, nevešto sklepanog na brzinu koji je odvajao kuhinjicu i trpezariju, Rozamunda je pogledala u kvasac koji je doneo. Kao da joj je pročitao misao, reče joj:

-Stavi taj kvasac u frižider, radi će on i za par dana.

Sklonila je pogled sa belih fronlavih  kora, da joj ne primeti zbunjenost i pogledala vrh žute etikete na maloj kockici kvasca. Šta je mislio sa tim „ za par dana“. Nije ga ona pozvala na više dana. A možda je on došao kod nje da ostane, zaigra joj misao ili će možda doći ljubazno još jednom za par dana da joj napravi onu pitu koju pravi od zlatno žutih jabuka, što ih prvo baci u vis, da vidi hoće li se munja iz  njih pojaviti. Imala je potrebu da stalno razmišlja i pre prvog pogleda i dodira. Sa tim preterivanjima u sebi se uvek borila, ali bezuspešno. Pružila mu je  staru kariranu krpu,a onda se okrenula svojoj kupusavoj roze svesci i krenula da piše sledeći pasus. Zašto ljudi često žele da su neko drugi, pa se seti stare Indijske legende o malom žutom cvetu:

“Mali žuti cvet, cveta  samo jednu sezonu  i tada uvene. Kada je jedan posetilac ušao u  baštu , čitamo u priči, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što je svo drvo palme korisno – plod, lišće, grane i stablo. Međutim kokosova palma zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više. Oko posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavilo se na jednom malom žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga:

-Zašto se i ti ne žalis kao ostali?

Cvet je odgovrio:

-Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Poželeo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog želeo da budem kao kokosova palma ili mango, on bi mogao to da učini. Želeo je da budem mali žuti cvet pa zato želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao.”

Podigla je pogled sa priče.Na dva koraka od nje, Perun se ogledao u staklu ugrejane rerne. Dok je čekao da se ispeče burek, istrčao je iz stana i na poljani ispred zgrade ubrao travku koja razume note. Ušao je zajapuren u stan , seo na drvenu stolicu preko puta Rozamunde koja je sada nešto novo pisala, pa švljala preko tog napisanog reda, i krenuo da svira neku staru sevdalinku. Zvučao je nestvarno. Bezvremenski. Rozamunda ga je pogledala i u pogledu mu uhvatila datum rođenja. U glavi je sabirala. Nosio je broj 4, koji se savršeno slagao sa njenim brojem 8, skoro u sedmu decimalu.

A onda se polako, da ne promeni tok misli okrenula ka Perunu, koji je sada već motao sledeći burek i pitala ga, onako mazno, kako to već mudre žene njenih godina znaju:

• Da nam raspremim krevet?

Perun je pogleda na pola spuštenim pogledom, pa potvrdno klimnu samo glavom, da se ne zabroji u brojenju kora i jaja koje je lupao i razdvajao belance od žumanca jednom rukom.

***

Dok je vadila iz ormana belu uštirkanu posteljinu, pod jastuk mu je stavila ušećereni badem. Kada su prosuli svoja tela po belini izvezenih starom rukom vezilje sa Ohrida i prešli iz jave u snove, film koji se vrteo u toku noči, menjao se sa svetlom, kao što se i sama majušna čestica menja samim pogledom na nju.

• Neće to ići bez trzaja, ali će ići, kroz san mu je

 

Pred jutro bi, pre nego Perun otvori oko vadila onaj badem i jela ga na prazan stomak.Tako mu je čitala i jela snove. Perun je posle sedam dana i sedam snova mislio ili da je lud ili omađijan. Počeo je da sanja samo nju, Rozamundu.

Jednog šućmurastog jutra, kada nebo još nije poprimilo boju svitanja, rekla mu je između dva sna:

• Treba da me uzmeš za ženu.

Perun se promeškolji u belini vezenog jastuka, pogleda je okom zaljubljenog čoveka i klimnu glavom u znak odobravanja. Nije se on puno opirao toj misli, šta više, imao ju je već neko vreme pod levom miškom. Razmišljao je samo o ispunjenju legende svoga praoca Peruna, da li će se munja javiti, kada tri zlatne jabuke  baci sutra u nebo. Bio je to dan pred Tucindan, kada se deca ne smeju tući, jer će cela godina biti nemirna. Promeškolji se još jednom i nežno ušuška u tu ženinu toplinu.

