skype

 

Predsednik kućnog saveta je veče pre kiše stavio nalepnicu sa prezimenom podstanara na ulaznim vratima stana broj 13. Pošto su mu ruke podrhtavale, oznaka je postavljena malo ukrivo. Na njoj piše jednostavnim starinskim fontom samo prezime.

***

Novi je dan kreno u pohode i porobljavanje zelene boje, koja se kao mlado lišće prosulo po rubovima svakodnevne rutine. Ravnici je oduvek falio taj sveži vazduh koga je visina imala u izobilju. Čak je i eho koji se pružao sa severa uspevao da se nekako nametne tom gradskom brežuljku i da ga porobi svojim zvukom. Vreme pre jutra ume tu škripu eha da dovede do savršenstva. Sveže je, koža mu se ježi. Bulji u ekran. Divan lik poznate ženske osobe treperi u uglu ekrana.

Spustio je ruku među noge i blago protljao svoje nadolazeće zadovoljstvo. Oduvek se ložio na njene usne. Sada je nešto pričala, ali on je isključio zvuk i samo je pratio talasanje njene gornje usne koja se nekako uvek brže pomerala od donje, mesnatije i za nijansu tamnije. Ona je pričala, a njemu više to nije bilo važno. Još malo i njene usne neće mu biti zanimljive. Rekla je jednog kišnog  jutra da ga voli. I već sledećeg uhvatila prvi jutarnji let za sever. Sada zove zbog tuge, hladnoće, želje, sećanja. I očekuje podršku.

Na stolu pored računara stoji beli presavijeni papir.Dok ona pomera ramena i namešta bratelu koja joj je pala sa desnog ramena, brzim potezima crtam travu koja niče i oblak u obliku zmaja. Na gornjem uglu papira nacrtao sam sopstveni osmeh koji viri iza drugog ćoškastog ugla ulice koju presecaju crvene trole. Olovka B3 bila je polu osušena, ali ja sam i dalje žvrljao.

***

Ispred vrata stajala su tri najbolja ortaka i držali kao dete zagrljeno pivo sa kojih se cedila rosa.Od kako je Buljavog napustila devojka, svake srede dolaze na čašicu razgovora, pljuvanje ekrana dok igra neki drugorazredni klub i obavezno pivo. Večeras je Liga Šampiona.

Dok je Buljavi spremao neku laganu klopicu, ortaci su se rasporedili kao slobodni strelci po uglovima male uštirkane sobe, na čijem je severnom zidu dominirao ekran veličine omanjeg bioskopskog platna.

• Matori, daj neku krpu, ovaj Slinavi je opet prosuo penu po stolu. Udarila ga opet vrućina u glavu.
• Ti Slinavi zalepi macolu na tu ćelu, nije mu ostao dužan.

Lapica i Kreza se pogledaše ispod oka i prasnuše u smeh. Slađan, od milja nazvani Slinavi, nadimak je vukao još iz predškolskog perioda, bio je trapav i smotan do daske.Vukao je noge i bio uvek nekako usporen i trom.

• Matori, se sećaš onog Barry iz Australije, što je bio kod nas u razredu samo jednu godinu, što nam je svima na odmoru kupovao sladoled. Bokte, taj pretrči ulicu i uzme trideset sladoleda.
• Sećam se, šta sa njim?
• Šta šta je sa njim, ti nikada nisi obavešten, jbt igra australijski fudbal i najbolji je igrač lige, a bio nekako sav sitan, kržljav, noge u nekom raspletu, pogled nekako skrenut.
• Smotani obično nešto pametno urade u životu, poklopi ga Buljavi.
• „se sećaš kako smo ga ložili da je sasvim u redu svakoj devojčici iz drugog razreda da priđe i da je poljubi
• ..koliko je samo nesretnik dobio šljaga, konstatuje Lapica

– E, a sve zaboravljam da vas pitam šta je sa Smrdom?

– Zabole ga, potpisao pod stare dane ugovor sa nekim nižerazrednim moldavskim  fudbalskim klubom. Sada plete Moldavke i pije najbolja vina.

– A gde je Kifla?

– Ako nije na nekom teškom robijaškom poslu i tuče kamenje, onda verovatno još vara babe i dede po Lozani.

-Idem sutra na pecanje, ima li ko od vas  kilo rovaca na pozajmicu.

-Ti bre Buljavi nisi normalan, ko još peca u vreme ekonomske krize.

-Ja brate, pogleda ga Buljavi onako šantavo iskreno.

Zvuk na komjuteru koji je obaveštavao da neko poziva na skayp-u, uporno je pištao. Lapica, Kreza i Slina se pogledaše.

• Eejj matori, „oćeš se javiš, zove te… pa zaustavi reč koja je tekla i ne izgovori njeno ime.

– Neću se više javljam brate. Ovo više nikuda ne vodi. Danas sam sedeo i sedeo i otvarao stare albume i ređao slike, one naše ljubavne sa najiskrenijim osmesima i otvarao tarot i prizivao boga i svetog duha. Vukao sam po stanu i grlio onaj njen štrikani pokrivač koji mi je namerno ostavila da me seća na belinu i njenu toplotu i zurio u taj dan tako prozirno svilen i mirisan. Tražio znak, zvuk neki poznati, umirujući.Tražio da me tresne odgovor na pitanje koje eto postavljam svakog novog jutra. Kada te neko voli, zašto odlazi od tebe? Danas sam čak i pomislio da je rođena u novom Ptolomejevom sazvežđu i da je došla da me izleči od teške bolesti, patnje kakve. Gledao njenu astrološku kartu i čitao sve moguće horoskope i tražio vezu, nit koja spaja nas dvoje. A onda sam shvatio, poređao kockice i ukapirao da je tu u mom vazduhu samo da bi sebe nahranila. Da bi sopstveni ego prigrlila i volela tamo negde severno, gde je hladno i gde nema duše. I zato neću više da se  javljam. Eto, baš neću.

-Smrdo, daj to pivo da ga satremo i pusti tekmu da gledamo, prebacuje Kreza na drugu temu.

Dok se Buljavi u svojim olovnim papučama broj 46 vukao do frižidera po drugu turu orošenog piva, Real Madrid je već dao gol u prvom minutu. Lapica, Slinavi i Kreza su poskakali kao oprljeni, kao kakva radosna deca, lupajući jedan drugog po ramenu, čelu, potiljku. Ritualno pobednički. Bulja ih pogleda kroz oškrinuta vrata i osmehnu se radosno. Neki talasi toplote, pa hladnoće, kao kakva groznica, šetala mu je telom kao igla na kompasu, kada izgubi pravac. Sačekao je da se talas smiri. Prevrćući po sećanjima zajedničke sate, onako radosne, šašave dane i leta sa ortacima, shvatio je da mu se vraća onaj nadolazeći, ludi instiktivni nagon za darivanjem sebe.

Dok je na stakleni sto, prljav od pivske pene stavljao suzne hladne flaše piva, Real Madrid je već dao drugi gol.

DRVO

 

Hodala je  cik-cak po sobi i škripavu muziku starog naslaganog parketa u obliku riblje kosti dovodila do savršenstva. Škripa parketa iritirala je žabe u stanu broj 2 koje su se još više pomamile i kreketale do ludila, kao pred kišu.  Numerološki broj njenog stana bio je 3 /sabran od  broja 1+2/. Po kitnjastim vratima i roze ofarbanim šarkama moglo se zaključiti da tu živi sanjar. Oslikana saksija sa leve strane vrata u kojoj se baškarila jedna muškatla, samo je potvrđivala dati utisak. Otirač koji je imao tri nacrtane bele pseće koske, govorio je da mlada dama u stanu broj 12 ne živi sama.

Hodala je, a  onda je naprasno sela, skupila ruke u svoje malo krilo kao lastavica kada se gnezdi i oborila ramena. Naspram stolice  u visini očiju bilo je okačeno krivo ogledalo, okićeno kovanim bršljanom kao kakva ograda. Pogledala se. Zbunjeno je gledala sadržaj svoga pogleda. Znala je ona da žena u ovim prezrelim godinama može da pobeli preko noći, ali ne i to, da joj se duboke  bore urežu oko usana kao zimske oranice. Čekala je još jedno vreme da odraz u ogledalu promeni sliku. A onda se stresla i naglo ustala, tako da se stolica strovalila uz jaki prasak. Dugo je sama, predugo. Crni mali pas, koji je spavao u svojoj korpi otvorio je samo jedno oko i podigao samo jedno uvo. Drugo mu je bilo gluvo. Po ležernom meškoljenju može se zaključiti da je već navikao na  tupe tonove i čudne pokrete svoje gazdarice .

