Buket

27073

U stanu broj 5. dok kukavica sa zidnog sata otkucava broj koji je prilepljen na belim tapaciranim ulaznim vratima dve školske drugarice odmotavaju klupko vremena i broje svice koje su predhodnu noć uhvatile na obronku ispred zgrade.

Plava drugarica ispitivački gleda crnu i broji joj kolutove ispod očiju i brige ispod duše. Crna drugarica gleda svoju plavu drugaricu iz školske klupe i rešava ukršene reči po zamišljenoj zatvorenoj enigmatici koja leži ispod stola i čeka svoj red za potpalu u kaljavoj peći.

-Ne bulji više u mene, reče crna kosa plavoj. Uzmi šahovsku tablu, pa da odigramo partiju i sve ću ti reći po redu. Ja ću uzeti bele, a ti crne figure. Tako je pošteno, zbog balansa. Mada je možda pametnije da počnemo partiju odmah bez pijuna.Brže ćemo pobediti vreme.

-Znaš li ti draga moja, dok si ti skupljala muške drugove, ja sam skupljala ljubavnike. Dok si ti tražila savršenog muškarca sa kojim ćeš češljati ovce i saditi lešnik, ja sam jurila meso. Pravo sirovo, onako sa malo ožiljaka po butinama i bez mašte. Meso koje ne zna da se smeje oblaku i plače dok gleda avganistanske filmove. I onda mi je život smestio zamku i poslao onaj moj nedostajući deo baš u trenutku kada nisam bila spremna za njega.

 

– I zbog njega imaš crne kolutove, što ti podno nosa dolaze, krene plava da je začikava?

 

– Krugove imam zbog nespavanaja i zbog gospodina Petrovića.

 

-A jel to onaj Petrović? Onaj baš Petrović Petrović?

 

-Vala taj i nijedan drugi

 

– I od bombardovanja ne spavaš?

 

– Umem malo da sapletem san, ali na duge pruge teško trčim

-“se ti sećaš moja plava one godine kada su nas sa neba gromovi i velike čađave kiše gađali u talasima velikim kao jablani. Ni hleba nismo imali belog kao paperje, pa smo neke garave okrugle vekne kao peščane dine mesili i mislili da sa njima možemo tugu prevariti. A onda je došla drugarica iz dalekog sveta i pokazala nam jednostavno izmaštane ukrase od testa. Za jelku su, reče. Jelka nije bila deo tradicije ovog našeg podneblja, ali je i jelka upala u košaricu prkosa protiv sveta. Prkos nam je išao pod ruku sa inatom. Tada je crna rekla: Večeras pravimo ukrase od kineskog testa. Samo vas molim da mi ne postavljate dodatna pitanje, zašto se zovu kineski ukrasi, a prave se od srpskog brašna i tuzlanske soli. Teško bih mogla da vam odgovorim.

 

– Elem, sve je počelo od tada,  moje nespavanje je krenulo od te Nove godine,nove predbombardovane godine, uzgahnu crnka.

 

-Ne spavaš već 16 godina, plavuša razrogači šućmuraste oči.

 

-Tako nekako, al” hajde da ti kažem razlog. Možda mi san sa priznanjem  zakuca na vrata.
-Jel se ti sećaš onog mog kolege, gospodina Petrovića?

 

Sada plavuša počinje da se vrti na četvrtastoj stolici i okreće u krug. Crnka je  započela priču, a plavuša najviše u životu ne voli kada je pričom vraćaju na početak koji je već prošao.
– Jašta bree, kako da se ne setim , zevnu plava. Čovek lep, ko bi ga zaboravio

 

– Znaš da sam ja tada bila totalno skršena, emotivno rastresena kao treset. Tek izašla iz braka, ranjiva, a čovek lep, duhovit, razveden i ja kud ću, šta ću, utrčim u kombinaciju.
-I?

– Kada si ti otišla jedno veče pred ponoć, tužna valjda i sama i zarozana što se eto retko lišče po granama mrzne i što je sunce mraku još u 3 reklo ”dobro veče”, rešim ja od viška tog testa ( kineskog, da budemo precizni )  napravim tog mog gospodina Petrovića. Zaradila se ja, pa mu i leptir mašnu i začuđen pogled i harmoniku koju je svirao lepo izmodlirala. I onda mi se desi peh. Pravi pravcijati peh. Kada sam ga stavljala na papir za pečenje, znaš onaj što smo dobili od tetka Lize iz Nemačke ,iskrivim ti ja njemu desnu nogu. Samo iskrivim, pa mu vratim u pređašnje stanje, pod konac da stoji sa levom i krenem da ga pečem na 50C.
-I?
-Šta bree iiii…zove mene sutradan taj “moj” gospodin i reče da ne može da dođe do mene, pošto se nalazi u Urgentnom centru i da je siroma polomio desnu nogu, baš nekako na tom mestu iskrivljenja, gde sam ga i ispravljala u testu i pekla. Reče da čeka u debelom redu i da se taj red vuče kao kolska zaprega sa matorom ragom. I da ga je sigurno poterao neki svemirski maler ili kletva neka po ovom vremenu saplela. Prođe i ta Nova godina i gips i period fizikalne teapije. Obnovimo mi naša viđanja I sve nekako poteramo sunce na blistavi sjaj. Smeši nam se neka nova svetlost u toj našoj tajnoj vezi.

Vodeći se pod ruku, par burnih ušuškanih noći je prošlo i rešim ja jedne neparne večeri u trenucima sopstvene dokolice da taj kolač od gospodina Petrovića oslikam. Četkicu od kamilje dlake natopim u plavu boju, pa krenem ka pantalonama i opšivku na košulji. Zadrhti mi nekako ruka od nemira, pa mi  dve kapi plave padoše na levu ruku i ispod desnog oka. I ne bi to bilo ništa čudno, da me sutradan gospodin Petrović nije zvao i rekao da su ga kola na pešačkom prelazu oborila i da ima samo masnice. Ja izustih: na levoj ruci i ispod desnog oka?

Otkud znaš, pitalo me je međuvreme.
Ustanem ja odlučna sledećeg jutra I rešim  da nešto učinim po pitanju lutke od kineskog testa. Sedela sam i buljila u vlažni sneg koji se kupio na ivici prozora. Savijala sam ispod sebe naizmenično levu pa desnu nogu i prebacivala cigaru iz jedne u drugu ruku. Kud ću sa lutkom? Možda je rešenje da ga bacim u kontejner, pa se uplašim sopstvene misli i mogučnosti da sutra otvorim dnevne novine u kojim bi u rubric koja se bavi crnom hronikom pisalo  masnom štamparskom bojom: Gospodin Petrović nađen u zelenoj kesi, namenjenoj za eko otpad u kontejneru u dorćolskoj ulici…Stani, mislim se u dubokom razmišljanju sa samom sobom. Đavo odneo šalu, rekla bi moja baba. Tada se setim Lele sa sedmog sprata I odem do nje, pokucam joj na zelena vrata.

 

  • Lelče, ima li tvoja Coka još onaj pokrivač i jastuče od one crne Barbike sa kojom neće da se igra?

 

  • Ima bre, znaš da smo mi okoreli sekundarci, ništa ne bacamo.

 

  • Daj je.

 

Dođem ja kući, uzmem kutiju od zimskih cipela br. 45, namestim u kutiji njemu krevet, pokrijem ga roze barbi prekrivačem i još otvorim rupe na kutiji da može da diše.

 

– Pa gde ti je on sada?

 

-Eno ga u dnu plakara, u kutiji spava.
-I šta ćeš sa njim?
– Ma to ti pričam, plačnim glasom, brišući nos crnka joj se osmehnu. Ni ja sama ne znam šta da radim sa gospodinom Petrovićem?

Plavuša je matirala crnku u tri poteza. Posle partije su jele oljuštene jabuke baba Dobrinke i mazale nokte u roze i zeleno na pruge. Zvono na vratima je zvrcnulo da obavesti. Crnka odskoči i u pet koraka, kao što i broj njenog stana nalaže, pogleda kroz otvor u visini njenog oka i vide buket. Baš onakav koji je sanjala te noći pred jutro. Iza belog vezenog kao čipka buketa stajao je gospodin Petrović.