 

Negde na kraju puta…

Iskoračio je lenjo iz izgužvane postelje satkane od sopstvenih snova. Izvukao ispod toplog pokrivača prvo desno, pa levo stopalo. Stari dedin pirotski čilim mu je grebuckavo poželeo dobrojutro. Sedeo je tako jedno vreme na rubu kreveta, oslonjen o savijene pegama išarane šake. Prste je podvukao ispod butina, da ih ne gleda. Nokti na rukama su mu se poslednjih godina po malo krivili na rubovima. Nerviralo ga je to. Nije smeo da se pogleda u ogledalo. Sopstveni odraz ga je sve češće podsećao na lik ribolike figure iz  Lepenskog vira, od koje je imao jaku želju za povraćanjem. I sopstvene jutarnje misli su mu nekako uvek išle ka kraju. Godinama je ulagao veliki napor da ne ostari tako brzo pod sopstvenim okom.

Da bi preživeo sumorne dane gajio je pod desnim okom umetnost sećanja. Ukorenio ga je u svakom najsitnijem detalju, čoveku, prostoru. Smatrao je da se samo na kraju puta mogu susreti sećanje i duše koje odlaze. Zato je pasionirano obilazio groblja i bio nezaobilazni član sprovoda. Hranio se žitom i pogačom na tuđim sahranama. Komšinica sa trećeg sprata kupovala mu je dnevne požutele novine. Svakoga jutra čekale su ga uredno okačene o mesinganu bravu. Dok bi listao novine, obično sa kraja, zadržavao bi se na nekom zanimljivom imenu, nekom broju koji bi sabirao i oduzimao od vremena rođenja ili smrti. Od datuma je pravio algoritme, a od slova slagalice. Pogled bi mu u sopstvenom oku napravio kakav ram slike nekog običnog ženskog lika koji je video na papiru. A onda bi ga prizivao u lavirintima sopstvenog sećanja. Imao je neki čudan osećaj da sve ljude u belom gradu poznaje i da red nalaže da ih na kraju puta i isprati. U potaji sopstvene duše nadao se susretu. I to ne bilo kog, samo onom koji je više puta sanjao, a nije mu delove snova zaboravljao. Čekao je svoju šansu života i ženu snova. Još kao malog učili su ga strpljenju. Majka je jednog letnjeg dana, dok je sunce grabilo da pojede oblake došla iz gornjeg sela, sva zadihana i sa vrata u poverenju ocu šapnula.

– Ima nade i za njega, ali na kraju puta, reče naglašavajući lenjo suglasnike.

I još reče ocu da joj je bela ciganka iz gornjeg sela bacajući sasušene pileće kosti, u trenucima kada sam se davio u sopstvenom zamomčivanju, rekla da ga moramo učiti strpljenju. Sreća je reče na kraju puta. Verovao sam da taj put može biti samo jedan jedini, onaj životni.

 ***

 Bio je sam. Godinama sam. Toliko usamljen da bi se sve tuge i nesreće utopile u njegovoj osami. I nije se do dana današnjeg svikao na nju. Grickala ga je u trenu, pa puštala da malo predahne. Morila ga je u predveče, gušila ispod rebara noćima. Listovi novina su lenjo padali preko pegave ruke i savijale se u sopstvenom nemiru. A onda je pažljivo preko okvira naočara pogledao u crno-belu sliku sa donjeg ćoška i pokušavao da dozove sećanje. Promrmlja onako za sebe:

– Eeejj moj ti i na tebe dođe red, tako lično reče, kao da ga zna. Srećo moja lepa, samo da si ti meni mirno usnio san i da te đav”li neki nisu gonili i saplitali.

 

Prišao bi prozoru, masnom od tuge , zavese smandrljao u ćoše i otvorio širom okna da udahne jesen. Sa koga mora stiže ovaj miris soli koji se odmah lepi za trepavice, pomislio je. Zatvorio je oči i dozvao lik bledunjave žene kojoj su se kike iznad ušiju savijale u salčiće. Dolazila mu je iznenada i ostajala samo onoliko koliko je ona htela. Nikako nije uspevao da je zadrži duže,  da je namami u osamu. Došla bi par trena, bacila mu miris vanile i cimeta u nos i odšetala bez okretanja u prošlost ili budućnost. Šta god da joj je to značilo. A on je ostajao da treperi i čezne. Onda se sastavljao u sopstvenom nemiru i kretao put nekog od groblja, jer sreća je na kraju puta, odzvanjalo mu je u ušima. A gde može drugde, no na groblju, nekom pomenu, sahrani. Oblačio bi svoju uštirkanu plavu košulju sa rupom na mestu gde mu rumeni lakat dodiruje tkaninu. Preko košulje bi navukao plitak kao olovo obojen prsluk sa prorezom za starinski sat. Kravatu nije nosio. Klonulost sopstvenog lica sa bradom koja se joguni u pokretu, uokvirio bi crnim grombi kaputom.Glavu nije pokrivao, voleo je  kada mu paperjastu kosu vetar zanese u jednu stranu.