       Šivaća mašina koja je stajala pod prozorom, akumulira je sunčevu svetlost i oslikane ruže boje lavande pokazivala u punom sjaju. Zorka je prišla mašini i pomazila njen crnolakovani vrat. Singerica je bila njen hranitelj. Na njoj je  šila i perje i sopstvenu kožu. Čekala je mušteriju. Kasni, kao po običaju, pomisli. Sve njene mušterije kasne, kada ona rani. Protegla se da oslobodi neku nagomilanu nemir u ramenima. Tada spusti pogled na stopala i ma“ne rukom da skine konce, koji su se nahvatali po svilenim čarapama.

 

***

U noći kada mesec zariva svoje krajeve u tamu, Zorka ustaje iz svoje samotne postelje bez mirisa i ukusa  i prilazi omađijana zapadnom prozoru. Tada gleda prozore koji svetle na zgradi koja se oslanja o red lipa. Skida svoj ogrtač i lepi bradavice o hladno staklo. Ne pali svetlo, ne narušava belinu golog stomaka. Tako zalepljena, sa usnama boje trulavišnje, tršavom kosom  i vitkim telom izgleda kao kakvo drvo koje sniva. Ona ne izaziva, mirna je tako zalepljena o staklo. Diše, vidi se da diše, jer mali zamagljeni prostor ispod nosa počinje da curi kao nakupljena vlaga posle kiše. Toplo je u stanu. Čuju se zrikavci iz gornje šume. Spušta ruke lagano pored tela, kao da su se ruke-grane umorile. Tada vidi preko puta isto takvo jedno golo zalepljeno o staklo telo. Muško telo. I on je u istom tom prepoznatljivom trenutku spustio ruke. Prilepljene su mu pored vrelih butina. Ona tada traži trenutak i razmačinje  butine i sopstvenu vrelinu hvata desnom rukom. Leva ruka još ne zna šta će. Žmuri, čak ni ne trepće. Čovek bi rekao, sanja.
Žmuri, jer želi da oseti jače taj muški pogled. Oseća da će je taj pogled privući i glavom još više razmaći pupak koji je ulegao u belinu. Noćima ona tako ima nadu da će joj taj muški jezik pokupiti sav sram koji je skupljala  godinama. Sram od krivina sopstvenog tela na koji se nikada nije navikla. I kada treći put udahne isprekidano, tako da joj grudi po staklu zašripe, ona čuje kroz zatvoren prozor kako taj muškarac krikne od strasti i kako mu glava lupi, onako mokra po jedinom zamagljenom  prozoru zgrade koja se oslanja na red lipa.

***

Podrhtavajući, Zoki je uspevao nekako da se odlepi od sopstvenih sokova zalepljenih po staklu. Golo dupe je jedva doteturao do fotelje koja je stajala najbliža istočnom prozoru. Niz leđa i grudi su mu curile kapljice znoja. Nije palio svetlo. Levom rukom je tapkao po mraku  i bezuspešno tražio paklu cigara na malom ovalnom stočiću. A kada ih je opipao coknuo je srećno kao malo dete. Izvadio je vešto jednom rukom cigaru, paklu pustio da slobodno padne na sto i zvukom prekine tišinu. Otvoreni kraj cigare iz koje je virio duvan lupio je o levi rukovhat stolice i zapalio. Uvlačio je i ispuštao dim tako brzo, kao kakav šiparac. Web sajt za neku stranu kompaniju koja se bavila uvozom i izvozom papaje još nije uradio. Rok za slanje datog sajta je za par sati. Probija rok, već vidi. Pare će mu opet kasniti par meseci. Nije ni trepnuo, više ga je nekako zanimala ta žena u obrisu prozora. Odlepi dupe od fotelje i leže na pločice, da se hladi. Iscrpljivala ga je ova noćna predstava dva gola tela koja se ponavljala već par meseci, ali ga je i urođene sramežljivost sprečavala da napravi korak i pozvoni senci žene  u zgradi koja je gledala na njegovu. U uglu sobe ležao je beli pas. Pas je dahtao od nagomilane toplote. Zoki je ispružio levu ruku po pločicama da se hladi. Na spoljnom delu podlaktice istetovirao je toga dana jedno drvo. Drvo ga je sada peklo. Drvo je ličilo na telo žene sa tršavom kosom i rukama koje se njišu na vetru. Koža oko tamno indigo slike bila je naježena od vreline. Hladio je to svoje drvo-ženu o hladne pločice, isto kao što je i prava žena iz zgrade preko puta njegove hladila žudnju.

Beli pas je izdigao grudi. Niz njegov dugački jezik curile su bale i pravile baricu po podu. Kada mu se Zoki obratio, dopuzao je vukući zadnje šape u ritmu šuštanja lišća lipe, koja se čula u noći zaronjenog meseca. Legao je pored njegove desne ruke i počeo da je liže.

• Matori, hoćemo jedan đir?

Pas ga pogleda okom plavim od najplavlje dubine. Zoki nije čekao odgovor.

• Donesi povodac

Dobrivoje je bez  laveža vukao plavi kožni kaiš po pločicama koje su cvilele u ritmu psečijeg hoda. Zoki je prebacio neku ispranu reklamnu majicu preko znojavog tela i krenuo sa Dobrim da okrene krug.

Noć je bila duboka i bilo je toplo da su se i zvezde razvlačile po nebu od vreline. Sa naslonjenog drveta se izazovno oglašavao ćuk. Zoki u hodu vide drvo. Drvo je ličilo na nju. Ili je to bila ona. Trepnu. Dobrivoje zalaja jednom da prekine vrelinu noći i potrča ka nekom malom crnom psu. Psi su se njuškali. Iza psa je tiho da ne remeti zvuke noći išla žena. Ličila je na drvo. U tom noćnom klizanju ženskih malih stopala po asfaltu, Zoki je u jednom pogledu prepoznao. Vrelina istetoviranog drveta na njegovoj levoj podlaktici ličila je na nju.

 

 

 

 

DOCA & GUZA

Njega poznaju svi u kraju,onog drugog, retko ko,Jedan otvara, drugi voli da zatvori.Drugi voli da onaj prvi počne. Dve su priče, ali drugi daje uvek onom prvom da završi.

• I što mi sada ti kažeš da je to logično?
• Pa naravno da je logično i nekako tipično za svet u kome živiš.
• Kažeš mi da se saplićem o očiglednu tipizaciju ličnosti, opredeljenja i forme.
• Logično je bree da jedan homić želi da otvori frizerski salon, jer su obično pederi frizeri. Oni te pederski prvo sateraju u ćošak i mašinicom ti izrezbare dvojku ili ti ostave neke repiće, pa te ostali, opet neki pederi zovu homić iako ti to nisi. Ono što nije logično kod tebe je da taj salon otvaraš u jednoj sveopštoj ruralno-socijalnoapatičnoj ,radničkoj sredini, gde će pre poseta turista ovoj našoj prigradskoj šumi izazvati povećanje ravnomernog regionalnog razvoja za 15-17,5 odsto nego li što će se tvoj buđelar napuniti nekim novcima. Drugo brate da ti kažem, svi oni  latentni pederi štipaće te za dupe, a seljoberi zaobilaziti tvoj frizeraj u širokom luku.
• A da otvorim mesaru i prodajem konjske kobacice?

***

U stanu koji je na vratima imao dve jedinice, dva ortaka iz detinstva, rođena istog dana, jednog kišnog četvrtka, vodila su laganu konverzaciju, koja nije imala ni smisla ni krajnje rešenje. Priča je sama tekla, kao reka. Tok nije postojao. Tok nije ni bio bitan za nekoga ko se poznaje duže od večnosti,a koja se meri kilogramima emocija, suza i radosti. Bio je to razgovor prijatelja koji znaju svaki ćošak sopstvene i te druge ortačke duše. Saborci sa basketa, fuce iza škole, ćoška bazena. Ortaci koji su šetali iste ribe i pravili slična sranja. Ortak, a on ti dođe više od brata.

Doca se uvalio u jeftinu rokoko fotelju i pokušavao svog brata po ludosti da usmeri na neki put, koji će mu obezbediti egzistencijalni posao i neka primanja za život. Kapirao je Doca da je emotivni sunovrat kod Guze počeo raskidom sa njegovim prvim istopolnim partnerom.  Doca je mislio da se Guza u tim odnosima i nije baš snašao. Kao da su mu se u mozgu pobrljali neuroni i geni dalekih rođaka Sibinjanin Janka i nekog ludog praoca iz plemena Kuča. Sedeli su ortaci tako noćima i raspredali i pokušavali da nađu rešenje za Guzinu depresiju koja se lagano prikradala i želele da ga porobi. Kako je Doca bio i vrsni psihijatar i predsednik Udruženja za razvoj emotivne inteligencije, pokušavao je da mu  napravi recept i neki  čaroban fišek koji će ublažiti tu nadolazeću depresiju i pomoći Guzi da kada god se nađe u nekoj stresnoj situaciji, ne pobegne. Koji će moći sutra mirno da ostari i ne prestane da voli. Koji će često misliti da smrti nema, nego samo seoba ( M. Crnjanski). Kome će pomoći da živi iz ljubavi i samopoštovanja.