Noć koju su pojeli drugi

12071

 

Čovek je natukao još dublje na visoko izborano čelo bejzbol kačket marke njegovog omiljenog fudbalskog kluba. Sede su mu virile sa strane kao paperje mlade kokoši. Taksista ga je odmeravao na retrovizoru i stalno nešto zapitkivao. Glas mu je bio zvonak i dubok kao najdublja kraška ponornica. Taksista je zapazio da je mušterija u govoru naglašavala svaki drugi samoglasnik. Kada bi mu vozač taksija postavio novo pitanje, putnik se sramežljivo sve više povlačio u sedište boje zrele banane. Taksista je vrteo po srednjem uhu i memoriji glasove radio i televizijskih voditelja, rep pevača, aktuelnih glumaca, pisaca, glas veterinara njegove kuje Ruže, šankera u bircuzu kod okretnice tramvaja sa  brojem 3, stand up komičara iz kluba prvog komšije. Uporno je vrteo frekvencije i nijanse tona. Boja glasa bila mu je poznata. Opet sa druge strane, adresa koju je dobio kao krajnju odrednicu nije mu ništa značila.

Zgrada je bila bezlična, smešno i nakaradno skrojena po uzoru na sve postsocijalističke, gde su svi stanovi  isti i svi životi tih stanara u njima nekako neosnovano optimističko-bledunjavi. Taksista je pratio  brojeve na zgradama sa leve strane ulice. Bele zgrade stajale su na tom obronku brda i krivudavo pratile visinsku kotu najboljeg istočnog vetra. A ta prva zgrada u nizu, ta sa odrednice, ta je imala nekako položaj bundžije. Prkosno stojeći na obronku brda, gde i sunce prvo poželi danu dobrotu, gde prvo dođe miris vetra sa ukusom jabuke sa cimetom i pečenog kestena. Zgrade na brdu pravile su skoro savršen elipsasti ram koji se graničio sa desnom stranom ulice i levim obodom šume. Oko lipa koje su cvetale uvek mesec dana kasnije, topole su se poređali kao mrtva straža, a borovi su pravili dupli obruč koji je bio u najskrovitijem delu šume.Kada je mušterija izašla iz kola primetio je u retrovizoru da je glavom klimnuo da potvrdi još jednom u znak pozdrava. Taksista se udaljio sa mesta vožnje nekih par metara, uključio sva četiri stop svetla i sada već besan na sebe, razmišljao o sigurnom poznavanju nedavnog klijenta.

 

***

 

Čovek sa kačketom boje zrelog paradajza prilazio je ulazu bele zgade sa ukrasima od crvene fasadne cigle po sredini  i još više spuštao obod kačketa na čelo. Nije želeo da ga niko od komšija  na sigurnosnoj kameri zgrade vidi ili prepozna. Levo od ulaznih staklenih vrata, baš u sredini hodnika, na belim vratima stao je znak sa brojem 4. Zazvonio je tri puta kratko, jednom dugo. Šifra stara više desetinu godina. Njegova lozinka za  nežnost.

Otvorilo mi je vrata pogledom nežnijim od same nežnosti. Pa onda proturila i vrat  i šašavost jedne radosti i osmehnula se tako široko da me ošamuti i očara u istom trenutku. A onda u pola treptaja oka koji sam napravio iskoči i  pokaza mi dres kluba za koji će te večeri navijati. Uspela je da podvije štucne i podigne kragnu na dresu, baš kako to radi njen omiljeni fudbaler. Večeras gledamo finale utakmice  Premijer Lige. Šal je prebacila samo preko jednog ramena. Bože, kako sam ja nju voleo u toj njenom urođenom ludiranju. Ona je jedina umela da oseti moju brigu i nemoć i da jednim potezom rastera munju. Umela je da u isto vreme levim okom namigne, desnom obrvom napravi vijadukt, a punoću sopstvenog ružičastog jezika pokaže jednim dobrim keženjem. Ona je jedina volela taj moj nesigurni, ozbiljno ispitivački izraz lica, bez puno priče i sa dozom napetosti jednog Merkura u  Škorpionu.

  • I tebi sam ispeglala isti takav dres. Večeras navijamo za isti klub. Kažu da u svakom Englezu čuči po jedan huligan. Nasmejala se gromko, pa onda u nama sigurno čuče po više njih, rekla je u jednom dahu približavajući usne mojim.
  • Vidim navijamo za „crvene đavole“ večeras?, konstatuje ozbiljan glas.
  • Sledeće nedelje ćemo još videti ko je veći autsajder. Znaš da navijam uvek za lošije, takav mi horoskop, kontatuje mala plava zaobljena krofnica u crvenom dresu.
  • Eee, a sa čim gasimo žeđ večeras?
  • Sa turšijom
  • Neozbiljna si, kaže smešnim tonom.
  • Naduvala sam i dušeke za plažu, pustiću i CD sa šuštanjem Mediterana, pa utakmica može da počne.

Dok je skidao svoje bledomodre  farmerke i košulju ispeglanu na crtu i oblačio dres „ crvenih đavola“ razmišljao je gde je pogrešio. I da li je negde i nešto uopšte pogrešio. U braku je imao sve skockano i sređeno, dobar posao, finu i poslušnu decu, koja su već par godina na studijama u inostranstvu. Pedigriranog psa i dve persijske mačke koje su ženi pravile društvo u časovima očaja i naleta depresije. On depresiju nije imao. On je imao beg u vidu plave male.

Godinama oni su imali sličan ritam, a opet tako različit. Sreda je bila njihov dan. Viđali su se godinama , sredom. Tada je on imao alibi za sebe, a ona, ona nije imala alibi ni za sebe. Ona nije nikome ispostavljala račune. Ona nikoga nije imala, sem njega. Sredom. Za sebe je imala opravdanje.Bila je sama kao kukavica na ovome svetu. Ona je bila ta koja čeka. Čeka i osmišljava srede. On je u tu sredu samo utrčavao. Njihove srede bile su uvek različite. Umela je da pozajmi kostime iz pozošita i da pripremi scenu i nauči monodramu samo za to veče. Organizovala je gledanja skijaških skokova iz Garmišpartenkirhena sa grejačima na rukama i nogama. Igranje monopola u pranje sudova i bacanje smeća.Mice  i „ ne ljuti se čoveče“ u skidanje. Zanimljive geografije u zadatak zvani pozvati nepoznati broj i osmisliti priču o prodaji stana, tetke, rasada egzotičnog bilja. Ona je umela da pospe pesak po kući, ukraden sa okolnog  gradilišta i da ga pusti da hoda bos po njemu i zamišlja more i borovu hvadovinu. Puštala mu je indijansku muziku i muziku plemena Asanti i terala ga da joj peva karaoke, dok bi ona u zacenjivanju hvatala vazduh i hvatala suze sopstvenim jezikom. A onda bi ga krišom snimala i pretila mu da će ga ucenjivati do kraja života i da će traku poslati nekoj lokalnoj televiziji koja ima one glupe emisije  „ Imate li talenat “.

A pred jutro bi legli sa pogledom žudnje. On bi stavio ruku na njena topla prsa, a ona bi uhvatila njegov nemir slobodnom rukom i stezala do jutra. Drugu ruku bi mu stavila na čelo i čitala misli. Zvezde bi tada imale crveni odsjaj, a nebo bi podrhtavalo. Lastavice bi stale u letu, a ruže u susednom parku procvetale bi preko noći. Imali su oni neku moć. Moć za ljubav.

  • Izaberi jedan broj i izaberi jedno slovo, ponovo se igrala
  • Broj 3 i slovo D, reče sanjivo

Plava nasmejana glava sa upletenim kikicama u đevrek nasmeja se noći. Znao je koji je njen omiljen broj. D je bilo prvo slovo njenog imena. Prebaci ruku preko njegovog čela da mu još malo čita misli i otplovi u mora južna. Druga ruka koja je bila prebačena preko njegovih grudi nije se pomerala. Taj bezvremenski i neritnički pokret ju je probudio. Pogledala je na sliku koju je skoro okačila iznad njihove glave. Čovek je ležao sa glavom okrenuto u desno, nekako mirno, kao da je zaspao. Žena je vrisnula u noć.

***

Krik, neki bolan i težak kao sumnja probudio je uspavanog taksistu, koji je slučajno zaspao nedaleko od bele zgrade.Na kolima su još uvek gorela četiri stop svetla. Čovek je izleteo iz žutih kola sa svetlećom tablom na krovu i pritrčao zgradi ispred kojih je urlala rotacija crvenobelog transportnog vozila sa crvenim krstom na vratima i brojem 92. Pogledao je tada ka stepenicama i na nosilima ugledao lik mušterije koju je vozio pre par sati i samo onako za sebe, prhnuo u čekinjastu bradu..Znao sam, znao sam da te znam.