 ***

 Zurio je u dane bez nedelje i one koje su živele na preskok. Dok se vozio jednim od crvenih tramvaja, koji  se u ritmu talasanja šina i neravnina naginjao čas na desnu, čas na levu stranu  voleo je da gleda  znake. Bili su to samo njemu važne slike. Figure od slatkastih oblaka u kretanju, mrlje od sputanog kolskog ulja na sivom  asfaltu, senke na zgradama koje su pravile krošnje drveća koje su stalno zanovetale na vetru. Zatvarao bi oči i zamišljao simbole koji su nosili tajnu i veru, crvene kineske zmajeve i staru mapu drevnog turskog grada Katal Hudžuka. Izlazio bi na istoj stanici i kupovao jedan cvet u istoj cvećari već godinama. Dok je stajao jednom nogom na mamurnom trotoaru, a drugom hvatao trenutak da zakorači u miris frezija, čuo je poznati glas prodavčice cveća.

– Čekala sam vas.

 

A onda je u njenim rukama video toplu gibanicu koja je poskakivala od radosti užitka. Cimet  se baškario na rumenilu njene zapečene korice, a miris vanile je pretio da obuhvati svaki ćošak prostora. Pružala mu je u masni papir uvijenu gibanicu. Tada je podigao pogled sa svojih flekama išaranih šaka i video njeno bledo uokvireno lice sa dve uvijene kike upletene kao salčići.

–   Čekala sam vas, opet je ponovila.

Čaj u sedam

 

Dok su tri stare prijateljice sa smešno nakrivljenim crnim šeširićima, opšivenim tilom, koji su se blago klanjali u desno otvarale požutela vrata stana broj šest dan je već gubio svoju ideju o svrsishodnosti života. Suton je tu ideju već počeo da jede. Dok su u redu po visini, koja se topila godinama, prelazile preko kućnog praga već su zaboravile na povod sopstvenog okupljanja.

 -Kako ti smešno mirišeš na cveće- rekla je Ruža gledajući u potiljak svoju prijateljicu Smilju.

 – Pa zar i ti nisi neko cveće, zagrcnu se na zadnjem slogu, od loše zalepljene proteze Smilja. I nije mi jasno zašto ti imaš tu potrebu da me stalno komentarišeš i opominješ kao da sam malo dete, ja nisam prosta u odnosima, uzjoguni se opet Smilja.

-Koliko ti puniš godina u junu, žacnu Smilja Ružu.

 – Isto koliko i ti u maju, vrati joj Ruža.

 – Ali ja ne znam koliko godina punim u maju, zato i pitam.

 – Ne znaš za godine,a koliko si muškaraca u životu imala, to znaš. Tvoj mozak stalno zaboravlja selektivno, vidim ja.

 – Radoooo, ooo Radooo,gde se ona sada izgubila?

– Pere ruke već dva sata, precizno vodi evidenciju Ruža.

 – Tu sam, blagim glasom koji se gubi iza belih vrata sa malim staklenim prozorom, kroz koje samo vertikalno prolazi spoljno svetlo, odgovara Rada. Prijateljice je češće od milja zovu „bela„ Rada, zbog svih nijansi beline koji su joj prosuti po kratkoj kovrđavoj kosi.

 -Požuri, kao boga te molim, Smilja je opet počela da razgovara na latinskom, ništa je ne razumem.Pomagaj.

– Kakvi kraljevski kučići, bok te molovao, mostovi na Temzi i Elizabeta Prva, Vojvoda od Edinburga, prinčevi, princeze i snajka im nova-Kejt Midlton.

– OOOooo Rado, pomagaj. Opet se pogubila.