• I šta stalno zapisuješ?
• Šta sam potrošio predhodnog dana.
• Potrošio si ono što imaš.
• Ne, potrošio sam ono što mi je falilo.
• Je li Doco, “si ti ovih meseci nešto opleo ili se i dalje samo ložiš na mirisanje žnske gaćica? Menjao je Guza temu

 

• Nemaš ti pojma brate šta je to opsesija, crna mirišljava čipka koja se vrti oko glave i povez preko očiju i lisice da me parališu i da me puste tako da čeznem. Pa kad“ mi bičem po golim grudima neke reči ispisuju, ja se ježim do ludila i slast počne da mi curi na pore.

 

Mora se naglasiti da je i Doca bio više nego lud u svojim pritajenim erotkim željama i dobro skockanoj spoljašnjosti.

 

• Daj bre brate ne filozofiraj. I ti i ja volimo da opletemo, sapletemo. Samo što ja to radim i da zaboravim

 

• Šta zavoravljaš?

 

• Zaboravljam zaborav brate, zaborav.

 

• Isti smo ti i ja. Isti. Znaš li ti dobri moj Doco, šta je prava ljubav ? Veze nemaš pobratime. To je kada patiš  kao Kim Besindžer u devetipo nedelja. Kada osećaš eruptivno podrhtavanje od čežnje. Kada se trese zemlja pod tobom od nakupljene strasti i od bola, jer mora brate da boli ta nakupljena strast. A prostor za tobom smrdi od otrova tvojih koji te čekaju da ih sam ispiješ, naiskap kao najbolji burbon. Pa onda od tog otrova plačeš  u samoći kao najveća pička. Plačeš od nepravde, ratova, kiselih kiša, bolesne i napuštene dece, bede, siromaštva, jada i čemera što se nakupilo u čoveku. Plačeš, jer si još kao mali  i nadu i veru sa“ranio i topuz Kraljevića  Marka nabavio da se boriš sa vetrenjačama do kraja. I tako bez kraja. Do beskraja.

 

• I gde je kraj Guzo?

 

• Pa to ti pričam,brate moj, kraja nema. Nego šta ti misliš, da ja ipak otvorim mesaru sa konjskim kobasicama. Bolje da ljudi jedu pravo meso,no da svi sutra pomremo od hormonizovanih piladi i koncentrata.

 

 

Bokser / Šnenokle se služe hladne/

 

Roman pobeđuje na bodove, a kratka priča nokautom /argentinski književnik Julio Cortazar/

 

 Bilo je podne, a njega kao da je ugrizao vetar za beonjače i napravio mu krvave tragove u belini oka. Na starom šporetu ležale su prosute nehajno kore od limuna i narandži. Svaka pomisao na prijatan miris juga izgubio se odavno. Ležale su tako sasušene i sparušene već drugu nedelju. Kameni bi ih samo malo gurnuo u stranu da stavi kakvu tufnastu šerpu i skuva nešto za pojesti „ na kašiku“, pa ih opet vraćao na sredinu. Onda bi u komodi tražio rakiju „ utehušu“ i masnom od tuge rukom  pravio tragove po staklenom stolu.

Nekada je bio rodonačelnik  plemenite veštine, boksa. Kažem nekada, jer sada  su njegovi mišići poprimili oblik sunđeraste mase, a brzina je ostala u nekom drugom veku. Danas, juri isečke iz požutelih novina, razglednice iz Ohrida i Srbobrana. Uzme u ruke neki papir pa ga premešta, čita nečiji tuđ“ rukopis, pa ga približi licu polako kao kakvo usnulo dete i dugo, dugo miriše. Obnavlja tako sećanja i bori se protiv gladi.

Matori se uhvatio za kvaku stana broj devet i ušao bez kucanja. Kada je ugledao Kamenog, znao je da mu noć nije bila saveznik. Podnaduo, sa teškim kao kakva godina otocima i obrazima koji su visili kao  dugogodišnja depresija. Žena ga je napustila prošle godine posle pogibije sina,  za koju ga je od početka tragedije krivila. Videli smo svi u okolini da je mali od rođenje imao tu neku nezgodnu dečiju, nabijenu narav. Otac je pokušao da ga usmeri ka sport, ali se klinac vremenom, u naletu nadolazećih hormona otrgao i otišao na onu drugu stranu, da se druži sa asfaltom. Dok si pukao prstima, mali je postao veliki, uobličen već steroidima i navučen na „belo“. Jednoga jutra, kada su zvezde napravile teške aspekte na nebu, a jutro donelo sivilo došlo do eksplozije između oca i sina. Ima tako tih vremena kada snaga na snagu udari. Kameni se u tom duelu nije povukao,ali  nije ni klinac. Majka je legla ispod stola, kao pas i tiho cvilela. Povratka nije bilo. Vreme nije stalo. Pojela ga je neka sirova snaga. Majka i otac su jedno jutro prestali da se gledaju. Majka je sutradan ustala iz izgužvanog kao tuga čaršafa, pogledala svoje lice koje je preko noći ostarilo pola veka, rekla, tiho onako za sebe : Nema boga.  Uzela jedan kofer, spakovala malo uspomena, sabila svoju dušu u desnu šaku i vratila se istočno od grada, u svoje rodno mesto. Dok je srebrni autobus pravilno u crtu spajao borovu šumu i potok koji je vrdao kroz travnjak, išle su vesti na radiju.I pre nego je izgovoreno ime mladića koji je nastradao u revolveraškom napadu u centru grada, majka je vrisnula i od tog krika zamrzla nebo. Toga trena zamzela je svog još zakonitog muža.

***

• Eee Matori, tu sam u kuhinji, stavio sam nam kaficu

• Kakav si?

• Ko vakat kakva teška, gledam noćima sisate najavljivačice, bahate političare, plave štrumfove, slušam hard rock i mislim da niko ne može da prejebe onaj visoki falseto Jan Gillana.

Juče sam gledao dobar meč, ne možeš da zamisliš  brate, nizao ga je kao seljačku tarabu, levi, pa desni kroše, pa aperkat. Dečko je bomba.

Matori ga je pažljivo slušao, ali nije kapirao o kome priča.

• O kome ti to lave?

• Znaš onog klinca iz kluba, pričao sam ti o njemu, onaj što ubistveno udara i seje poštovanje, što je siguran u radu nogu kao noćni antidepresiv

• Onaj što si mi rekao da liči na tvog pokojnog klinca?

• Eeee taj, baš taj, što ima zamah ruku kao planina želja, onaj koji kada stane na centar četvorougaonog ograđenog prostora, vidiš mu u pogledu Matori, da će da pobedi.

• Pa i ti si Kameni bio udarač nad udaračima. Mečeve si sve završavao nokautom, nije taj klinac ništa bolji od tebe.

• Ne vidiš ti to lepi moj, ne vidiš ti tu želju da se izdigneš, da bedu preskočiš i zvezde pokoriš. Ima on tu hrabrost, koja bez snage u paru ide i pečat u vremenu ostavlja. I znaš šta bi voleo lepi, zbog njega bi voleo da se vratim u ring, da ga treniram, da mu pokažem da je stvoren za oduzimanje tla pod nogama.

• Pa što ga ne pozoveš, upita ga Matori, ti si još neka faca, znaju te svi i u klubu i u zemlji.

• Ne mogu Matori, crkavam već neko vreme. Rezultai su sve lošiji. Ućuta tada, pa ode do prozora da udahne i zagrize jako vazduh.Zagrcne se kod devetog udaha. Valjda su mu se pobrkala slova i glasovi, pa onako tiiho reče gledajući pred sebe:

• Znaš, ova naša šuma, nije više divljakuša, nekako su je previše proredili, sredili. Sada vetar može da šiba kroz nju i da je kroti. A ja sam brate Matori uvek umesto u zeleno, želeo da gledam plave nijanse i obrise. Da gledam u neku vodu, ne jezero.Mada jezero ima suviše tamnu nijansu plave za moje oko. Falila mi je godinama ta tirkiznoazurna nijansa koja šušti. Falilo mi je, da mi pogled ode na talasanje i da nestaje, polagano kao smiraj. I da ja sa tom bojom nestajem, da toga trena pomislim da sam omašio stanicu, da me je skretničar frknuo na neku drugu šinobusku stanicu, sve sa ležaljkom koja vibrira na nekoj ponti od uzburkanih talasa , suncobranom koje me udara u potiljak i sisatom komšinicom Darom sa trećeg koja mi maže Koperton po ramenima. Verujem da mi je život moga biti i bolje uređen, nego sam lenj brate, lenj do krajnjih granica sopstvene duše.

• Izvini brate Kameni, al“ otkud ona Dara sa trećeg u tvojoj priči?