ČuDnI Neki dAni

 

 

Kada je osetio da bolest brza i da mu jede nokte na palcu leve noge i da mu je linija glave na desnoj ruci dobila modru boju prezrele šljive odgovorio je na njeno tridesetidrugo pismo i rekao da će doći. Sigurno će doći, naglasio je, ovog proleća kada cvet na trešnji bude dobio boju snega. I nije baš bio siguran zašto joj je takvim redosledom reči odgovorio na njeno pismo, ali je shvatio da brzina u njegovim odgovorima nije imala baš neki obećavajući ritam.

 

***

Rozamunda, Rosa držala je prkosno podignuto svoju ružnjikavu glavu sa malim upalim očima i upletenom riđom kosom u obliku dva jastuka sa leve i desne strane iznad uha, bez osmeha i bez sna. Telo joj je bilo veće od radnih mantila boje bledog jorgovana koje se prelivalo u naborima ispod plećki i nabujalih grudi. Radila je za tri radnika i samo dok radi pevala stare sevdalinke ostale u tragovima već zaboravljenog sećanja i osmehivala se svakom drugom odmorištu na velegradskim soliterima koje je čistila. Čistila od jutra do mraka, od mraka do sutra i jutra. I tako u krug. Vreme joj je pojelo snove i ona je znala da ima samo još malo snage za svoje ruke i svoje srce. I tada je došao odgovor na tridesetdrugo pismo.

***

Dok je čekala na izboranom peronu da voz iz njenog starog kraja hukne tri puta i da mašinovođa namigne fenjerima koji su se klatili u ritmu velegradske košave, još jednom je povukla vazduh i šišnula kroz nos. Rosa dugo nije videla Milutina i nije ni znala koje je njegovo crkveno ime i kada je počeo da dobija sede iznad čela i uha i koje je dečije bolesti preležao, ali je bila sigurna da je samo sa njim umela da gleda u zvezde i da ubranu travku „voli-ne voli me“ kidajući listiće uvek natera da voli.

Kada je treći huk lokomotive naterao vazdušni front iznad plavog neba da posivi i prospe narandžastu kišu nošenu iz Sahare da se pomeša sa mrko sivim asfaltom, Milutin zvani Mile iskoračio je iz voza i mahnuo u pravcu riđe kose sa frizurom u obliku dve velike ćufte. U sebi je pomislio da joj je kosa još više dobila boju neravnomernosti, a da su joj grudi porasle toliko da može da ih stavi ispod pazuha. Dok su se grlili na peronu, Rosa je pomislila grleći ga drugi put nekako nežnije, da se njen Mile smanjio za sigurno dve veličine grombi kaputa koji joj je stajao u ormanu  kao uspomena na njegovo poslednje prisustvo. Izgledao je tako sićušno da ga je kao veknu hleba mogla staviti pod mišku. Grleći ga treći put shvatila je da je vreme pojelo mesece.

***

Nije ovo bilo prvo njihovo odustajanje i pronalaženje. Imali su Rosa i Mile u svom životu više odlazaka i  ponovnih spajanja i  progutanih litara suza i nekih grubih reči , ali mnogo više grlenih osmeha i treptućih dodira nego sa nekim drugim slučajnim ljudima koje su sretali u pauzama sopstvene gluposti. Bili su od onih ljudi koji vole da utihnu i odu, da presahnu i nestanu i da kao nabujala voda u proleće ponovo dođu i spoje se. Ima tih, kažem ljudi  koji dožive neka nova uzbuđenja kada žena promeni kožu dva puta u godini, pa muškarac dodirne tu novu  sa starim mirisom strasti, koja se godinama taložila.

Kada su se te večeri prvi put u stanu broj tri na mesečini meseca maja skidali i gledali direktno u oči nisu znali da je jedan od njih već veću koricu hleba pojeo i  sve neizgovorene reči na zemlji u tu istu veknu hleba upakovao.

Levom rukom je otvarala plavi kofer oivičen tugom, a desnom rukom u svoj stari na ćoškovima oguljeni orman na kome su se vrata držala o dve šarke polagala Miletove stvari. Stavila je na drvene ofingere tri košulje bele i jedno teget odelo, teško kao sumnja . Nije znala ili nije htela da shvati da ovaj put neće biti igre. Ovaj put Mile je došao da ostane.Dok ga je pakovala u svoj pretrpani mali stan broj tri, Rosa je razmišljala da je vreme da promeni način češljanja kose. 

U stari nasleđeni đedov krevet prvo je legao Mile. Rosa je posteljinu belu kao oblak pred jutro uštirkala i namirisala jorgovanom i nanom. Povadila je iz škrinje perjane jastuke dobijene u miraz od pokojne ujne. Miraz koji nikada došao nije. Iznad kreveta je okačila dve slike oivičene srebrnim ramom i reljefom kao morski talasi, da joj šušte dok spava. Na jednoj su bili tek ubrani đurđevci u staklenoj vazi boje purpura, a na drugoj crno beli pas sa  velikim kudravim repom koji je mahao u ritmu odobravanja. Rosa je sela na rub kreveta, pogledala u svoje ruke, pa ih okrenula u krug u pravcu kazaljki na satu. Kada je kukavica dvanaesti put izašla iz kućice sata, Rosa se okrenula ka Miletu, pogledala ga dublje u oči i zalepila sopstveni pupak o njegov. U mraku su dugo ćutali i ježili se. Rosa je kasnije ogledalu pričala da nikada kao tada ptice u njenom gladnom stomaku nisu lepšu pesmu pevale. Da je osetila kako raste trava pod temeljom zdgrade  i da je jasno mogla čuti vuka u petoj šumi kako zamuckuje. Mile je prebacio svoju desnu nogu, onu bliže njoj preko njene leve i zavezao tako čvor do jutra. Ruku je stavio ispod njenog vrata i držao je za uho tako  celu noć. Jedino tako je umeo da prevari sopstvenu nesanicu. Rosa je drugo slobodno uho stavila na kudrave usahle grudi da je greju i glavu ugnezdila ispod Miletove trouglaste brade. Tako je mogla celu noć da sluša ritam sopstvene ljubavi.

 