***

       Dok je utapkavala male nežne ruke u beli frotirski peškir, Rada je razmišljala kako joj je život tako brzo odleteo. Ne preleteo, već odleteo. To je bila preciznija reč. Dok je izlazila iz malog toaleta u kome su zidovi mirisali na  morsku travu , okrenula se još jednom da proveri da li je okrenula bateriju ili je voda nastavila da teče. U tom trenutku, žuti “ iskrin” telefon koji je stajao na drvenom postolju pored prekidača oglasio se reskim zvonom. Podigla je slušalicu i nije rekla ni reč. Nije ni trebala, sa druge strane žice pevušio je baritonski muški glas:

–     Dobarrr dannn, dobarrr dannn, ja sam majstor Toma i popravljam i opravljam stare stvari. Mašine, bojlere, pegle, tostere. Živim u blizini i komšijama I stalnim mušterijama dajem popust.

 –     Sanjala sam čudan san noćas Tomo, prozbori spremno Rada kao da je očekivala jedan ovakav telefonski poziv.

–     Ja ne znam ništa o snovima, samo o mašinama, brecnu se Toma

–     Stajala sam ispred slike jednog našeg poznatog slikara i poželela da uđem u nju. Onako izistinski poželela, da zakoračim u platno. Jurila me je plava svetlost nekih bivših svetova po sobi.Prenatrpana, lomljiva, nežna lica po obodu slike su pružala ruke. Svetlost je jurila svom snagom ka ivici platna, a ja sam zaslepljena trenutkom zakoračila ka sredini. Obrisi ružičaste senke, bez lica su pružala ruke i zvala. I znate šta sam uradila majstor Tomo. Ne znate, naravno. Ušla sam u sliku. Ušla, tako oprezno i nežno, da ne remetim kompoziciju. Ne znam da li me shvatate, prozborila je Rada, čisto da oseti da li je majstor sa druge strane telefonske žice prati.

• Da li vi majstore, osim mašina opravljate i duše?

• Gospođo, bićete prezadovoljni uslugom…

• Ne sumnjam gospodine. A s kim imam čast da razgovaram? zapita ga zbunjena Rada

• Ja sam majstor gospođo, majstor za male kućne aparate

• Ja nisam zvala majstora, brecnu se Rada

–     Niste vi mene zvali gospođo,  zvao sam ja vas, Ja sam vam pre neki dan ubacio flajer u poštansko sanduče, nastavio je Toma svoj unapred spremljen govor.

–     Ali meni nije u kvaru ni jedan aparat, samo se plašim pomalo ovih mojih godina, jer su se skupile na gomilu one dve sedmice, pa me kao dve sekire prate i opominju da mogu da odem.

–     Ih! Ne preterujte. Vaš glas odaje živahnu osobu… I za to stanje imamo rešenje! Unećemo aneks u ugovor kojim ćemo precizirati spisak popravke koju bi obavljali na godišnjem nivou,precizno joj objasni Toma.

–     Gospodine, meni ne treba majstor, meni je pre potreban bog za ispovest sopstvenih gluposti.

–     Žao mi je gospođo,mene su učili da razgovaram samo sa žicama.

–     Prjatan vam dan , majstore, tiho spuštajući žutu slušalicu prošaputa Rada.

 ***

Kada je tiho na vrhovima starih  papuča ušla u sobu, Rada je zatekla Ružu, zavaljenu u bledozelenu  fotelju kako pukće i zviždi u isto vreme. Glavu je pridržavala podbočenom desnom rukom, koja se zacrvenela na pregibu držanja. Njeno zviždanje polako je prelazilo u hrkanje od kojeg su staklene vinske čaše na trećem spratu zvonile u ritmu činele. Smilja je sedela na krevetu i klatila noge u ritmu pesme koju je tiho pevušila. Latinski je u međuvremenu zamenila engleskim i ponavljala već peti put istu strofu stare dečije pesmice.

 

The beauty swinger elephant

The elephant mica

Married one day

Below the tops of banana tree

/prevod pesme: Slon lepotan:

Slon lepotan dondolan

I slonica mica

Vencali se jednog dana

Ispod krosnji od banana./

– Devojke, devojkeee , ponovi reč blago, pa pošto nisu odgovarale na blagost, lupi jače dlanom o dlan i cokne usnama Rada. Vreme je, reče onako za sebe, pa izgovori tu reč još jednom, kidajuči je na slogove i vrteći je na vrhu jezika.   Vreme je jedna glupa kategorija, zaključi odlučno. Vreme je devojke, ponovi opet reč vreme, za jedan dobar čaj u sedam.