• Nisam ti pričao, počeli smo od skora da se dopisujemo preko FB ( facebook ) i znaš nije ona samo sisata kako se mi muški sprdamo, ima u njoj i šarma i pameti. Pa preskoči temu, jer se spetljano nalazi u njoj i vrati se na boks.
• Sam ti rekao druže moj da je na današnji dan Mate Parlov nokautirao onog Migela Anhela Koelja, ajd Matori, daj još po dve „ utehuše“ da nazdravimo za zlatni dan YU boksa.

Zvono na vratima stana broj 9 pretilo je da otpadne od vibriranja. Zakucano onako šarlatanski klimavo o mali ekser koji se ljuljao u ritmu ding-donga. Kameni priđe vratima, pogleda kroz špijunku. Pred vratima je stajala Dara , ozarena od jutarnjeg sunca i neke nadolazeće sreće. U spojenim rukama, pridržavajući staklenu posudu kroz koju su virile šnenokle.

 

Prosejano brašno sa mirisom ušećerenih badema

Vraćajući se jutros iz pekare nije shvatila zašto je broj telefona i adresu stana dala pekarskom pomoćniku Perunu. Nije ona previše od sebe nikada u životu tražila, ali da joj recept za burek sa čvarcima i kajmakom bude izgovor za takav ishitren potez. Bože, ponavljala je u naletima panike to „bože“ šetajući od južnog do severnog zida stana.

-Doćiću danas do vas kada završim sa poslom, da vidite kako se pravi najbolji burek u gradu, onako nehajno preko ramena dobacio joj je Perun, tanjeći i razvlačeći testo preko ivice stola.

Ptica kukavica na zidnom satu koji je stajao iznad kuhinjskih vrata, izlazila je poslednji put tog prepodneva oglašavajući prelazak na drugačije računanje vremena. Rastuće. Nekako u ritmu tog sata i vremena, čulo se sinhronizovano kucanje na šarenim vratima koji je nosio težinu nalepljenog broja 8. Oprezno, nameštajući stopala na spolja, da dobiju što manju površinu škripanja parketa, privukla se vratima i pogledala kroz otvor za znatiželju. Pekarski pomoćnik prebacivao se  nervozno sa noge na nogu i krivio glavu u levo. U rukama je držao, savijenim u laktu, kao da drži kakvo dete, kore koje su se prelivale kao slapovi neke reke, a na tim slapovima kao most pružalo se veliko pakovanje pekarskog kvasca.

Rozamunda je toga prepodneva ispila osmu kafu i isto toliko puta okrenula šolju. Dok je čekala da se crni talog iscedi i u tom ceđenju napravi sliku. Pisala je novu priču. Između osmog i devetog  pasusa prestajala bi da piše i gledala u mrvice kafe. Slike se nisu prikazivale.To prazno stanje mašte ju je pomalo nerviralo. Šta jedna žena koja je duboko gazila pedesetu želi da dobije ovim pozivom mlađeg pekarskog pomoćnika u kuću. Pomislila je u jednom trenu da ga je mogla i roditi. Naježila se od urođenog stida. Ni sa godinama nije uspela tu svoju urođenu rečitu ishitrenost  da obuzda.

Još je pisala osmi pasus i u njemu  o alhemiji dodira. Pomislila je u jednom trenu da će umreti. Umreti od novog saznanja nemoći i novog osećaja koji joj je proletelo ispod miške. Žene su tada najranjivije, rekla je sebi na glas. Najranjivije kada ih dodiruju. Kakav paradoks. Nisu nigde, balansiraju u toj slatkoj nemoći i okreću se oko sopstvene sebe. Dodir ih baca do dubina slasti, pa ih izvlači vešto. Zaranja opet, a drugom rukom drži za kosu da mogu izroniti i udahnuti, opet i iznova. Do novog zarona.

***

Kada je mladi pekarski pomoćnik zakoračio u njen stan, toga trena, svaki ugao kuće poprimio je miris tek prosejanog brašna. Dok mu je raspremala sto za kore i stavljala na stolicu veliki olubljeni pleh, koji je bio velik kao pola pregradnog zida, nevešto sklepanog na brzinu koji je odvajao kuhinjicu i trpezariju, Rozamunda je pogledala u kvasac koji je doneo. Kao da joj je pročitao misao, reče joj:

-Stavi taj kvasac u frižider, radi će on i za par dana.

Sklonila je pogled sa belih fronlavih  kora, da joj ne primeti zbunjenost i pogledala vrh žute etikete na maloj kockici kvasca. Šta je mislio sa tim „ za par dana“. Nije ga ona pozvala na više dana. A možda je on došao kod nje da ostane, zaigra joj misao ili će možda doći ljubazno još jednom za par dana da joj napravi onu pitu koju pravi od zlatno žutih jabuka, što ih prvo baci u vis, da vidi hoće li se munja iz  njih pojaviti. Imala je potrebu da stalno razmišlja i pre prvog pogleda i dodira. Sa tim preterivanjima u sebi se uvek borila, ali bezuspešno. Pružila mu je  staru kariranu krpu,a onda se okrenula svojoj kupusavoj roze svesci i krenula da piše sledeći pasus. Zašto ljudi često žele da su neko drugi, pa se seti stare Indijske legende o malom žutom cvetu:

“Mali žuti cvet, cveta  samo jednu sezonu  i tada uvene. Kada je jedan posetilac ušao u  baštu , čitamo u priči, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što je svo drvo palme korisno – plod, lišće, grane i stablo. Međutim kokosova palma zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više. Oko posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavilo se na jednom malom žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga:

-Zašto se i ti ne žalis kao ostali?

Cvet je odgovrio:

-Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Poželeo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog želeo da budem kao kokosova palma ili mango, on bi mogao to da učini. Želeo je da budem mali žuti cvet pa zato želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao.”

Podigla je pogled sa priče.Na dva koraka od nje, Perun se ogledao u staklu ugrejane rerne. Dok je čekao da se ispeče burek, istrčao je iz stana i na poljani ispred zgrade ubrao travku koja razume note. Ušao je zajapuren u stan , seo na drvenu stolicu preko puta Rozamunde koja je sada nešto novo pisala, pa švljala preko tog napisanog reda, i krenuo da svira neku staru sevdalinku. Zvučao je nestvarno. Bezvremenski. Rozamunda ga je pogledala i u pogledu mu uhvatila datum rođenja. U glavi je sabirala. Nosio je broj 4, koji se savršeno slagao sa njenim brojem 8, skoro u sedmu decimalu.

A onda se polako, da ne promeni tok misli okrenula ka Perunu, koji je sada već motao sledeći burek i pitala ga, onako mazno, kako to već mudre žene njenih godina znaju:

• Da nam raspremim krevet?

Perun je pogleda na pola spuštenim pogledom, pa potvrdno klimnu samo glavom, da se ne zabroji u brojenju kora i jaja koje je lupao i razdvajao belance od žumanca jednom rukom.

***

Dok je vadila iz ormana belu uštirkanu posteljinu, pod jastuk mu je stavila ušećereni badem. Kada su prosuli svoja tela po belini izvezenih starom rukom vezilje sa Ohrida i prešli iz jave u snove, film koji se vrteo u toku noči, menjao se sa svetlom, kao što se i sama majušna čestica menja samim pogledom na nju.

• Neće to ići bez trzaja, ali će ići, kroz san mu je

 

Pred jutro bi, pre nego Perun otvori oko vadila onaj badem i jela ga na prazan stomak.Tako mu je čitala i jela snove. Perun je posle sedam dana i sedam snova mislio ili da je lud ili omađijan. Počeo je da sanja samo nju, Rozamundu.

Jednog šućmurastog jutra, kada nebo još nije poprimilo boju svitanja, rekla mu je između dva sna:

• Treba da me uzmeš za ženu.

Perun se promeškolji u belini vezenog jastuka, pogleda je okom zaljubljenog čoveka i klimnu glavom u znak odobravanja. Nije se on puno opirao toj misli, šta više, imao ju je već neko vreme pod levom miškom. Razmišljao je samo o ispunjenju legende svoga praoca Peruna, da li će se munja javiti, kada tri zlatne jabuke  baci sutra u nebo. Bio je to dan pred Tucindan, kada se deca ne smeju tući, jer će cela godina biti nemirna. Promeškolji se još jednom i nežno ušuška u tu ženinu toplinu.

 

Negde na kraju puta…

Iskoračio je lenjo iz izgužvane postelje satkane od sopstvenih snova. Izvukao ispod toplog pokrivača prvo desno, pa levo stopalo. Stari dedin pirotski čilim mu je grebuckavo poželeo dobrojutro. Sedeo je tako jedno vreme na rubu kreveta, oslonjen o savijene pegama išarane šake. Prste je podvukao ispod butina, da ih ne gleda. Nokti na rukama su mu se poslednjih godina po malo krivili na rubovima. Nerviralo ga je to. Nije smeo da se pogleda u ogledalo. Sopstveni odraz ga je sve češće podsećao na lik ribolike figure iz  Lepenskog vira, od koje je imao jaku želju za povraćanjem. I sopstvene jutarnje misli su mu nekako uvek išle ka kraju. Godinama je ulagao veliki napor da ne ostari tako brzo pod sopstvenim okom.