TeLo

ji je visio na jugoistočnom zidu. Sigurno je vrteo na prazno celu noć, pomisli. Priđe ugaonokuhinjskom element, pa otvori viseći stakleni deo i izvadi dve različite šolje. Džezvu od rosfraja je već imao spremnu na šporetu. Šolje su crveno-bela i crno-bela, na pruge. Sebi uvek nameni šolju u bojama omiljenog fudbalskog kluba. Službenom licu nameni onu drugu, crveno-belu. Mladić sa visokim zaliscima i zatupastim čelom ga pogleda znatiželjno izvijajući desnu obrvu. - Kako ste znali? Upita ga samozadovoljnim osmehom koji je počinjao u dnu usana da mu nekontrolisano titra. Tika ga odmeri još jednom ispitivački, pa suzi oči i reče: - Vidi se odmah manjak ukusa. Pa krenu da ispituje službeno lice dok je mešao crnu tekućinu, koja je u sredini džezve pravila čaroban vir. A da li vi možda znate koja je postava igrača bila u Dream Team-u Brazila iz 1962? Da li znate koji je nadimak Ronaldinja? Koju kremu za brijanje je reklamirao Bekenbauer ? Gde je rođen Euzebio? Tika ga još jednom premeri svojim prodornim zelenim okom između drugog i trećeg podizanja pene uzavrele kafe, pa više sebi u bradu promrmlja: - Tako sam i mislio. Znate, pobuni se sada službeno lice, ja nisam došao kod vas da razgovaramo o fudbalu. Fudbal je sport koji mi je najmanje interesantan, čak mi je nekako i gadan. Tiki na ovu konstataciju plavi čovek sa zaliscima počinje da biva još gadniji. Službeno lice nastavlja, imam nalog za pretres vašeg stana i odobrenje da vas privedem u stanicu milicije ako se opirete službenom licu na dužnosti. Ma ja sve dragi inspektore hoću nešto da vas pitam, naravno, ako dozvoljavate: - Zašto je meni, malom čoveku iz predgrađa pripala ta čast da sa vama popijem svoju prvu jutarnju nedeljnu kafu? I još me zanima, zašto mislite da bi se opirao istrazi. Meni ovo novo istraživačko iskustvo sve više postaje zanimljivo.Toliko sam radoznao da jedva čekam da krenemo. Tada se seti golog ženskog tela koje se nalazilo u njegovoj spavaćoj sobi. *** - Gospodine Tihomire, pa uz ime mi doda i moje čuveno istorijsko prezime, da li je vaš deda onaj poznati udbaš (prim.aut: član državne bezbednosti, bezbednosno-obaveštajna služba i tajna policija za vreme druge Jugoslavije ) što je 1948. godine na sednici CK SKJ ( Centralni Komitet Saveza Komunista Jugoslavije) napravio onu čuvenu papazjaniju sa bacanjem članske knjižice u lice tadašnjem sekretaru organizacije i vređao sve članove izvršnog odbora i bacio im na pod ključeve vile u Užičkoj ulici koju je od Komiteta dobio za zasluge u borbi i radu u UDB-i. - Jeste, rekoh, moj deda, glavom i bradom. Ali mi dragi inspektore još nije jasno, što u nedeljno jutro potežemo pokojnika, koji je već dugi niz godina spakovan u kovčeg i sahranjen u njegovom rodnom mestu, na njegovoj rodnoj grudi. - Polako gospodine Tihomire, doćićemo i do toga - A da li je vaš pokojni deda imao sestru? - Imao, rekoh. Mislim da je još živa. - A da li ta njegova sestra, živi u Londonu? - Živi, koliko ja znam. Deda je davno prekinuo sve kontakte sa njom, pošto se udala za komandanta jedne paravojne formacije, protiv koje se deda i borio. Mislim da ju je poslednji put video upravo te 1948. godine kada im je na surčinskom aerodromu dao dve avionske karte u jednom pravcu. - E, vidite Tihomire, naglasi punoću moga imena, ta vaša baba-tetka koje se vi i ne sećate nam je izašla u susret i dala vašu novu adresu stanovanja. Kod nje su prvo zakucali agenti MI6 posle otkrivanja čudne izbledele adrese na koverti pisma koje su pronašli u prostoriji zločina. Zločina, ponovi Tika, zbunjeno. Dada, tačnije ubistva. Kolege iz te strane službe su angažovali specijalnog forenzičara, pošto su postojali samo obrisi slova nekog čudnog pisma. Koverta sa vašim imenom, prezimenom i adresom na poleđini, doduše nečitka, pronađena je u kanti jednog luksuznog hotela u kome je boravio i gde je ubijen dotični ser. Pričam vam dragi Tihomire o gospodinu visokog ranga, koji je bio cenjeni ministar u gornjem domu engleskog Parlamenta, usko povezan sa članovima engleske kraljevske porodice i sa mnogim aferama koje su potresale već godinama “ Majku svih Parlamenata”. Od njegovih kolega čuo sam da nije bio baš omiljen. Mada nam to u ovoj našoj istrazi ne može baš pomoći. Tika ga pogleda sada još čudnije, pa suzi oči u polubesu i zbunjenosti. - Da li vi dragi inspektore znate koje je moje zanimanje? - Koliko sam uspeo da saznam o vama, Tihomire, vi ste sportski novinar. Ne baš uspešan, rekao bih, pošto sam obavešten da pratite samo drugu “B” ligu. - Uspešan ili ne, ne vidim kakve veze ja imam sa tamo nekim ubistvom engleskog ministra? Tu sam ja da razjasnim ovu zavrzlamu, reče inspektor sa malim ušima. - Da li ste možda Tihomire, svojoj baba-tetki nekada poslali pismo, paket, neki pisani dokument?. Možda bi nam za početak ta informacija pomogla, doda visoki plavi čovek. - Samo sam jednom baki poslao pismo sa dokumentima. Mislim da su to bili bakina krštenica i prepiska vlasničkog lista zemlje koju je posedovala u svom sada već starom životu. Ne sećam se kada sam slao dokumenta, ali davno je to bilo. - Eto, to bi moglo da nam pomogne, ni sam inspektor nije znao kako, ali je to izgovorio da bi smirio Tiku koji je počeo da se vrpolji na stolici. Da niste za još jednu kafu, vidim da ćemo se malo duže zadržati u priči, reče Tika ne čekajući odgovor i stavljajući novu vodu u džezvu. Pomislio je opet o ženskom golom telu koje je ležalo u njegovom krevetu. *** Reski zvuk mobilnog telefona prekinu prolećnu tišinu. Inspektor se javi na treće zvono. Drugi glas čuo se kroz šuštanje u pozadini. Inspektor je ponavljao rečicu “da” spojenu više puta sa dugim pauzama u čekanju i klimanju glave. Kada je završio razgovor naglo je ustao i skoro oborio stolicu. - Slučaj je rešen, reče sa osećajem olakšanja koje se osećalo u glasu i vazduhu, načelnik mi je upravo javio da su se javile kolege koje koordiniraju između njihove i naše službe. Tu reč službe izgovorio je malo tiše. - Dobro, rešeno je reče Tika, ali mislim da zaslužujem maker neku reč objašnjenja, neku reč koja bi mi spasila ovaj već propali dan. -Dragi Tiko, sada mu se inspektor obrati nadimkom. Mislim da neću prekršiti pravila službe ako vam kažem, da je ceo slučaj jedna zavrzlama u koju ste slučajno upali. Iz službe su mi javili da je to vaše pismo bilo svakodneno korišćeno u prepisci između vaše bake i njene dobre stare prijateljice. Jedne stare otmene Engleskinje sa roze šeširom na glavi i zlatnim paspulima opšivenim “CoCo Shanel” kostimom na sebi, sa kojom je vaša baka ispijala nedeljne čajeve i razmenjivala kulinarske recepte. Moram naglasiti da je ta stara dama potomak jedne još starije grofovske porodice iz Škotske. A znate kako to obično ide. Takve porodice hoće da iznedre neke čudne potomke, sa još čudnijim seksualnim opredeljima. To mu dođe kao neka kazna, šta li već, ubaci inspektor. Pretpostavka je da je vaša baka u kovertu ubacila ( koje se nalazi kod nje već dvadesetak godina, a sa vašim imenom i prezimenom adresiranim na poleđini, koje se jedva primećuje od bledila i godina) I poslala svojoj otmenoj engleskoj prijateljici neki recept. Unuk dotične, koji je bio kurir u ovoj prepisci, uzeo je dati koverat, misleći da se u njemu nalaze novci. Koverat je stavio u zadnji džep svojih uglačanih dendi pantalona. Kada se našao sa svojim vremešnim ljubavnim partnerom u tom otmenom hotelu, koverta mu je ispala iz džepa. Kovertu je našla sobarica te večeri kada je pronašla i telo golog mrtvog sera u krevetu. Kovertu je bacila u korpu pored ulaznih vrata. Pretpostavka je da je ubistvo učinjeno u afektu. Ljubavnom afektu. Kada su otvorili koverat u njemu se nalazio savršeni recept za tradicionalnu srpsku sarmu sa suvim svinjskim rebrima . To im je bio prvi trag. I jedini. Dok je ispraćao plavog čoveka sa malim ušima i zaključavao donju bravu, pomislio je da mu je inspektor dao savršenu ideju za nedeljni ručak. Tiho se ušunjao u spavaću sobu i legao pored toplog ženskog tela. 

 

  • Ko je? šušnu u bradu Tihomir –Tika dok se tetura kroz mračni hodnik šutirajući već vremenom išutirane cipele do ulaznih vrata u sopstvenim isparenjima burne subotnje noći. Misli da će uskoro povratiti sopstveni želudačni sadržaj. Uzdržava se. Koja budala zvoni nedeljom pre podne, pomisli za sebe.
  • Policija, javlja se duboki bariton sa druge strane kvake.

Tihomir se približi malom otvoru na već požutelim vratima, skloni metalnu klapnu i namesti oko na nišan. Trepne dva puta. Nešto veliko plavo sa malenim ušima namršti mu se u lice.

***

Tika otvori vrata i jednim brzim pokretom ruke pozva nepoznatog čoveka u svoj omanji stan. Kada je veliki plavi čovek zakoračio na hrastov parket, Tika levom rukom i jednim spretnim okretom zaključa vrata. Pruži  korak pre službenog lica ka maloj kuhinjici u dnu hodnika. Dok je pravio treći korak okrenu se ka televizoru koji je visio na jugoistočnom zidu. Sigurno je vrteo na prazno celu noć, pomisli. Priđe ugaonokuhinjskom element, pa otvori viseći stakleni deo i izvadi dve različite šolje. Džezvu od rosfraja je već imao spremnu na šporetu. Šolje su crveno-bela i crno-bela, na pruge. Sebi uvek nameni šolju u bojama omiljenog fudbalskog kluba. Službenom licu nameni onu drugu, crveno-belu. Mladić sa visokim zaliscima i zatupastim čelom ga pogleda znatiželjno izvijajući desnu obrvu.

  • Kako ste znali? Upita ga samozadovoljnim osmehom koji je počinjao u dnu usana da mu nekontrolisano titra.

Tika ga odmeri još jednom ispitivački, pa suzi oči i reče:

  • Vidi se odmah manjak ukusa. Pa krenu da ispituje službeno lice dok je mešao crnu tekućinu, koja je u sredini džezve pravila čaroban vir. A da li vi možda znate koja je postava igrača bila u Dream Team-u Brazila iz  1962? Da li znate koji je nadimak Ronaldinja? Koju kremu za brijanje je reklamirao Bekenbauer ? Gde je rođen Euzebio?

Tika ga još jednom premeri svojim prodornim zelenim okom između drugog i trećeg podizanja pene  uzavrele kafe, pa više sebi u bradu promrmlja:

  • Tako sam i mislio.

Znate, pobuni se sada službeno lice, ja nisam došao kod vas da razgovaramo o fudbalu. Fudbal je sport koji mi je najmanje interesantan, čak mi je nekako i gadan. Tiki na ovu konstataciju plavi čovek sa zaliscima počinje da biva još gadniji. Službeno lice nastavlja, imam nalog za pretres vašeg stana i odobrenje da vas privedem u stanicu milicije ako se opirete službenom licu na dužnosti.

Ma ja sve dragi inspektore hoću nešto da vas pitam, naravno, ako dozvoljavate:

  • Zašto je meni, malom čoveku iz predgrađa pripala ta čast da sa vama popijem svoju prvu jutarnju nedeljnu kafu? I još me zanima, zašto mislite da bi se opirao istrazi. Meni ovo novo istraživačko iskustvo sve više postaje zanimljivo.Toliko sam radoznao da jedva čekam da krenemo.

Tada se seti golog ženskog tela koje se nalazilo u njegovoj spavaćoj sobi.

 

***

  • Gospodine Tihomire, pa uz ime mi doda i moje čuveno istorijsko prezime, da li je vaš deda onaj  poznati  udbaš (prim.aut: član  državne bezbednosti, bezbednosno-obaveštajna služba i tajna policija za vreme druge Jugoslavije )  što je  godine  na sednici  CK SKJ        ( Centralni Komitet Saveza Komunista Jugoslavije) napravio  onu čuvenu papazjaniju sa bacanjem članske knjižice u lice tadašnjem sekretaru organizacije i vređao sve članove izvršnog odbora i bacio im na pod ključeve vile u Užičkoj ulici koju je od Komiteta dobio za zasluge u borbi i radu u UDB-i.
  • Jeste, rekoh, moj deda, glavom i bradom. Ali mi dragi inspektore još nije jasno, što u nedeljno jutro potežemo pokojnika, koji je već dugi niz godina spakovan u kovčeg i sahranjen u njegovom rodnom mestu, na njegovoj rodnoj grudi.
  • Polako gospodine Tihomire, doćićemo i do toga
  • A da li je vaš pokojni deda imao sestru?
  • Imao, rekoh. Mislim da je još živa.
  • A da li ta njegova sestra, živi u Londonu?
  • Živi, koliko ja znam. Deda je davno prekinuo sve kontakte sa njom, pošto se udala za komandanta jedne paravojne formacije, protiv koje se deda i borio. Mislim da ju je poslednji put video upravo te 1948. godine kada im je na surčinskom aerodromu dao dve avionske karte u jednom pravcu.
  • E, vidite Tihomire, naglasi punoću moga imena, ta vaša baba-tetka koje se vi i ne sećate nam je izašla u susret i dala vašu novu adresu stanovanja. Kod nje su prvo zakucali agenti MI6 posle otkrivanja čudne izbledele adrese na koverti pisma koje su pronašli u prostoriji zločina. Zločina, ponovi Tika, zbunjeno. Dada, tačnije ubistva. Kolege iz te strane službe su angažovali specijalnog  forenzičara, pošto su postojali samo obrisi slova nekog čudnog pisma. Koverta sa vašim imenom, prezimenom i adresom na poleđini, doduše nečitka, pronađena je u kanti jednog luksuznog hotela u kome je boravio i gde je ubijen dotični ser. Pričam vam dragi Tihomire o gospodinu visokog ranga, koji je bio cenjeni ministar u  gornjem domu engleskog Parlamenta, usko povezan sa članovima engleske kraljevske porodice i sa mnogim aferama koje su potresale već godinama “ Majku svih Parlamenata”. Od njegovih kolega čuo sam da nije bio baš omiljen. Mada nam to u ovoj našoj istrazi ne može baš pomoći.

Tika ga pogleda sada još čudnije, pa suzi oči u polubesu i zbunjenosti.

  • Da li vi dragi inspektore znate koje je moje zanimanje?
  • Koliko sam uspeo da saznam o vama, Tihomire, vi ste sportski novinar. Ne baš uspešan, rekao bih, pošto sam obavešten da pratite samo drugu “B”
  • Uspešan ili ne, ne vidim kakve veze ja imam sa tamo nekim ubistvom engleskog ministra?

Tu sam ja da razjasnim ovu zavrzlamu, reče inspektor sa malim ušima.

  • Da li ste možda Tihomire, svojoj baba-tetki nekada poslali pismo, paket, neki pisani dokument?. Možda bi nam za početak ta informacija pomogla, doda visoki plavi čovek.
  • Samo sam jednom baki poslao pismo sa dokumentima. Mislim da su to bili bakina krštenica i prepiska vlasničkog lista zemlje koju je posedovala u svom sada već starom životu. Ne sećam se kada sam slao dokumenta, ali davno je to bilo.
  • Eto, to bi moglo da nam pomogne, ni sam inspektor nije znao kako, ali je to izgovorio da bi smirio Tiku koji je počeo da se vrpolji na stolici.

Da niste za još jednu kafu, vidim da ćemo se malo duže zadržati u priči, reče Tika ne čekajući odgovor i stavljajući novu vodu u džezvu. Pomislio je opet o ženskom golom telu koje je ležalo u njegovom krevetu.

***

Reski zvuk mobilnog telefona prekinu prolećnu tišinu. Inspektor se javi na treće zvono. Drugi glas čuo se kroz šuštanje u pozadini. Inspektor je ponavljao rečicu “da” spojenu  više puta sa dugim pauzama u čekanju i klimanju glave. Kada je završio razgovor naglo je ustao i skoro oborio stolicu.

  • Slučaj je rešen, reče sa osećajem olakšanja koje se osećalo u glasu i vazduhu, načelnik mi je upravo javio da su se javile kolege koje koordiniraju između njihove i naše službe. Tu reč službe izgovorio je malo tiše.
  • Dobro, rešeno je reče Tika, ali mislim da zaslužujem maker neku reč objašnjenja, neku reč koja bi mi spasila ovaj već propali dan.