Da bi preživeo sumorne dane gajio je pod desnim okom umetnost sećanja. Ukorenio ga je u svakom najsitnijem detalju, čoveku, prostoru. Smatrao je da se samo na kraju puta mogu susreti sećanje i duše koje odlaze. Zato je pasionirano obilazio groblja i bio nezaobilazni član sprovoda. Hranio se žitom i pogačom na tuđim sahranama. Komšinica sa trećeg sprata kupovala mu je dnevne požutele novine. Svakoga jutra čekale su ga uredno okačene o mesinganu bravu. Dok bi listao novine, obično sa kraja, zadržavao bi se na nekom zanimljivom imenu, nekom broju koji bi sabirao i oduzimao od vremena rođenja ili smrti. Od datuma je pravio algoritme, a od slova slagalice. Pogled bi mu u sopstvenom oku napravio kakav ram slike nekog običnog ženskog lika koji je video na papiru. A onda bi ga prizivao u lavirintima sopstvenog sećanja. Imao je neki čudan osećaj da sve ljude u belom gradu poznaje i da red nalaže da ih na kraju puta i isprati. U potaji sopstvene duše nadao se susretu. I to ne bilo kog, samo onom koji je više puta sanjao, a nije mu delove snova zaboravljao. Čekao je svoju šansu života i ženu snova. Još kao malog učili su ga strpljenju. Majka je jednog letnjeg dana, dok je sunce grabilo da pojede oblake došla iz gornjeg sela, sva zadihana i sa vrata u poverenju ocu šapnula.

– Ima nade i za njega, ali na kraju puta, reče naglašavajući lenjo suglasnike.

I još reče ocu da joj je bela ciganka iz gornjeg sela bacajući sasušene pileće kosti, u trenucima kada sam se davio u sopstvenom zamomčivanju, rekla da ga moramo učiti strpljenju. Sreća je reče na kraju puta. Verovao sam da taj put može biti samo jedan jedini, onaj životni.

 ***

 Bio je sam. Godinama sam. Toliko usamljen da bi se sve tuge i nesreće utopile u njegovoj osami. I nije se do dana današnjeg svikao na nju. Grickala ga je u trenu, pa puštala da malo predahne. Morila ga je u predveče, gušila ispod rebara noćima. Listovi novina su lenjo padali preko pegave ruke i savijale se u sopstvenom nemiru. A onda je pažljivo preko okvira naočara pogledao u crno-belu sliku sa donjeg ćoška i pokušavao da dozove sećanje. Promrmlja onako za sebe:

– Eeejj moj ti i na tebe dođe red, tako lično reče, kao da ga zna. Srećo moja lepa, samo da si ti meni mirno usnio san i da te đav”li neki nisu gonili i saplitali.

 

Prišao bi prozoru, masnom od tuge , zavese smandrljao u ćoše i otvorio širom okna da udahne jesen. Sa koga mora stiže ovaj miris soli koji se odmah lepi za trepavice, pomislio je. Zatvorio je oči i dozvao lik bledunjave žene kojoj su se kike iznad ušiju savijale u salčiće. Dolazila mu je iznenada i ostajala samo onoliko koliko je ona htela. Nikako nije uspevao da je zadrži duže,  da je namami u osamu. Došla bi par trena, bacila mu miris vanile i cimeta u nos i odšetala bez okretanja u prošlost ili budućnost. Šta god da joj je to značilo. A on je ostajao da treperi i čezne. Onda se sastavljao u sopstvenom nemiru i kretao put nekog od groblja, jer sreća je na kraju puta, odzvanjalo mu je u ušima. A gde može drugde, no na groblju, nekom pomenu, sahrani. Oblačio bi svoju uštirkanu plavu košulju sa rupom na mestu gde mu rumeni lakat dodiruje tkaninu. Preko košulje bi navukao plitak kao olovo obojen prsluk sa prorezom za starinski sat. Kravatu nije nosio. Klonulost sopstvenog lica sa bradom koja se joguni u pokretu, uokvirio bi crnim grombi kaputom.Glavu nije pokrivao, voleo je  kada mu paperjastu kosu vetar zanese u jednu stranu.

 ***

 Zurio je u dane bez nedelje i one koje su živele na preskok. Dok se vozio jednim od crvenih tramvaja, koji  se u ritmu talasanja šina i neravnina naginjao čas na desnu, čas na levu stranu  voleo je da gleda  znake. Bili su to samo njemu važne slike. Figure od slatkastih oblaka u kretanju, mrlje od sputanog kolskog ulja na sivom  asfaltu, senke na zgradama koje su pravile krošnje drveća koje su stalno zanovetale na vetru. Zatvarao bi oči i zamišljao simbole koji su nosili tajnu i veru, crvene kineske zmajeve i staru mapu drevnog turskog grada Katal Hudžuka. Izlazio bi na istoj stanici i kupovao jedan cvet u istoj cvećari već godinama. Dok je stajao jednom nogom na mamurnom trotoaru, a drugom hvatao trenutak da zakorači u miris frezija, čuo je poznati glas prodavčice cveća.

– Čekala sam vas.

 

A onda je u njenim rukama video toplu gibanicu koja je poskakivala od radosti užitka. Cimet  se baškario na rumenilu njene zapečene korice, a miris vanile je pretio da obuhvati svaki ćošak prostora. Pružala mu je u masni papir uvijenu gibanicu. Tada je podigao pogled sa svojih flekama išaranih šaka i video njeno bledo uokvireno lice sa dve uvijene kike upletene kao salčići.

–   Čekala sam vas, opet je ponovila.

Čaj u sedam

 

Dok su tri stare prijateljice sa smešno nakrivljenim crnim šeširićima, opšivenim tilom, koji su se blago klanjali u desno otvarale požutela vrata stana broj šest dan je već gubio svoju ideju o svrsishodnosti života. Suton je tu ideju već počeo da jede. Dok su u redu po visini, koja se topila godinama, prelazile preko kućnog praga već su zaboravile na povod sopstvenog okupljanja.

 -Kako ti smešno mirišeš na cveće- rekla je Ruža gledajući u potiljak svoju prijateljicu Smilju.

 – Pa zar i ti nisi neko cveće, zagrcnu se na zadnjem slogu, od loše zalepljene proteze Smilja. I nije mi jasno zašto ti imaš tu potrebu da me stalno komentarišeš i opominješ kao da sam malo dete, ja nisam prosta u odnosima, uzjoguni se opet Smilja.

-Koliko ti puniš godina u junu, žacnu Smilja Ružu.

 – Isto koliko i ti u maju, vrati joj Ruža.

 – Ali ja ne znam koliko godina punim u maju, zato i pitam.

 – Ne znaš za godine,a koliko si muškaraca u životu imala, to znaš. Tvoj mozak stalno zaboravlja selektivno, vidim ja.

 – Radoooo, ooo Radooo,gde se ona sada izgubila?

– Pere ruke već dva sata, precizno vodi evidenciju Ruža.

 – Tu sam, blagim glasom koji se gubi iza belih vrata sa malim staklenim prozorom, kroz koje samo vertikalno prolazi spoljno svetlo, odgovara Rada. Prijateljice je češće od milja zovu „bela„ Rada, zbog svih nijansi beline koji su joj prosuti po kratkoj kovrđavoj kosi.

 -Požuri, kao boga te molim, Smilja je opet počela da razgovara na latinskom, ništa je ne razumem.Pomagaj.

– Kakvi kraljevski kučići, bok te molovao, mostovi na Temzi i Elizabeta Prva, Vojvoda od Edinburga, prinčevi, princeze i snajka im nova-Kejt Midlton.

– OOOooo Rado, pomagaj. Opet se pogubila.

***

       Dok je utapkavala male nežne ruke u beli frotirski peškir, Rada je razmišljala kako joj je život tako brzo odleteo. Ne preleteo, već odleteo. To je bila preciznija reč. Dok je izlazila iz malog toaleta u kome su zidovi mirisali na  morsku travu , okrenula se još jednom da proveri da li je okrenula bateriju ili je voda nastavila da teče. U tom trenutku, žuti “ iskrin” telefon koji je stajao na drvenom postolju pored prekidača oglasio se reskim zvonom. Podigla je slušalicu i nije rekla ni reč. Nije ni trebala, sa druge strane žice pevušio je baritonski muški glas:

–     Dobarrr dannn, dobarrr dannn, ja sam majstor Toma i popravljam i opravljam stare stvari. Mašine, bojlere, pegle, tostere. Živim u blizini i komšijama I stalnim mušterijama dajem popust.