-Dragi Tiko, sada mu se inspektor obrati nadimkom. Mislim da neću prekršiti pravila službe ako vam kažem, da je ceo slučaj jedna zavrzlama u koju ste slučajno upali. Iz službe su mi javili da je to vaše pismo bilo  svakodneno korišćeno u prepisci između vaše bake i njene dobre stare prijateljice. Jedne stare otmene Engleskinje sa roze šeširom na glavi  i zlatnim paspulima opšivenim “CoCo Shanel”  kostimom na sebi, sa kojom je vaša baka ispijala  nedeljne čajeve i razmenjivala kulinarske recepte. Moram naglasiti da je ta stara dama potomak jedne još starije grofovske porodice iz Škotske. A znate kako to obično ide. Takve porodice hoće da iznedre neke čudne potomke, sa još čudnijim seksualnim opredeljima. To mu dođe kao neka kazna, šta li već, ubaci inspektor. Pretpostavka je da je vaša baka u kovertu ubacila ( koje se nalazi kod nje već dvadesetak godina, a sa vašim imenom i prezimenom adresiranim na poleđini, koje se jedva primećuje od bledila i godina)   I poslala svojoj otmenoj engleskoj  prijateljici neki recept. Unuk dotične, koji je bio kurir u ovoj prepisci, uzeo je dati koverat, misleći da se u njemu nalaze novci. Koverat je stavio u zadnji džep svojih uglačanih dendi pantalona. Kada se našao sa svojim vremešnim ljubavnim partnerom u tom otmenom hotelu, koverta mu je ispala iz džepa. Kovertu je našla sobarica te večeri kada je pronašla i telo golog mrtvog sera u krevetu. Kovertu je bacila u korpu pored ulaznih vrata. Pretpostavka je da je ubistvo učinjeno u afektu. Ljubavnom afektu. Kada su otvorili koverat  u njemu se nalazio  savršeni recept za tradicionalnu srpsku sarmu sa suvim svinjskim rebrima . To im je bio prvi trag. I jedini.

Dok je ispraćao plavog čoveka sa malim ušima  i zaključavao donju bravu, pomislio je da mu je inspektor dao savršenu ideju za nedeljni ručak. Tiho se ušunjao u spavaću sobu i legao pored toplog ženskog tela.

U stanu broj DVA

Julijana Jula Martinović bila je potomak stare ugarske porodice. Zajedno sa jednom očerupanom i starom persijskom mačkom i sa dvoje maloletne i musave dece iz prvog ugovorenog braka bila je u drugom pokušaju udata za Tomislava, Tomu. Svi su ga ipak u kraju znali kao majstor Tomu, buregdžiju svetskog glasa i čoveka koji je ceo svoj radni vek posvetio razvlačenju testa i filovanju istog.  Majstor Tomi je ovo kao i njegovoj prelepoj aristokratski držećoj ženi bio drugi brak. Rano je ostao udovac. U miraz je osim buregdžijskog zanata i pekare osnovane 1895. Godine, doveo isti broj musave dece kao i Jula. I ništa tu organizovanu i idiličnu porodicu, kažem ništa , ni njihov ritam življenja, navike, ne bi poremetilo ni izbacilo iz ravnoteže da Jula i Toma nisu u tom svom drugom pokušaju dobili još dvoje svoje zajedničke dece. Musave, naravno. Tako su dobili još šareniji život.

A ta njihova deca u svojoj generacijskoj i genetskoj različitosti imala su jednu zajedničku crtu. Urođenu muzikalnost. Njihova jutra započinjala bi horskim pevanjem      “Ode Radosti”, a završavala se jednim “ Seviljskim berberinom”. Deci su dani bili obojeni notama, violinskim ključem i horskim pevanjem. Da bi dopunili trenutke i retke momente tišine doneli su krišom  u kuću šest  krastavih zelenih žaba iz Mokroluškog potoka, koje bi kada deca uče ili odmaraju od pevanja udarala tercu kreketanjem. Jula je kao domaćica kuće i odgovorna majka pokušala ovoj pojavi da stane na kraj, ali avaj, deca su to opravdala gubljenjem intonacije u časovima mira. Mir u kući majstor Tome nije postojao. Zbog ovih kreketavih stvorenja i buke koju su danonoćno žabe pravile cela porodica bila je omraženi element zgrade u uglu gradske zelene oaze . Jula je često bila glavna tema kućnih saveta i ogovaranja komšiluka na poderstu između trećeg i četvrtog sprata. Sve to dostojanstvenog potomka jedne stare ugarske porodice nije doticalo. Ona je imala mnogo veći problem čiji se intenzitet pojačavao sa godinama. Zaboravljanje.

Kada supružnici iz stana broj dva legnu u svoj omaleni bračni krevet, koji je bio napravljen po njihovoj meri i od čiste orahovine,  laktove uguraju u perjani jastuk, saviju kolena pod ustaljenim uglom  i gledaju u plafon boje bele kafe. Tada se okrenu na stranu i potraže dragu ruku. Ruku stave na najmekši deo kože. Dok vode ljubav plitko dišu i preskaču svaki drugi slog. Izgovaraju češće samoglasnike od suglasnika. Ne menjaju strane. Svako ima svoju stranu kreveta. U mraku mu Jula opipa pupak. I tu zastane. Onda se okrene ka prozoru da izmeri količinu noći , pa onako za sebe u bradu prošuška:

  • Još malo pa će jutro. Treba zaspati, kaže. Kaže tiše da ne remeti boju sivila. Kaže, a zna da san neće doći. Nesanica je postala svakodnevni pratilac njihove zaboravnosti. Od umora su zaboravljali dečija imena, godine, navike, izgled duge i miris zove. Jula je bila zaglavljena u prošlom vremenu, a Toma u projekciji njihove budućnosti.

Posle  višeminutnog vrtenja po krevetu, ustajali bi i pili kafe do same zore. Gledali bi se tako nekim sanjivim zaljubljenim pogledima i dubokim uzdisajima remetili mrak. Toma je stiskao krupne šake i izvlačio prst po prst iz ručnog zgloba da pukne. Jula je imala uznemirujuć pogled i po malo puktala u šarenu mušemu na stolu. Umela je tako noćima da broji latice na mušemi i briše samo njoj vidljve mrvice hleba.

  • Tomo, da li golubovi jedu francuski hleb?
  • Jedu Julo i francuski i bavarski i naš domaći.
  • A kako onda Tomo, ne zbore na francuskom i nemačkom.

Toma bi je onda malo pažljivije pogledao da vidi da li joj desno oko šeta ili je dobro fiksirala purpurnu laticu u uglu stola.

Jula je želela da priča o ukusima i  mirisima sopstvene prošlosti. Toma nažalost nije mogao da sagleda ni sopstvenu budućnost. Dugo je već razmišljao da potraži stručnu pomoć. Obijao je cipele po raznim ustanovama, ali mu učena lica nisu mogla pomoći. Tada je počeo da traži spas po selima južne zemlje i priča sa babuškama koje su svoje marame potapale u salamuru da se stegnu. Ozbiljne starice koje pričaju čudne i vesele priče i ponekad pogledaju između srka kafe kroz krila slepog miša. Ni tu nije puno naučio, možda samo da ga smeh može spasiti sopstvene budućnosti. Zato se smejao najslađe  od srca uz treskanje ramena. Smejao kikotom i grleno budio komšiluk. Objašnjavao je to kao vraćanje “milo za drago” uštogljenom komšiluku, vraćanje za kućnosavetsko  ismejavanje njegove žene. Smehom bi tada zarazio i svoju Julu. Osmehom su vremenom bila zaražena i njihova deca.

– Neka ih nek” vide da nije sve u kreketanju žaba, ima u kući majstor Toma i puno “ smejanja na brašno”.

***

Deca su došla prvog dana proleća iz škole ozarena i nekako čudno srećna. Jula je to  pripisala uticaju polena koji se širio iz cvetnih latica prvih ljubičica. Toma je toj pojavi nadenuo starinski izraz “ vrbopuc”.

Ćuškala su se tu pred vratima stana i začikavala jedna druge. A onda su iskočila pred roditelje sa šiškicama na crtu i onim blagim izrazom u očima, koje samo deca imaju i rekla u dvoglas:

  • idemo na međunarodno takmičenje iz horskog pevanja. Svi smo izabrani od tročlane komisije, jednoglasno.

Jula I Tomas u se pogledali. Tražili su od dece neka dodatna obaveštenja, koja tada nisu ni mogla dobiti. Sreća je pojela taj dan i deca ga nisu rasipala na  druge reči. Tako smo zajednički shvatili.

 

A onda su nastupili dani zagrevanja glasa, produbljivanja raspona, terce, dinamike kontrole i ispravljanje grešaka, figurativnosti i nijansiranja, vibrata.

Deca su posle višemesečnih proba i svakodnevnih raspevavanja i pijenja živih jaja otišla na takmičenje. Sve lokalne televizije pratile su međunarodno takmičenje.

***

Majstor Toma je toga dana došao ranije iz pekare i seo na svoju omiljenu vremenski udubljenu tamnozelenu fotelju da gleda prenos. Ruke je okačio o vrat i disao tiho. Disao je sporo, da ne remeti deci koncentraciju. Tako je pomislio u sebi. Deca sve osećaju, pa i očeve treptaje i uznemirenost hiljadama kilometara daleko. Jula je prizivala sopstvenu tišinu avgustovske noći i stezala kariranu kuhinjsku krpu. Deca su im se osmehivala sa ekrana, poređana po glasovima koje su pevala u horu. Dvoje dece su im  namignula, a dvoje šeretski osmehnula. A kada su pustili slavuja iz nedra da poleti, tada je noć prizvalo slavu i duše drage su glasovima svojim pocepali severno nebo na froncle . Žiri je odskočio sa svojih udobnih firmiranih fotelja, udarajući dlanovima dok nisu  dobili rumenu boju obraza i dok im osmeh nije napravio još jednu boru na licu.

Te noći Jula i Toma legli su spokojno  u svoj drveni po njima skrojeni krevet od orahovine i zaspali snom pravednika. Sunce je u zoru pobacalo svoje zrake na dve zaljubljene glave koje su se dodirivale na perjanom jastuku, u stanu broj dva, zgrade na periferiji belog grada. Kada su se probudili žaba u njihovom stanu više nije bilo.

1503

CRNO PA BELO

 

Dok ste se vi igrale lutkicama, ja sam morala sa četiri godine već znati Dream Team  Brazila iz  1962.

U mojim šiškama vrteli su se uvek posloženi po redu startna formacija ( 4-3-3)

Pele
Vava Garrincha
Zagallo Didi
Zito
N.Santos D.Santos
Mauro Zozimo
Gilmar

Ja sam odrasla na fudbalskom terenu, utakmice gledala iz prvog reda. U mojoj kući driblinzi i početni udarci, ofsajdi i kostobrani, gol-aut i indirekt bile su deo kućnog folklora. Tata je došao iz malog fudbalskog kluba iz Bosne, malo pikao za Partizan sa Jusufijem, Miladinović,Vasovićem i Galićem ( očigledno, ne dobro, da bi igrao u toj sjajnoj postavi). A onda su ga te 1965 pozvali u Split da đuska za Hajduk. Al“ ne lezi vraže, tu se isprsio moj đed i strah i trepet, čovek od poverenja Leke Rankovića.

-A kud bi ti sine?

-U Split

-A nećeš ga tamo igrati, ne zvao se ja Miloš.

I tako je i bilo. Otac je posle toga igrao samo za nižerazredne beogradske klubove.

Da bude ironija, tradica u mojoj porodici se ponovila. Još jedan Miloš, onaj moj blizanački par bio je prava čigra od deteta. Ja sam znala fudbalsku teoriju, a on je igrao fudbalsku čaroliju. Brz, okretan, maštovit. Njega smo od malih nogu kada bi pao mrak majka i ja uvlačile u kuću da ga otac ne vidi onako kaljavog i u modricama od fudbala i tuče zbog prve bubamare koju mu je tetka donela iz Švabije. Dete je samo travu i loptu imao pred očima. I kuda sa njima, logično u Partizan, rekao je otac. A otac se sluša bez pogovora. Otac uvek najbolje zna šta je činiti. A onda Partizanova škola fudbala i neka nova fudbalska nada. Pa mali je vanserijski talenat i ide sa reprezentacijom na svetsko prvenstvo pionira u Argentinu ( da bi shvatili značaj moram reći da pričam o Jugoslaviji). Al“ ne lezi vraže, ode moj otac pre tog najavljenog puta u školu da vidi ocene svog prvenca. Ode rekoh i vrati se snužden. Pa sa vrata priupita moga brata:

  • A je li sine, ti bi u Argentinu?
  • Pa na spisku sam oče
  • Jesi sine, al“ ti ocene ne dozvoljavaju…

I eto, samo da vidite kako se sudbine ponavljaju, jer je taj moj bolji deo blizanca ostao tada u Beogradu, očajan i razočaran i nikada više nije zaigrao sa takvim žarom u očima sa kojim je slamao srca fudbalskih gledalaca. Tada su došli nižerazredni klubovi..Obilić, Sinđelić, Jugopetrol…

A ondaK sam stupila na scenu ja, ekspert za teoriju fudbala, napadač koji je prema formaciji najistureniji igrač svoga tima kome je osnovni zadatak postići gol ( izvor: Vikipedija) i sopstveno dete da izbegnem istu sudbu kletu,  umesto na fudbal i travu  bacila u vodu. Al“ pošto je tradicija tradicija i ne treba je kvariti morao je mali biti u istom crno-belom timu. Tako mu je deda naložio..A deda kad“ kaže to je amin. Jer lopta je lopta i okrugla je, gde god je staviš. Al“ klub, klub je jedan i crno-beli je.partizan

P.S.

Samo mi jedna stvar nikad neće biti jasna što su mene kao mladu lepu zgodnu i nadasve šaramantnu đevojku vazda jurili fudbaleri Zvezde. To valjda zbog ravnoteže u svemiru..CCC

 

 

 

I ŠTA SADA SA GOSPODINOM PETROVIĆEM ?

2811

Vidimo se juče drugarica i ja..i vidim ima neku brigu i crne kolutove oko očiju i zabrinuti joj pogledan neki. Ma to crno oko očiju, to ti je moja sve od nespavanja i gospodina Petrovića.
-Koji ti je taj lebacmu se ogadio?
-“se ti sećaš one godine pred bombardovanje, kada nismo imali kintu, pa smo za novaka pravili ukrase za jelku od kineskog testa ( eee sad” da me pitate što je kinesko od srpskog brašna i tuzlanske soli teško da ću uspeti da odgovorim )…Elem, sve je počelo od tada, mislim moje nespavanje je krenulo od te Nove godine.
-Ne spavaš već 16 godina sunce ti kalaisano..ja u čudu.
-Tako nekako, al” ajd ti kažem zašto, možda mi i dođe san.
-“se ti sećaš onog mog kolege, gospodina Petrovića?
– Jašta bree, lik čovek i lep, ko bi ga zaboravio.
Znaš da sam ja tada bila totalno skršena, izašla iz braka, čovek lep, duhovit, razveden..i ja utrčim u kombinaciju.
-III???
– Kada si ti otišla jedno veče pred novaka, tužna valjda što se ostalo lišće na granama mrzne i što je mrak već u 3 pao, rešim ja od viška testa ( kineskog, da budemo precizni ) da napravim tog mog gospodina Petrovića. Pa mu i leptir mašnu i začuđen pogled i harmoniku koju je svirao lepo izmodliram .I onda mi se desi peh. pravi pravcijati peh kada sam ga na papir za pečenje ( dobijen od tetka lize iz Nemačke ) stavljala. Iskrivim ti ja njemu desnu nogu, pa mu je nekako ispravim i stavim da ga pečem na 50C,
-IIIII???
Šta bree iiii…zove mene sutradan taj “moj” gospodin i reče da ne može da dođe, pošto se nalazi u Urgentnom centru i da je siroma polomio desnu nogu i čeka u debelom redu ( taj dan je padala ledena kiša u belom gradu )
da mu ture čizmicu na nogu. Ajdd prođe i ta Nova godina i gips i period fizikalne reapije. Te ja rešim taj kolač od gospodina Petrovića da oslikam, pa mi plava farba od pantalona kapnu na levu ruku i ispod oka. I ne bi to meni ništa bilo čudno, da me sutradan taj isti gospodin nije zvao i rekao da su ga kola na pešačkom oborila i da ima samo masnice. Ja izustih; na levoj ruci i ispod oka. A on meni..otkud znaš.
Rešim ja da nešto učinim po tom pitanju i kud bi, ajd u kontejner sa lutkom od kineskog testa, Pa se uplašim,jbt, a šta ako sutra otvorim dnevnu štampu i pročitam…gosp. Petrovič nađen u crnoj kesi u kontejneru u dorćolskoj ulici…Stani, mislim se, šavo odneo šalu. Pa ti draga moja ja tako odem do Lele i uzmem od Leline male jastuče i prekrivač od njene crne Barbike ( sa kojom nije želela da se igra) namestim ti ja u kutiji lepo njemu krevet, pokrijem ga roze barbi prekrivačem i još otvorim rupe na kutiji da može da diše ( jbt da ne pomisli da sam ga ugušila ).
-I gde ti je on sada?..ja izbacila donju usnu
-Eno ga u dnu plakara, u kutiji spava.
-I šta ćeš sa njim?
-Ma to ti pričam ( kroz plač) bem te luda, Šta da radim sa gospodinom Petrovićem?