 –     Sanjala sam čudan san noćas Tomo, prozbori spremno Rada kao da je očekivala jedan ovakav telefonski poziv.

–     Ja ne znam ništa o snovima, samo o mašinama, brecnu se Toma

–     Stajala sam ispred slike jednog našeg poznatog slikara i poželela da uđem u nju. Onako izistinski poželela, da zakoračim u platno. Jurila me je plava svetlost nekih bivših svetova po sobi.Prenatrpana, lomljiva, nežna lica po obodu slike su pružala ruke. Svetlost je jurila svom snagom ka ivici platna, a ja sam zaslepljena trenutkom zakoračila ka sredini. Obrisi ružičaste senke, bez lica su pružala ruke i zvala. I znate šta sam uradila majstor Tomo. Ne znate, naravno. Ušla sam u sliku. Ušla, tako oprezno i nežno, da ne remetim kompoziciju. Ne znam da li me shvatate, prozborila je Rada, čisto da oseti da li je majstor sa druge strane telefonske žice prati.

• Da li vi majstore, osim mašina opravljate i duše?

• Gospođo, bićete prezadovoljni uslugom…

• Ne sumnjam gospodine. A s kim imam čast da razgovaram? zapita ga zbunjena Rada

• Ja sam majstor gospođo, majstor za male kućne aparate

• Ja nisam zvala majstora, brecnu se Rada

–     Niste vi mene zvali gospođo,  zvao sam ja vas, Ja sam vam pre neki dan ubacio flajer u poštansko sanduče, nastavio je Toma svoj unapred spremljen govor.

–     Ali meni nije u kvaru ni jedan aparat, samo se plašim pomalo ovih mojih godina, jer su se skupile na gomilu one dve sedmice, pa me kao dve sekire prate i opominju da mogu da odem.

–     Ih! Ne preterujte. Vaš glas odaje živahnu osobu… I za to stanje imamo rešenje! Unećemo aneks u ugovor kojim ćemo precizirati spisak popravke koju bi obavljali na godišnjem nivou,precizno joj objasni Toma.

–     Gospodine, meni ne treba majstor, meni je pre potreban bog za ispovest sopstvenih gluposti.

–     Žao mi je gospođo,mene su učili da razgovaram samo sa žicama.

–     Prjatan vam dan , majstore, tiho spuštajući žutu slušalicu prošaputa Rada.

 ***

Kada je tiho na vrhovima starih  papuča ušla u sobu, Rada je zatekla Ružu, zavaljenu u bledozelenu  fotelju kako pukće i zviždi u isto vreme. Glavu je pridržavala podbočenom desnom rukom, koja se zacrvenela na pregibu držanja. Njeno zviždanje polako je prelazilo u hrkanje od kojeg su staklene vinske čaše na trećem spratu zvonile u ritmu činele. Smilja je sedela na krevetu i klatila noge u ritmu pesme koju je tiho pevušila. Latinski je u međuvremenu zamenila engleskim i ponavljala već peti put istu strofu stare dečije pesmice.

 

The beauty swinger elephant

The elephant mica

Married one day

Below the tops of banana tree

/prevod pesme: Slon lepotan:

Slon lepotan dondolan

I slonica mica

Vencali se jednog dana

Ispod krosnji od banana./

– Devojke, devojkeee , ponovi reč blago, pa pošto nisu odgovarale na blagost, lupi jače dlanom o dlan i cokne usnama Rada. Vreme je, reče onako za sebe, pa izgovori tu reč još jednom, kidajuči je na slogove i vrteći je na vrhu jezika.   Vreme je jedna glupa kategorija, zaključi odlučno. Vreme je devojke, ponovi opet reč vreme, za jedan dobar čaj u sedam.

Buket

U stanu broj 5. dok kukavica sa zidnog sata otkucava broj koji je prilepljen na belim tapaciranim ulaznim vratima dve školske drugarice odmotavaju klupko vremena i broje svice koje su predhodnu noć uhvatile na obronku ispred zgrade.

Plava drugarica ispitivački gleda crnu i broji joj kolutove ispod očiju i brige ispod duše. Crna drugarica gleda svoju plavu drugaricu iz školske klupe i rešava ukršene reči po zamišljenoj zatvorenoj enigmatici koja leži ispod stola i čeka svoj red za potpalu u kaljavoj peći.

-Ne bulji više u mene, reče crna kosa plavoj. Uzmi šahovsku tablu, pa da odigramo partiju i sve ću ti reći po redu. Ja ću uzeti bele, a ti crne figure. Tako je pošteno, zbog balansa. Mada je možda pametnije da počnemo partiju odmah bez pijuna.Brže ćemo pobediti vreme.

-Znaš li ti draga moja, dok si ti skupljala muške drugove, ja sam skupljala ljubavnike. Dok si ti tražila savršenog muškarca sa kojim ćeš češljati ovce i saditi lešnik, ja sam jurila meso. Pravo sirovo, onako sa malo ožiljaka po butinama i bez mašte. Meso koje ne zna da se smeje oblaku i plače dok gleda avganistanske filmove. I onda mi je život smestio zamku i poslao onaj moj nedostajući deo baš u trenutku kada nisam bila spremna za njega.

 

– I zbog njega imaš crne kolutove, što ti podno nosa dolaze, krene plava da je začikava?

 

– Krugove imam zbog nespavanaja i zbog gospodina Petrovića.

 

-A jel to onaj Petrović? Onaj baš Petrović Petrović?

 

-Vala taj i nijedan drugi

 

– I od bombardovanja ne spavaš?

 

– Umem malo da sapletem san, ali na duge pruge teško trčim

-“se ti sećaš moja plava one godine kada su nas sa neba gromovi i velike čađave kiše gađali u talasima velikim kao jablani. Ni hleba nismo imali belog kao paperje, pa smo neke garave okrugle vekne kao peščane dine mesili i mislili da sa njima možemo tugu prevariti. A onda je došla drugarica iz dalekog sveta i pokazala nam jednostavno izmaštane ukrase od testa. Za jelku su, reče. Jelka nije bila deo tradicije ovog našeg podneblja, ali je i jelka upala u košaricu prkosa protiv sveta. Prkos nam je išao pod ruku sa inatom. Tada je crna rekla: Večeras pravimo ukrase od kineskog testa. Samo vas molim da mi ne postavljate dodatna pitanje, zašto se zovu kineski ukrasi, a prave se od srpskog brašna i tuzlanske soli. Teško bih mogla da vam odgovorim.

 

– Elem, sve je počelo od tada,  moje nespavanje je krenulo od te Nove godine,nove predbombardovane godine, uzgahnu crnka.

 

-Ne spavaš već 16 godina, plavuša razrogači šućmuraste oči.

 

-Tako nekako, al” hajde da ti kažem razlog. Možda mi san sa priznanjem  zakuca na vrata.
-Jel se ti sećaš onog mog kolege, gospodina Petrovića?

 

Sada plavuša počinje da se vrti na četvrtastoj stolici i okreće u krug. Crnka je  započela priču, a plavuša najviše u životu ne voli kada je pričom vraćaju na početak koji je već prošao.
– Jašta bree, kako da se ne setim , zevnu plava. Čovek lep, ko bi ga zaboravio

 

– Znaš da sam ja tada bila totalno skršena, emotivno rastresena kao treset. Tek izašla iz braka, ranjiva, a čovek lep, duhovit, razveden i ja kud ću, šta ću, utrčim u kombinaciju.
-I?

– Kada si ti otišla jedno veče pred ponoć, tužna valjda i sama i zarozana što se eto retko lišče po granama mrzne i što je sunce mraku još u 3 reklo ”dobro veče”, rešim ja od viška tog testa ( kineskog, da budemo precizni )  napravim tog mog gospodina Petrovića. Zaradila se ja, pa mu i leptir mašnu i začuđen pogled i harmoniku koju je svirao lepo izmodlirala. I onda mi se desi peh. Pravi pravcijati peh. Kada sam ga stavljala na papir za pečenje, znaš onaj što smo dobili od tetka Lize iz Nemačke ,iskrivim ti ja njemu desnu nogu. Samo iskrivim, pa mu vratim u pređašnje stanje, pod konac da stoji sa levom i krenem da ga pečem na 50C.
-I?
-Šta bree iiii…zove mene sutradan taj “moj” gospodin i reče da ne može da dođe do mene, pošto se nalazi u Urgentnom centru i da je siroma polomio desnu nogu, baš nekako na tom mestu iskrivljenja, gde sam ga i ispravljala u testu i pekla. Reče da čeka u debelom redu i da se taj red vuče kao kolska zaprega sa matorom ragom. I da ga je sigurno poterao neki svemirski maler ili kletva neka po ovom vremenu saplela. Prođe i ta Nova godina i gips i period fizikalne teapije. Obnovimo mi naša viđanja I sve nekako poteramo sunce na blistavi sjaj. Smeši nam se neka nova svetlost u toj našoj tajnoj vezi.