AVIONI,KAMIONI

05063
Dragoš, zvani Dragi, bio je oličenje pravog muškarčine. Zaista, kada natrčiš na takvu divnu vrstu muške sorte, postaneš više nego srećan.Postaneš nasmejan sunčan lik koji poskakuje u hodu i zanosi u desno. To zanošenje je posledica nakupljenih hormona sreće u levoj predkomori, a pomalo i u desnom zalisku srčanog mišića. To je specijalna sorta sa zavodljivom energijom hranjenom godinama iz večitih ženskih nada i setnih pogleda.
Zaboravih da kažem, Dragi je pilot plavog oka u kojem se kupa jutarnje nebo i širi vedrina prolećnog smiraja. Radi u poznatoj privatnoj firmi i sve novce od prodaje osigurača iz Kine troši na let. Nije to „ let iznad kukavičijeg gnezda“. To su pravi sportski letovi sa šaranjem neba i dizanjem ega. To ježenje kože od strasti i podilaženje žmaraca prilikom poletanja koštali su ga kao svetog Petra kajgana, ali on za novac nije mario.
Deda mu je u amanet ostavio taj ludi avijatičarski gen. Stari je bio prvi letač na supertajnom avionu L-12, koji je krajem šesdesetih godina prošlog veka na jednom od svojih letova volšebno nestao. Bio je to rutinski let. Rutinski i tajni Nešto je kažu u izveštaju krenulo po zlu, instrumenti na tabli su poludeli i deda se spasio iskakanjem iz aviona . Tako stoji, iskočio je, piše u pedantno vođenom zapisniku, negde oko Bosanskog Broda, a da se o njemu nakon tog katapultiranja ništa više nije saznalo. Posle njega, jedne prave pilotske veličine, ostala je traka tajno nabavljena sa snimkom buke, vibracije i dedinog ushićenog glasa i opisa neba. Bio je to jedan od onih retkih prolećnih dana sa velikom vidljivošću i neopisivom hrabrošću.

I kako se taj dedin gen duboko ulogorio u Dragoševu desnu podlakticu, terao ga je da uzleće i juri. Juri svoju avanturu života i onaj zaokret kada vazdušne struje oslabe i naprave idealan prostor za manevar. Dragi se osim letenja ložio i na glamurozne priče, lažljive ljude i statusne simbole.
Moj letač je tih dana, upoznao nekog čudnog lika iz Švajcarske. Zvao se Tarik. Sa njim je počeo da se sastaje sve češće. Beogradski klubovi, restorani, splavovi. Bili su u nekoj čudnoj, previše intimnoj, za mene i previše blisko poslovnoj vezi. Vezi u kojoj jedno drugog često tapšu po ramenima i nesvesno dodiruju. Druženje uz grleni osmeh i sijaset izgovorenih gluposti. Bio je to čudan poslovni odnos. Isuviše intime za mene, pomislila sam. A možda je ljubomora po sredi, pomislih. Dragoš i ja počeli smo sve ređe da se viđamo, ali njemu nije ništa nedostajalo. Novac je krenuo da pristiže sa svih strana, bio je skockan po poslednjoj modi, popularnost u beogradskom ataru kretala mu se do neslućenih visina. Njegov život bio je tako dobro organizovan i poslagan, kao najbolja dalmatinska panceta, red noćnog života, redovan let do Ulcinja, red čudnih poslovnih partnera.
U nedeljno jutro, mamurna od noćnog učenja, bacih pogled na jučerašnje novine koje su izgužvano ležale na stolu. Sa naslovne strane smešio mi se Dragoš.
Na njegovom nebu, oko kumulonimbusa, bilo je nevreme i pravo vreme da ja iskočim iz aviona. Njemu se bližio zatvor , a meni sloboda bez leta. Na kraju vazdušnog fronta, napravila sam zaokret, nasmejala se suncu i iskočila iz priče.

ZIMSKE GUME 175-65-17

2406

Jesen je već mirisala na pečeno kestenje i metalne šine koje su se lenjo vukle duž Bulevara. Terala sam svoje trapave noge broj četrdesetijedan po tragovima puževa koji su nestali posle kiše. Kada dan krene po gluposti, ja kupim kuvani bulevarski đevrek da ga poteram na osmeh. A danas je baš takav, tupav i vlažan.
Na pauzi između dva poslovna ručka pedantno stilizovan čovek je istrčao iz elitnog beogradskog restorana na sredini Bulevara, držeći čvrsto u ruci telefon najnovije generacije i mlararajući rukama kao dirigent ni manje ni više nego bečke filharmonije. Istrčao, kažem, bez pogleda levo-desno i gurnuo me kao crveni autobus. Tada ispusti telefon i dok mu je u ušima proletao zvuk razbijanja, uhvati me levom rukom za revere bledozelenog mantila, pa povuče iz klovnovskog pada i helikopterskog mlataranja ruku. Scena mu nabaci širok osmeh na lice, a meni prepoznavanje lika i sjaj u oku. Na ulici koja vodi na zapad, sreo je mene, staru školsku drugaricu.

– Srce, oslovio me je našim starim, ličnim, nadimkom, pa ti se ni za milimetar nisi promenila.

Spiridon je išao sa mnom u osnovnu školu i bio je jednostavno rečeno, neprimetan dečko. Sada, ovako visok i skrojen po poslednjoj modi, isijavao je samouverenošću. Uhvatio me je za ruku i uvukao u zadimljenu prostoriju tog zvučnog restorana, iz koga je upravo istrčao. A onda upoznavanje sa petoricom istih takvih samouverenih i kravatiranih muškaraca. U tom periodu, novine mi nisu dolazile pod ruku, a kutiji od televizora sam još tražila mesto. Politika nije bila svera mojih interesovanja, ali sam od starih drugara čula da se Spiridon visoko kotira u tadašnjoj Vladi. Vladi njegove i moje oronule zemlje. Od tog“ trapavog bulevarskog susreta, zivkao me je svakodnevno i neprestano tražio povod za novi susret. Bio je uporan. Želeo je kaže samo ono što mu nedostaje. Više osmeha i puno humora. I kako nisam imala ništa pametnije da mi preokupira mozak i potera ga na produbljivanje vijuga, podlegla sam upornosti jednog iskusnog političkog tipa. Podlegla, kažem i legla. I tada je došlo vreme kada pupak na pupak naleže, kad“ sunce rub meseca na zub uhvati. Odlepila sam dupe od zida, pamet ostavila na polici u špajzu i provukla ruke kroz Spiridonovu kosu. Tako smo počeli da delimo vreme i ukus. Bio je to period genetskog poriva, više možda nagona, nego pameti. Razumećete me već. Vreme kada se pojede sopstvena savest.
Jednog kišnog jutra, želeći da utonem u zagrljaj, pokucala sam na njegova mahagoni vrata i nenajavljeno ga uhvatila u krevetu sa sekretaricom, jednog od sličnih kao on ministara. Bio je obučen kao Betmen , vezan za stolicu i preliven voskom.
Imala sam na jeziku toga jutra gomilu gadnih i prljavih reči sa kojima sam htela da ga pljunem, ali od svih tih neizgovorenih, setih se samo pljavih zimskih guma 175-65-17 koje su me čekale da ih zamenim.

Internal Flame

by Bubazlatica

Priče o rečima

Odakle dolaze, šta znače, i još mnogo toga

Anton The Fighter

Anton je misteriozni stranac zarobljen u telu dvadesetogodišnjaka. Mašta, proze, njegov život.

evoblogamoga

žica na ptici

Moje priče; Popović Nešo - Shonery

Slobodno, bez stida, ostavite komentar (pozitivan ili negativan). Ako vam se dopadaju Moje priče, podelite ih sa drugima...

Бојанка Орлеанка

zapisi sajber pastirice

Otisak na displeju

ja, ti, on, ona, ono, mi, vi, oni, one, ona, i ko zna ko, i ko zna gde, i ko kako zna...

Veshtichanstvena's Blog

Misli za carobni napitak.....Eliksir zivljenja..

Slučajni bloger

Olja Ristić

AleksandraNM

kratke priče. duge priče

nikolaradojicic

NIkola Radojičić užički bloger

OPANAK

BLOG SVAKODNEVNICE

Sva od Sna

Fragmenti duše ~ Život baziran na istinitoj priči

alexskivelawordpresscom

sve to se zove Život