Vodeći se pod ruku, par burnih ušuškanih noći je prošlo i rešim ja jedne neparne večeri u trenucima sopstvene dokolice da taj kolač od gospodina Petrovića oslikam. Četkicu od kamilje dlake natopim u plavu boju, pa krenem ka pantalonama i opšivku na košulji. Zadrhti mi nekako ruka od nemira, pa mi  dve kapi plave padoše na levu ruku i ispod desnog oka. I ne bi to bilo ništa čudno, da me sutradan gospodin Petrović nije zvao i rekao da su ga kola na pešačkom prelazu oborila i da ima samo masnice. Ja izustih: na levoj ruci i ispod desnog oka?

Otkud znaš, pitalo me je međuvreme.
Ustanem ja odlučna sledećeg jutra I rešim  da nešto učinim po pitanju lutke od kineskog testa. Sedela sam i buljila u vlažni sneg koji se kupio na ivici prozora. Savijala sam ispod sebe naizmenično levu pa desnu nogu i prebacivala cigaru iz jedne u drugu ruku. Kud ću sa lutkom? Možda je rešenje da ga bacim u kontejner, pa se uplašim sopstvene misli i mogučnosti da sutra otvorim dnevne novine u kojim bi u rubric koja se bavi crnom hronikom pisalo  masnom štamparskom bojom: Gospodin Petrović nađen u zelenoj kesi, namenjenoj za eko otpad u kontejneru u dorćolskoj ulici…Stani, mislim se u dubokom razmišljanju sa samom sobom. Đavo odneo šalu, rekla bi moja baba. Tada se setim Lele sa sedmog sprata I odem do nje, pokucam joj na zelena vrata.

 

• Lelče, ima li tvoja Coka još onaj pokrivač i jastuče od one crne Barbike sa kojom neće da se igra?

 

• Ima bre, znaš da smo mi okoreli sekundarci, ništa ne bacamo.

 

• Daj je.

 

Dođem ja kući, uzmem kutiju od zimskih cipela br. 45, namestim u kutiji njemu krevet, pokrijem ga roze barbi prekrivačem i još otvorim rupe na kutiji da može da diše.

 

– Pa gde ti je on sada?

 

-Eno ga u dnu plakara, u kutiji spava.
-I šta ćeš sa njim?
– Ma to ti pričam, plačnim glasom, brišući nos crnka joj se osmehnu. Ni ja sama ne znam šta da radim sa gospodinom Petrovićem?

…

Plavuša je matirala crnku u tri poteza. Posle partije su jele oljuštene jabuke baba Dobrinke i mazale nokte u roze i zeleno na pruge. Zvono na vratima je zvrcnulo da obavesti. Crnka odskoči i u pet koraka, kao što i broj njenog stana nalaže, pogleda kroz otvor u visini njenog oka i vide buket. Baš onakav koji je sanjala te noći pred jutro. Iza belog vezenog kao čipka buketa stajao je gospodin Petrović.

Noć koju su pojeli drugi

 

Čovek je natukao još dublje na visoko izborano čelo bejzbol kačket marke njegovog omiljenog fudbalskog kluba. Sede su mu virile sa strane kao paperje mlade kokoši. Taksista ga je odmeravao na retrovizoru i stalno nešto zapitkivao. Glas mu je bio zvonak i dubok kao najdublja kraška ponornica. Taksista je zapazio da je mušterija u govoru naglašavala svaki drugi samoglasnik. Kada bi mu vozač taksija postavio novo pitanje, putnik se sramežljivo sve više povlačio u sedište boje zrele banane. Taksista je vrteo po srednjem uhu i memoriji glasove radio i televizijskih voditelja, rep pevača, aktuelnih glumaca, pisaca, glas veterinara njegove kuje Ruže, šankera u bircuzu kod okretnice tramvaja sa  brojem 3, stand up komičara iz kluba prvog komšije. Uporno je vrteo frekvencije i nijanse tona. Boja glasa bila mu je poznata. Opet sa druge strane, adresa koju je dobio kao krajnju odrednicu nije mu ništa značila.

Zgrada je bila bezlična, smešno i nakaradno skrojena po uzoru na sve postsocijalističke, gde su svi stanovi  isti i svi životi tih stanara u njima nekako neosnovano optimističko-bledunjavi. Taksista je pratio  brojeve na zgradama sa leve strane ulice. Bele zgrade stajale su na tom obronku brda i krivudavo pratile visinsku kotu najboljeg istočnog vetra. A ta prva zgrada u nizu, ta sa odrednice, ta je imala nekako položaj bundžije. Prkosno stojeći na obronku brda, gde i sunce prvo poželi danu dobrotu, gde prvo dođe miris vetra sa ukusom jabuke sa cimetom i pečenog kestena. Zgrade na brdu pravile su skoro savršen elipsasti ram koji se graničio sa desnom stranom ulice i levim obodom šume. Oko lipa koje su cvetale uvek mesec dana kasnije, topole su se poređali kao mrtva straža, a borovi su pravili dupli obruč koji je bio u najskrovitijem delu šume.Kada je mušterija izašla iz kola primetio je u retrovizoru da je glavom klimnuo da potvrdi još jednom u znak pozdrava. Taksista se udaljio sa mesta vožnje nekih par metara, uključio sva četiri stop svetla i sada već besan na sebe, razmišljao o sigurnom poznavanju nedavnog klijenta.

 

***

 

Čovek sa kačketom boje zrelog paradajza prilazio je ulazu bele zgade sa ukrasima od crvene fasadne cigle po sredini  i još više spuštao obod kačketa na čelo. Nije želeo da ga niko od komšija  na sigurnosnoj kameri zgrade vidi ili prepozna. Levo od ulaznih staklenih vrata, baš u sredini hodnika, na belim vratima stao je znak sa brojem 4. Zazvonio je tri puta kratko, jednom dugo. Šifra stara više desetinu godina. Njegova lozinka za  nežnost.

Otvorilo mi je vrata pogledom nežnijim od same nežnosti. Pa onda proturila i vrat  i šašavost jedne radosti i osmehnula se tako široko da me ošamuti i očara u istom trenutku. A onda u pola treptaja oka koji sam napravio iskoči i  pokaza mi dres kluba za koji će te večeri navijati. Uspela je da podvije štucne i podigne kragnu na dresu, baš kako to radi njen omiljeni fudbaler. Večeras gledamo finale utakmice  Premijer Lige. Šal je prebacila samo preko jednog ramena. Bože, kako sam ja nju voleo u toj njenom urođenom ludiranju. Ona je jedina umela da oseti moju brigu i nemoć i da jednim potezom rastera munju. Umela je da u isto vreme levim okom namigne, desnom obrvom napravi vijadukt, a punoću sopstvenog ružičastog jezika pokaže jednim dobrim keženjem. Ona je jedina volela taj moj nesigurni, ozbiljno ispitivački izraz lica, bez puno priče i sa dozom napetosti jednog Merkura u  Škorpionu.

• I tebi sam ispeglala isti takav dres. Večeras navijamo za isti klub. Kažu da u svakom Englezu čuči po jedan huligan. Nasmejala se gromko, pa onda u nama sigurno čuče po više njih, rekla je u jednom dahu približavajući usne mojim.
• Vidim navijamo za „crvene đavole“ večeras?, konstatuje ozbiljan glas.
• Sledeće nedelje ćemo još videti ko je veći autsajder. Znaš da navijam uvek za lošije, takav mi horoskop, kontatuje mala plava zaobljena krofnica u crvenom dresu.
• Eee, a sa čim gasimo žeđ večeras?
• Sa turšijom
• Neozbiljna si, kaže smešnim tonom.
• Naduvala sam i dušeke za plažu, pustiću i CD sa šuštanjem Mediterana, pa utakmica može da počne.

Dok je skidao svoje bledomodre  farmerke i košulju ispeglanu na crtu i oblačio dres „ crvenih đavola“ razmišljao je gde je pogrešio. I da li je negde i nešto uopšte pogrešio. U braku je imao sve skockano i sređeno, dobar posao, finu i poslušnu decu, koja su već par godina na studijama u inostranstvu. Pedigriranog psa i dve persijske mačke koje su ženi pravile društvo u časovima očaja i naleta depresije. On depresiju nije imao. On je imao beg u vidu plave male.

Godinama oni su imali sličan ritam, a opet tako različit. Sreda je bila njihov dan. Viđali su se godinama , sredom. Tada je on imao alibi za sebe, a ona, ona nije imala alibi ni za sebe. Ona nije nikome ispostavljala račune. Ona nikoga nije imala, sem njega. Sredom. Za sebe je imala opravdanje.Bila je sama kao kukavica na ovome svetu. Ona je bila ta koja čeka. Čeka i osmišljava srede. On je u tu sredu samo utrčavao. Njihove srede bile su uvek različite. Umela je da pozajmi kostime iz pozošita i da pripremi scenu i nauči monodramu samo za to veče. Organizovala je gledanja skijaških skokova iz Garmišpartenkirhena sa grejačima na rukama i nogama. Igranje monopola u pranje sudova i bacanje smeća.Mice  i „ ne ljuti se čoveče“ u skidanje. Zanimljive geografije u zadatak zvani pozvati nepoznati broj i osmisliti priču o prodaji stana, tetke, rasada egzotičnog bilja. Ona je umela da pospe pesak po kući, ukraden sa okolnog  gradilišta i da ga pusti da hoda bos po njemu i zamišlja more i borovu hvadovinu. Puštala mu je indijansku muziku i muziku plemena Asanti i terala ga da joj peva karaoke, dok bi ona u zacenjivanju hvatala vazduh i hvatala suze sopstvenim jezikom. A onda bi ga krišom snimala i pretila mu da će ga ucenjivati do kraja života i da će traku poslati nekoj lokalnoj televiziji koja ima one glupe emisije  „ Imate li talenat “.

A pred jutro bi legli sa pogledom žudnje. On bi stavio ruku na njena topla prsa, a ona bi uhvatila njegov nemir slobodnom rukom i stezala do jutra. Drugu ruku bi mu stavila na čelo i čitala misli. Zvezde bi tada imale crveni odsjaj, a nebo bi podrhtavalo. Lastavice bi stale u letu, a ruže u susednom parku procvetale bi preko noći. Imali su oni neku moć. Moć za ljubav.

• Izaberi jedan broj i izaberi jedno slovo, ponovo se igrala
• Broj 3 i slovo D, reče sanjivo

Plava nasmejana glava sa upletenim kikicama u đevrek nasmeja se noći. Znao je koji je njen omiljen broj. D je bilo prvo slovo njenog imena. Prebaci ruku preko njegovog čela da mu još malo čita misli i otplovi u mora južna. Druga ruka koja je bila prebačena preko njegovih grudi nije se pomerala. Taj bezvremenski i neritnički pokret ju je probudio. Pogledala je na sliku koju je skoro okačila iznad njihove glave. Čovek je ležao sa glavom okrenuto u desno, nekako mirno, kao da je zaspao. Žena je vrisnula u noć.

***

Krik, neki bolan i težak kao sumnja probudio je uspavanog taksistu, koji je slučajno zaspao nedaleko od bele zgrade.Na kolima su još uvek gorela četiri stop svetla. Čovek je izleteo iz žutih kola sa svetlećom tablom na krovu i pritrčao zgradi ispred kojih je urlala rotacija crvenobelog transportnog vozila sa crvenim krstom na vratima i brojem 92. Pogledao je tada ka stepenicama i na nosilima ugledao lik mušterije koju je vozio pre par sati i samo onako za sebe, prhnuo u čekinjastu bradu..Znao sam, znao sam da te znam.

ČuDnI Neki dAni

 

 

Kada je osetio da bolest brza i da mu jede nokte na palcu leve noge i da mu je linija glave na desnoj ruci dobila modru boju prezrele šljive odgovorio je na njeno tridesetidrugo pismo i rekao da će doći. Sigurno će doći, naglasio je, ovog proleća kada cvet na trešnji bude dobio boju snega. I nije baš bio siguran zašto joj je takvim redosledom reči odgovorio na njeno pismo, ali je shvatio da brzina u njegovim odgovorima nije imala baš neki obećavajući ritam.

 

***

Rozamunda, Rosa držala je prkosno podignuto svoju ružnjikavu glavu sa malim upalim očima i upletenom riđom kosom u obliku dva jastuka sa leve i desne strane iznad uha, bez osmeha i bez sna. Telo joj je bilo veće od radnih mantila boje bledog jorgovana koje se prelivalo u naborima ispod plećki i nabujalih grudi. Radila je za tri radnika i samo dok radi pevala stare sevdalinke ostale u tragovima već zaboravljenog sećanja i osmehivala se svakom drugom odmorištu na velegradskim soliterima koje je čistila. Čistila od jutra do mraka, od mraka do sutra i jutra. I tako u krug. Vreme joj je pojelo snove i ona je znala da ima samo još malo snage za svoje ruke i svoje srce. I tada je došao odgovor na tridesetdrugo pismo.

***

Dok je čekala na izboranom peronu da voz iz njenog starog kraja hukne tri puta i da mašinovođa namigne fenjerima koji su se klatili u ritmu velegradske košave, još jednom je povukla vazduh i šišnula kroz nos. Rosa dugo nije videla Milutina i nije ni znala koje je njegovo crkveno ime i kada je počeo da dobija sede iznad čela i uha i koje je dečije bolesti preležao, ali je bila sigurna da je samo sa njim umela da gleda u zvezde i da ubranu travku „voli-ne voli me“ kidajući listiće uvek natera da voli.

Kada je treći huk lokomotive naterao vazdušni front iznad plavog neba da posivi i prospe narandžastu kišu nošenu iz Sahare da se pomeša sa mrko sivim asfaltom, Milutin zvani Mile iskoračio je iz voza i mahnuo u pravcu riđe kose sa frizurom u obliku dve velike ćufte. U sebi je pomislio da joj je kosa još više dobila boju neravnomernosti, a da su joj grudi porasle toliko da može da ih stavi ispod pazuha. Dok su se grlili na peronu, Rosa je pomislila grleći ga drugi put nekako nežnije, da se njen Mile smanjio za sigurno dve veličine grombi kaputa koji joj je stajao u ormanu  kao uspomena na njegovo poslednje prisustvo. Izgledao je tako sićušno da ga je kao veknu hleba mogla staviti pod mišku. Grleći ga treći put shvatila je da je vreme pojelo mesece.

***

Nije ovo bilo prvo njihovo odustajanje i pronalaženje. Imali su Rosa i Mile u svom životu više odlazaka i  ponovnih spajanja i  progutanih litara suza i nekih grubih reči , ali mnogo više grlenih osmeha i treptućih dodira nego sa nekim drugim slučajnim ljudima koje su sretali u pauzama sopstvene gluposti. Bili su od onih ljudi koji vole da utihnu i odu, da presahnu i nestanu i da kao nabujala voda u proleće ponovo dođu i spoje se. Ima tih, kažem ljudi  koji dožive neka nova uzbuđenja kada žena promeni kožu dva puta u godini, pa muškarac dodirne tu novu  sa starim mirisom strasti, koja se godinama taložila.

Kada su se te večeri prvi put u stanu broj tri na mesečini meseca maja skidali i gledali direktno u oči nisu znali da je jedan od njih već veću koricu hleba pojeo i  sve neizgovorene reči na zemlji u tu istu veknu hleba upakovao.

Levom rukom je otvarala plavi kofer oivičen tugom, a desnom rukom u svoj stari na ćoškovima oguljeni orman na kome su se vrata držala o dve šarke polagala Miletove stvari. Stavila je na drvene ofingere tri košulje bele i jedno teget odelo, teško kao sumnja . Nije znala ili nije htela da shvati da ovaj put neće biti igre. Ovaj put Mile je došao da ostane.Dok ga je pakovala u svoj pretrpani mali stan broj tri, Rosa je razmišljala da je vreme da promeni način češljanja kose. 

U stari nasleđeni đedov krevet prvo je legao Mile. Rosa je posteljinu belu kao oblak pred jutro uštirkala i namirisala jorgovanom i nanom. Povadila je iz škrinje perjane jastuke dobijene u miraz od pokojne ujne. Miraz koji nikada došao nije. Iznad kreveta je okačila dve slike oivičene srebrnim ramom i reljefom kao morski talasi, da joj šušte dok spava. Na jednoj su bili tek ubrani đurđevci u staklenoj vazi boje purpura, a na drugoj crno beli pas sa  velikim kudravim repom koji je mahao u ritmu odobravanja. Rosa je sela na rub kreveta, pogledala u svoje ruke, pa ih okrenula u krug u pravcu kazaljki na satu. Kada je kukavica dvanaesti put izašla iz kućice sata, Rosa se okrenula ka Miletu, pogledala ga dublje u oči i zalepila sopstveni pupak o njegov. U mraku su dugo ćutali i ježili se. Rosa je kasnije ogledalu pričala da nikada kao tada ptice u njenom gladnom stomaku nisu lepšu pesmu pevale. Da je osetila kako raste trava pod temeljom zdgrade  i da je jasno mogla čuti vuka u petoj šumi kako zamuckuje. Mile je prebacio svoju desnu nogu, onu bliže njoj preko njene leve i zavezao tako čvor do jutra. Ruku je stavio ispod njenog vrata i držao je za uho tako  celu noć. Jedino tako je umeo da prevari sopstvenu nesanicu. Rosa je drugo slobodno uho stavila na kudrave usahle grudi da je greju i glavu ugnezdila ispod Miletove trouglaste brade. Tako je mogla celu noć da sluša ritam sopstvene ljubavi.